Zaključana sam već 264 dana.
Nemam ništa sem jedne sveščice, pokvarenog nalivpera i brojeva u glavi da mi prave društvo. 1 prozor. 4 zida. 5 kvadratnih metara prostora. 26 slova abecede koje nisam izgovorila u ovih 264 dana u samici.
6.336 sati otkako nisam dodirnula drugo ljudsko biće.
„Dobićeš druga u ćeliji sobi“, rekoše mi.
„Nadamo se da ćeš tu da istruneš Zbog lepog ponašanja“, rekoše mi.
„Još jedan psihopata poput tebe. Nema više izolacije“, rekoše mi.
Poslušnici Reuspostave. Pokreta koji je trebalo da pomogne našem društvu u rasulu. Istih ljudi koji su me izvukli iz roditeljskog doma i zaključali me u ludnicu zbog nečega što nije do mene. Nikoga nije briga što nisam znala šta sam u stanju da uradim. Što nisam znala šta radim.
Nemam pojma gde sam. Jedino znam da me je u belom kamionetu tu dovezao neko ko je vozio 6 sati i 37 minuta da bi me prebacio ovamo. Znam da sam bila vezana lisicama za sedište. Znam da sam bila vezana za stolicu. Znam da se moji roditeljima nisu potrudili ni da se pozdrave sa mnom. Znam da nisam plakala kad su me odvodili.
Znam da se nebo svakoga dana obruši.
Sunce se spusti u okean i poprska svet iza mog prozora smeđim, crvenim, žutim i narandžastim. Milion listova na stotinu različitih grana zanjiše se na vetru i zatreperi u lažnom obećanju leta. Nalet vazduha dohvati njihova sasušena krila da bi ih zatim gurnuo dole, da ih zaboravljene izgaze vojnici što se nalaze tik ispod njih.
Nema više onoliko drveća koliko ga je bilo ranije, tako bar kažu naučnici. Kažu da je naš svet nekada bio zelen. Da su nam oblaci nekada bili beli. Da je sunce uvek širilo svetlost baš kakvu i treba. No, ja se slabo sećam tog sveta. Slabo se sećam bilo čega odranije. Jedini život za koji znam jeste ovaj koji mi je dat. Odjek nečega što je nekada bilo.
Prislonim dlan uz okno prozorčeta i osetim kako mi hladnoća obujmi šaku u dobro poznatom zagrljaju. Obe smo same, obe postojimo u odsustvu nečega drugog.
Zgrabim gotovo beskorisno nalivpero s ono malo preostalog mastila koje sam naučila da raspoređujem od dana do dana, pa se zagledam u njega. Predomislim se. Manem se ulaganja napora potrebnog da bi se nešto zapisalo. Možda i ne bi bilo loše da s nekim delim ćeliju. Možda mi bude lakše ako popričam s pravim ljudskim bićem. Vežbam upotrebu glasa tako što namestim usne da izgovore poznate reči nepoznate mojim ustima. Vežbam ceo dan.
Iznenađena sam što nisam zaboravila da govorim. Savijem sveščicu u valjak koji potom gurnem u zid. Pridignem se na oprugama prekrivenima platnom na kojima sam prisiljena da spavam. Čekam. Njišem se napred-nazad čekajući. Načekavši se, zaspim.
Otvorim oči i ugledam dva oka dve usne dva uveta dve obrve. Potisnem vrisak i poriv da potrčim jeza mi sputa noge i ruke.
„Pa, ti si d-d-d-d...“
„A ti si cura“, podigne obrvu. Odmakne mi se od lica. Iskezi se ali se ne smeši, i meni dođe da zaplačem, pogled mi očajnički, preplašeno, odleti ka vratima koja sam toliko puta pokušala da otvorim da sam prestala da računam. Zaključali su me s nekim dečkom. Dečkom.
Bože dragi. Hoće da me ubiju. Ovo uradili su s namerom.
Da bi me mučili, morili, da nikad više ne prespavam ni jednu jedinu noć. Tetovaže mu se poput rukava pružaju sve do laktova. Fali mu alka u obrvi, sigurno su mu je oduzeli. Tamnoplave oči tamnosmeđa kosa oštra vilica snažno vitko telo. Prelep. Opasan. Zastrašujući. Užasan.
Nasmeje se a ja padnem s kreveta i brže-bolje šmugnem u ćošak.
Odmeri tanano jastuče na dodatnom krevetu koji su jutros ugurali u prazan deo prostorije, tanušni dušek i izlizano ćebe jedva dovoljno veliki da mu pokriju gornji deo tela. Baci pogled na moj krevet. Baci i na svoj.
Jednom rukom ih nabije jedan uz drugi. Nogom odgurne dva metalna okvira u njegov deo sobe. Opruži se po oba dušeka i dohvati i moj jastuk da ga gurne pod vrat. Već se tresem.
Stisnem usne pokušavajući da se uvučem u mračni ćošak.
Ukrao mi je krevet jastuk ćebe.
Nije mi ostalo ništa sem poda. Neće mi ostati ništa sem poda.
Neću mu se odupreti jer sam previše prestravljena previše skamenjena previše paranoična.
„I ti si... šta tačno? Luda? Zato si tu?“
Nisam ja luda.
Pridigne se taman toliko da mi vidi lice. Opet se nasmeje. „Neću ti ništa.“
Hoću da mu verujem. Ne verujem mu.
„Kako se zoveš?“, pita.
Šta te se tiče? Kako se ti zoveš?
Čujem kad iznervirano uzdahne. Čujem kako se okreće na krevetu čija je polovina nekad bila moja. Ostanem budna celu noć. Kolena mi savijena pod bradom, ruke čvrsto obavijene oko malenog tela, duga smeđa kosa jedina zavesa između nas.
Neću zaspati.
Ne smem zaspati.
Ne mogu opet da slušam one vriske.
