Slike kojih nema ili u potrazi za Lolitom

10.09.09 NIN

Kao drugi, alternativni naslov roman Maje Herman Sekulić nosi odrednicu ”U potrazi za Lolitom“. Poklonici Nabokovljeve globalno poznate nimfice dobili su, dakle, domaću spisateljsku pikanteriju po sopstvenom ukusu, knjigu što izlazi u susret golicavoj mašti koja je oduvek pratila ovaj moderni literarni mit. Možda bi čak moglo da se kaže da Slike kojih nema pre svega i u prvom redu računaju upravo na tu maštu i na taj mit.
Prolog i svih osam glava ove manje-više slobodne fikcije ispisani su, naime, u maniru koji počiva na svojevrsnoj eksploataciji beletrističkih i iskustvenih praznina, na imaginativnoj rekonstrukciji “nepostojećih” romanesknih situacija i memorijskih toposa. Zajmeći od Nabokovljeve nedorasle heroine nadimak i čitalačku famu, a od same autorke, čini se, neke bitne biografske reference, Lola, glavna junakinja ovog romana, svoje metanarativno traganje za izgubljenim vremenima i ličnostima sprovodi na transkontinentalnoj relaciji Beograd – London – Njujork. Činjenica da se ova potraga odigrava u produženoj senci bombardovanja Srbije i rušenja Svetskog trgovinskog centra nesumnjivo joj donosi određenu vrstu egzistencijalne težine i aktuelnosti.
Ali Slike kojih nema ponajmanje su angažovano štivo. U potpunosti posvećen ”arheologiji nostalgije“ i skrivenoj ”poeziji dobrovoljnog izgnanstava“, ovaj mozaični narativ Maje Herman-Sekulić zapravo donosi individualističku refleksiju u vidu pripovedanjem obrubljenog i na taj način u neku ruku materijalizovanog odsustva znanja, fakata, svedočanstava, artefakata, sećanja... Nabokov, Brodski, Pasternak, Crnjanski, Virdžinija Vulf predstavljaju, pri tome, međusobno analogne i zamenjive figure (samo)izgnanstva u kojemu i (ne)stvarna ovovremenska junakinja raspoznaje sopstveni usud. Umesto dokonanja o političkim i ideološkim uzrocima i posledicama, Lola, međutim, brani paradoksalno verovanje da ”baš zahvaljujući tome što nije ostvarena... slika ima svoju posebnu vrlinu... istinu za koju ne treba dokaza – apsolut“.
Praćen kulturološkim opaskama o tome da, u eri interneta, ”u našoj digitalnoj sadašnjosti nema šanse za takve apsolute“, budući da ”više nema romantičnog bekstva, nema privatnosti“, ovo verovanje naposletku dobija značenje melanholičnog žala za iščezlom veličajnošću same književnosti. Otuda su Slike kojih nema u krajnjoj liniji zapravo roman poetičke detekcije, priča o (ne)mogućoj potrazi za izgubljenim rajevima modernističke inspiracije, naznačenim već i prisustvom pomenutih uzornih autora. Sekulićkina Lola, koja opsesivno ponavlja i simbolički reciklira pojedine sudbinske momente bizarne ali slavne Nabokovljeve junakinje, tvrdi, doduše, takoreći sasvim postmodernistički, kako kruži ”bešumno oko svoje priče, svoje istorije“ jer ova uistinu ”nema centra“. Ali to naizgled sasvim antiesencijalističko ispovedanje praćeno je istodobnim ”esencijalističkim“ prizivanjem ”neotključanih soba“ i ”kuća sećanja“, koje, opet paradoksalno, postoje još samo u pripovedanju što, tako modernistički, ”pokušava da iznese nevidljivu dimenziju iz mutnih dubina na površinu“ jer ”istina je toliko duboka da samo duhom može da se prodre u nju“.
Ovo nehotično trenje između duha vremena i individualne istine prisutno je, čini se, i u samom ustrojstvu knjige. Pitajući se već s početka ”da li je roman još uopšte moguć“, da bi negde u središnjici kao mogući odgovor ponudila nekonvencionalnu zamisao da ”šetnja je kao roman“, zato što ”ne vodi obavezno cilju... ona je sama sebi cilj“, autorski osenčena pripovedačica pred čitaoca iznosi kompoziciono zaokruženo, te stoga u određenoj meri ipak konvencionalno ostvarenje. Uokvireno poslednjim, i doslovno sudbinskim susretom negdašnjih ”nabokovljevskih“ ljubavnika u samo predvečerje 11. septembra, ono, naime, i pored naizgled fragmentarne mozaične strukture, neizbežno sugeriše smislotvorno kompaktno, tragizmom prožeto razumevanje. Čak ni ”nepredviđene epifanije, neočekivana zrnca iskustva, neproračunati susreti“, koji se inače pominju kao obeležja samosvrhovite narativne ”šetnje“, a koje je moguće pronaći u mozaičnim poglavljima romana, zapravo ne suspenduju dejstvo ove, u osnovi modernistički dubinske i dubinski (neo)modernističke potrebe za pronalaženjem objedinjujućeg smisla, baš zato što je potpuno skriven i zapretan.
Ovaj diskretni, ali i te kako čujni vapaj za smislom čini Slike kojih nema u izvesnom smislu dvostrukom pripovešću, knjigom koja na manifestnoj ravni beleži gotovo sva ona iskustva i fenomene koje današnja književnost i njena teorija smatraju bitnim, ne odolevajući pri tom sveprisutnoj čežnji za onim što je minulo. Smisao same čežnje pak pokazuje se – zar ne? – uvek u nuhvatljivosti i nedohvatljivosti, u izmicanju onoga za čim se čezne.

Tihomir Brajović

01.07.09 Vreme

Ovo je vešto sklopljena knjiga po uzoru na ukrštene reči Vladimira Nabokova. Tako su u ovoj verziji epilog i prolog lako zamenili mesta. I oseća se ta radost skladanja. Rimuju se esej i stih, pismo i ogledalo, mit o biblijskoj Lilit i kratka porodična povest. Rimuju se Jejts i Nabokov (štima to, štima), pa mit o Loliti i Lilit sa Kalenića na rolšulama
Vladimir Nabokov u junu 1962. pokušao je da nagovori Stenlija Kjubrika da za ulogu Lolite uzme tinejdžerku iz Beograda. Da je uspeo (u tome), romana Slike kojih nema – ne bi ni bilo. Jer ta klinka Lilit zahtevala bi da ulogu Hamberta Hamberta igra Orson Vels. I onda bi priča Maje Herman krenula nekud drugde. Tada bi Orson Vels i Lilit snimili film o Malom Princu, pa film po jednoj bajci Oskara Vajlda. Nije tako bilo, jer je ovu knjigu Maja Herman morala napisati.
Knjige se pišu po narudžbini, po inerciji, iz sujete, iz dosade; za novac, za konkurs, za nagradu, za penziju, za stipendiju. Ali postoji, ako si pisac, jedna knjiga koju moraš napisati. To ili ništa. Jedna knjiga, kao jedna mati, kao jedna smrt, jedna ulica, jedan stih: "Biti spreman, to je sve", kao jedna američka noć u Kinoteci. Jedna knjiga kao osećanje prostora Stjepana Bobeka, kao jedan slepi pijanista u kafani Dva Ribara, koji svira Prokofjeva od tri do pet. Jedna knjiga kao Andrej Bolkonski. A zašto Andrej Bolkonski – to neću da kažem.
Ovo je knjiga koja je od prve do poslednje reči prošla kroz telo Maje Herman. Jer, slobodno telo je mesto gde sve živi, živi ili umire. To kaže Piter Bruk, ili Breht, ili Oskar Herman ili – ili ja. Ovo je knjiga kao ono Matoševo kaj, kao zagrljaj. Ovo je roman u traganju za Lolitom, i to je knjiga o Njujorku, i roman u traganju za ocem. Knjiga kao linija na porodičnom grbu. To je knjiga ispovest. Ispovest narcisa – kao oblak u suknji. Ima li reč narciskinja, narcis kao harfa. A zašto harfa, ne znam. Ispovest narcisa je apsolutna iskrenost, kao iskrenost sna. Ili, samo je privid stvaran.
Ono čega se sećam nije se nikada dogodilo kaže Ilejn Feri u jednoj pesmi posvećenoj Beketu. Beketu ili Rob-Grijeu, ne mogu da se setim. Lilit – Lola u romanu Maje Herman, boluje od polarne samoće. Usamljenost lebdi ovom knjigom. Kao onaj stih brazilskog igrača – Roberta Rivelinja. Jednoj devojci, Lima Nazario, rekao je u Meksiku 1970, 14. juna, posle finalne utakmice Svetskog prvenstva: Dribler je sam kao nož u srcu. Usamljen kao Lilit u prvom i poslednjem poglavlju romana Slike kojih nema.
Ovo je vešto sklopljena knjiga po uzoru na ukrštene reči Vladimira Nabokova. Tako su u ovoj verziji epilog i prolog lako zamenili mesta. I oseća se ta radost skladanja. Rimuju se esej i stih, pismo i ogledalo, mit o biblijskoj Lilit i kratka porodična povest. Rimuju se Jejts i Nabokov (štima to, štima), pa mit o Loliti i Lilit sa Kalenića na rolšulama. Brodski i Crnjanski, Selin i Tin, bajka i 11. septembar u Njujorku, perunike i prah. Belina i belina kao kod Edgara Poa, groblje u Vukovaru i pozorište Liberti u Kapošvaru. Znam da Liberti nije u Kapošvaru, ali tako mi se sviđa, tako mi se hoće.
Jer ceo svet je Hiperboreja. I sve je samo u radosti prepoznavanja. U prostoru, u ritmu, u prijateljstvu, u ljubavi. Svet se deli na radoznale i trutove. Na tigrove i hijene. Život je vredan samo kao incident, kao mit, kao incest, kao igra na prekršaj. Ili kako kaže Nabokov u pismu Edmundu Vilsonu: "Sve sam ubeđeniji da je jedna jedina stvar važna u literaturi – šamanstvo, pisac je pre svega, mađioničar." I Maja Herman je opsenar.
Godine 1951, 9. aprila, obećao sam Bogomiru Hermanu, na dnu Petrove rupe, na Golom otoku, još su bili prisutni Dragutin Gustinčić, Petar Komnenić i Rinaldo Robert, časni ljudi na mestu gde je najteže bilo biti častan, biti vitez, obećao sam da ću govoriti o knjizi njegove ćerke, Lilit, Marije Herman.
I još je Božo Herman rekao da kažem jedan njegov haiku:
I kad ga proganjaju, leptir, kao da ne žuri.
I, evo, održao sam obećanje.
Samo nisam, samo nismo mogli znati, tamo na Otoku, da će u ovoj knjizi biti i reč dribling. Na stranici 60. I, evo, šta je o toj reči Johan Krojf rekao Maji Herman u avgustu 1968, u Amsterdamu:
Dribling je Lovac na jelene, Trnova ruža u srcu. Ko me je pročitao u Driblingu? Niko. Moj dribling mogu pročitati samo Okean i ja.
Pre više od 20 godina obećao sam Maji Herman, na terasi hotela Metropol, bilo je sunce kao ispod piramida, da ću otići u Petrograd po tragu Gogoljeve priče Nos. U Petrogradu sam oktobra 1989. upoznao italijansku opersku divu Angelinu Bozio i ona mi je rekla da u dnevniku Druge Obale Nabokov piše da je počeo kao golman. U svojoj ulici, ulica Morska 47 (danas ulica Hermana). Nekad je u toj kući bila Danska misija, a kad sam ja bio, bila je arhitektonska škola.
Predlažem da dve sledeće večeri o knjizi Senke kojih nema Maje Herman, govorim, govorimo u kući Nabokova (Morska 47) i na brodu Loliti, koji plovi po Lamanšu. I da bude mlad mesec, sam kao nož u srcu.

Božo Koprivica