Split

17.05.10

Roman „Split“ Slavoljuba Stankovića promovisan je prošle nedelje u galeriji O3one. Roman su istog dana (9. aprila) objavile dve renomirane izdavačke kuće u regionu Geopoetika u Srbiji i Algoritam u Hrvatskoj. „Split“ nije samo posvećen najvećem i najpoznatijem hrvatskom primorskom gradu, već je u nazivu romana sadržano i značenje engleske reči „split“ - razdvojiti se, podeliti, rastati.
Prva promocija knjige bila je baš u Splitu 15. aprila i odjek u hrvatskoj javnosti je odličan. Štaviše, prema rečima autora, koji je inače po struci kopirajter, tamošnji reklamni slogan za knjigu naizgled je potpuno suprotan značenju njenog naziva i glasi - „Split - knjiga koja spaja“. Ovo i nije knjiga o hrvatsko-srpskim odnosima, naglasio je na promociji Stanković, ili, barem ne samo o tome. Ti odnosi u njoj se ne prećutkuju, već se o njima namerno glasno ćuti, istakao je on dodavši da je ono što je važnije i jače od svega toga lična, intimna priča junaka. „Split“ je roman o sukobu i podeli, prihvatanju i opraštanju. To je priča „o ocu i sinu, i još jednom sinu“, koji neverovatnom igrom sudbina odvojeno žive zajedničku potresnu priču. Jedna od najzanimljivijih odlika ove knjige je upotreba jezika - srpsko-hrvatskog ili hrvatsko-srpskog, u zavisnosti koji junaci govore ili od toga gde se glavni junak, inače Beograđanin, u datom trenutku nalazi. Druga su nazivi poglavlja za koja je ovaj „pisac u najavi“ ili, kako je Stanković objasnio profesiju kopirajtera, iskoristio čuvene nekadašnje i današnje reklamne slogane koji potom, naravno u potpuno drugačijem smislu, dobijaju potvrdu u samom tekstu.
„Split“ je Stankovićev drugi roman. Prvi, „The Box“, postao je predložak filma koji poslednjih meseci snima rediteljka Andrijana Stojković, sa Ivanom Đorđevićem, Goranom Radakovićem i Srđanom Todorovićem u glavnim ulogama. Kao što i stoji na početku, roman „The Box“ napisan je po motivima scenarija koji su Andrijana i Slavoljub zajedno radili. Slavoljub je priču romana ispričao Andrijani mnogo pre i onda su odlučili da je napišu. Prvo su napisali jedan scenario, koji je bio preobiman, pa ga je Slavoljub promenio i pretočio u knjigu „The Box“. „Slavoljub je uvek, pa tako i sad, upoznat sa tim kuda se scenario kreće“, kaže Andrijana i dodaje: „Ja ga s vremena na vreme pozovem da ga pitam za savet jer toliko znamo o tome da je to prosto normalno. On se, naravno, u jednom trenutku povukao da piše svoju novu knjigu.“
Na promociji „Splita“, Stanković je naglasio da mu je mnogo lakše da govori o romanu „The Box“ nego u svojoj drugoj knjizi: „Mislim da sam sve što sam imao da kažem o temi odvajanja, spajanja i opraštanja rekao. Na kraju krajeva, roman se tako i zove. Svaka naknadna pamet nije mi inspirativna. To je jedan razlog, a drugi je mnogo intimnije prirode. Bez obzira što je roman u mnogome fikcija i nije ni autobiografija ni biografija, ljudi su opisani kao takvi. Postoji to neko, ako smem da kažem, fino tkanje da to stvarno izgleda kao da je istina. Što se „Boxa“ tiče, stvar je u tome što su tu u pitanju stranci a oni još nisu čitali knjigu, pa se u njoj ne pronalaze i onda smo svi bezbedni. A ovde su se neki ljudi pronašli iako nije bilo razloga. Sve me je to dosta izmorilo i iscrplo, pa je verovatno i to jedan od razloga zašto mi se o „Splitu“ ne govori.“, kaže Stanković.
Na pitanje kako je roman „The Box“ nastao iz scenarija, Stanković je rekao: „Znam za još jedan takav primer - Stenli Kjubrik je sa Arturom Klarkom radio „Odiseju 2010.“ prvo scenario, a onda je Klark posle toga napisao roman, a posle još i dva nastavka. Dakle, i da nema Klarka i Kjubrika, romani nastaju na različite načine, pa zašto da ne i tako. Postojao je nekakav predložak za scenario i pošto ja ne znam da pišem za filmove jer nisam dramaturg već filozof, onda sam sa Andrijanom radio scenario tako što ja pišem a ona uzima, kombinuje i dodaje nešto svoje kako to već film mora i treba da isprati neku zakonitost. Onda sam ja u nekom trenutku shvatio da ja pišem roman, a da scenario nastaje i ide paralelno svojim tokom. Scenario je samo predložak za rad za film, koji je zapravo nekakvo rediteljsko viđenje priče, što znači da to nije sasvim i skroz samo moja priča, nego najpre rediteljeva, a onda i svih ostalih učesnika. Ja imam poverenja u svakog umetnika. Čovek ima pravo da vidi i čita stvari i život, svet, ljude, na svoj način i divno je kad postoji taj neki osobeni znak. Andrijana je sjajan i mudar reditelj i, s druge strane, ja svim umetnicima odmah dajem odrešene ruke.“
Da li će i „Split“ poslužiti kao predložak za neku filmsku priču i šta misli o tome, Stanković kaže: „Ne znam. Dobio sam već nekakav poziv iz Hrvatske od jednog tamošnjeg reditelja koji se raspitivao za tako nešto. Nemam ja ništa protiv. Može da se napravi i matematička jednačina ako neko to želi. Ja sam napisao roman i to je to, a da li će on poslužiti za neke druge vidove umetnosti ili čega god, stvar je inspiracije i nije tako komplikovano kao što ljudi misle“, zaključuje Stanković.

Kutija stiže do kraja godine
Prisustvo rediteljke Andrijane Stojković i glumca i producenta Gorana Radakovića na promociji romana „Split“ iskoristili smo kako bismo saznali dokle se stiglo sa snimanjem: - Verujem da će film izaći do kraja godine kada će imati premijeru. U decembru prošle godine snimali smo jedan deo filma i u tom trenutku nismo imali sav novac potreban da bismo snimanje završili, pa smo morali da napravimo ovu veliku pauzu ali, evo, tokom leta kreću polako pripreme i ja se nadam da će negde tamo do novembra, decembra film biti gotov i prikazan. Problem je ova svetska ekonomska kriza koja je uticala ne samo na moj film nego i na mnoge filmove mojih kolega iz Srbije. „The Box“ je bio pogodan za koprodukciju, ali, baš u trenutku kad je ta kriza bila veoma jaka, mi smo počinjali da snimamo i onda su planovi finansijske konstrukcije izgledali neizvodljivo, fondovi i budžeti počeli polako da se smanjuju, pa smo i mi morali da smanjimo budžet“, kaže Andrijana Stojković.
Ivana Matijević

21.09.11

Književni magazin, april-jun 2011, br. 118/119/120


Pisati tekuću, dnevnu književnu kritiku o novim, tek izašlim knjigama, ume da bude zahvalan posao. Otkrivalačke prednosti prvog čitanja nekog dela, uvidi koje kritičar stiče kada još niko nije pisao o upravoizštampeizašloj knjizi su privilegija i izazov koji se ponekad može porediti sa stvaralačkim otkrovenjem. Čak i kada je već nekoliko kritičara dalo svoj sud, to i dalje ne znači da se nešto novo još ne može reći, ili da se ne može pronaći neki drugačiji ugao posmatranja. Naprotiv, nekim delima, zahvaljujući njihovoj višeslojnosti, ni divizije tumača, ni vekovi proučavanja nisu iscrpli sve podzemne tokove koji bi mogli izbiti u prvi plan u nekoj bliskoj ili daljoj budućnosti. Dok se za neka dela i nakon svega nekoliko tumačenja čini da se o njima više nema šta reći.
Split, Slavoljuba Stankovića je izašao sredinom protekle godine i do sada je već o njemu svoj sud izrekla i napisala većina domaćih i poneki kritičar iz regiona. Ono što iznenadjuje prilikom čitanja narečenih prikaza, to je da se oni medjusobno veoma malo razlikuju, kao i da se, govoreći o romanu, navode gotovo identična zapažanja. Tumači uglavnom pominju metaforički potencijal teme o dvojici braće, pripadnika suprotstvaljenih naciona, spominju probleme koje pokreće porodični roman ili roman tajne, tumače sam naslov Split, pa ću se i ja uz potpunu svest da ću ponoviti ponešto od već rečenog u narednih nekoliko redova osvrnuti na osnovne oslonce na kojima počiva ovaj roman.
Tematizovanje odnosa dvojice, od istog oca nastale braće, Splićanina i Beogradjanina koji se upoznaju tek nakon prestanka svih ratova kao odrasli ljudi, u trideset i trećoj godini (neki bi rekli, prekretničkim godinama u kojima je ne mali broj rok legendi napuštao ovaj svet), odmah se nametnulo kao ideja koja ima svoju metaforičku potentnost, ali i kao tema koja je poslednjih godina u samom centru književne pažnje. Romani poput Trezvenjaka na pijanoj ladji, Mirka Demića, Brat, Davida Albaharija, Što se ne javiš bratu, Vladana Kosorića, ali i romani o ocu: Otac, Miljenaka Jergovića, Oštar start Miće Vujčića ili Ultramarin, Milete Prodanovića, da se zaustavimo samo na knjigama objavljenim u okviru jedne jedine godine, 2010!
Split je, nedvojbeno, roman koji kroz porodičnu priču pokušava da tematizuje srpsko-hrvatske odnose, odnose braće koji to i jesu i nisu, odnose koji nikada neće biti do kraja razrešeni, ali i odnose koji bi mogli podrazumevati oproštaj i razumevanje. Ovo je samo donekle roman tajne, jer je reč o braći koji se radjaju iste godine, sa tri dana razmaka, od oca Srbina i dve majke, jedne Srpkinje, druge Hrvatice i koji za svoju porodičnu situaciju saznaju još kao deca, mada se do kraja, čak i nakon ličnog poznanstva, neće suštinski upoznati. Split je i roman o ocu diktatoru, patrijarhalcu, čoveku lišenom očinske nežnosti, ljubavi i razumevanja podjednako prema obojici braće.
Medjutim, ove šture opise i osnovne podatke na kojima počiva roman, kritički, ali i informativni tekstovi su već istakli kao polazišta svojih tekstova. Split je i porodični roman, likovi majki (za koje je kritika imala mnogo manje sluha u svojim tekstovima, kao i za još par neuočenih i nerazradjenih napomena), koliko god bili ovlaš ocrtani, nisu potpuno neprepoznatljivi kao moguće paradigme dva majčinska karaktera, samohrane majke i one koja grčevito ostaje sa nasilnikom strahujući od mogućnosti da je stigne sudbina one „druge“, o kojoj joj muž ne skriva informacije bahato smatrajući da one neće imati nikakve posledice po brak. Ne treba zaboraviti i još jednu nit upredenu u predivo romana, a to je paralelna pripovest o ljubavnom ekscesu koji je prikazan kao mogućnost da će se glavni junak i narator romana, beogradski brat, uskoro naći u sličnoj situaciji kao i njegov otac, odnosno da će žena kojom se ne želi oženiti, roditi njegovo dete i odgajati ga bez njegovog prisustva. Izvesno je da pisac namerno bira da žena bude iz Hrvatske jer se tako jasnije uočavaju paralele i porodično nasledje kao usud, hibris koji se kao u antičkom mitu prenosi s oca na sina. Zanimljivo je da se ovaj motiv, u veoma sličnom sklopu okolnosti, našao i dve godine ranije u romanu Zvonka Karanovića, gde glavnom junaku posle jedne nepromišljene noći preti sudbina koji je već proživeo sa svojim ocem, da postane otac deteta koga neće lično odgajati. Šteta je da su ovi motivi samo usputno, u svojevrsnom pripovedačkom krokiju, naznačeni jer bi njihovo produbljivanje moglo ne samo značenjski obogatiti roman, već i uvesti u srpsku književnost ženske likove i specifičnu problematiku kakva se do sada retko pojavljivali u domaćoj prozi.
Ako pokušamo da zbog složenosti i preobimnosti, kao i zbog toga što prevazilazi okvire prikaza jednog romana, prenebregnemo pitanja koja se nameću kao prva, a to je zagušenost srpske književnosti istim motivima, koji se pojavljuju u sličnom kontekstu ili imaju slične metaforičke konotacije ( što možda može biti i razumljivo u okolnostima jednog praktično bratoubilačkog rata čiji nam smisao stalno izmiče, a mogućnosti porodičnog pomirenja izgleda kao najteži i nerešivi zadatak), ostaje da se razmotri šta se o romanu Split još može reći a da nije već zapaženo?
Zapravo malo toga. I u romanu i u prikazima, likovi dvojice braće (kao i likovi majki) su ostali relativno zanemareni, jer je potencijal koji su pružali različiti razvojni putevi dvojice braće ostao u velikoj meri neiskorišćen. Navešću samo moguće tokove razvoja likova koji bi mogli biti i sasvim drugačiji: npr. površnost pristupa suštinskim problemima jednog kopirajtera (onaj koji smišlja reklamne slogane), čoveka koji svet posmatra kroz lupu reklamnih kampanja, beg u svet reklame i površnosti i prateći problemi kao mogući okvir za lik glavnog junaka. Ovako preovladava utisak da je pisac nemotivisano poistovetio svog glavnog junaka sa sobom i sopstvenim zanimanjem, namećući čitaocu znak jednakosti izmedju fikcije i fakcije, a da to ničim nije opravdao u samom tekstu (recimo ironizovanjem ove pozicije, njenim preispitivanjem u kontekstu glavne teme dela itd). Umesto toga, glavnom junaku je u karakterizaciji namenjena uloga zavodnika (zabrinjavajuće je koliko je u srpskoj književnosti naratora-zavodnika koji su čitaocima nametnuti kao alter ego samih pisaca, bez ikakvog autorskog otklona, te ovi „ispisani“ karakteri postaju stajno mesto, kliše svekolikih poluromančića, klonovi i neuspeli pokušaju imitacije najčešće Bukovskog i sličnih mu pisaca). Kritika je, s druge strane, već primetila paradoks, pa čak i potpuni nonsens po kome je bratu namenjena uloga narkomana i muškarca koji je do svoje trideset i treće godine ostao virgo intacta, i to, bez dovoljno jasnog objašnjenja ili mogućih simboličkih paralela koje bi se mogle povući sa eventualnom nevinošću njegovog lika u sklopu porodičnih ili ratnih odnosa. Takodje, razrada lika brata Splićanina, zavisnika od droge, ostala je nedorečena, mada je na idejnom planu mnogo obećavala (necelovita porodica, rat, brat i otac na drugoj strani, pronalaženje pribežišta u religiji, komuna i podredjenost zajednici kao problem gubljenja individue...).
Bez namere da se ovaj roman diskvalifikuje treba ipak reći da je naslov romana izvanredno pronadjen – dvostrukost koja se odmah nametne (dilema stečena još u detinjstvu prilikom naručivanja čuvenog „banana splita“): Split kao grad nekadašnje bratske republike i split, engleska reč za podelu, raskol, dve polovine istog...
Takodje, Split je jedan od, za čitaoce, privlačnijih prošlogodišnjih romana, pristupačan i zanimljiv, gotovo bez stilskih ili kompozicionih iskliznuća, uverljivih dijaloga (što je inače prava retkost u srpskoj savremenoj književnosti). Teška tema (kako god je čitali, kao porodičnu ili medjunacionalnu dramu) je možda previše lepršavo predočena, ali čitljivost i prohodnost jednog dela ne moraju se apriorno osudjivati. Ono što se ipak mora zameriti je nedostatak višeslojnosti i veoma tanak unutrašnji potencijal dela, koji tumačima, kao najsavesnijim i najpronicljvijim čitaocima, ne pruža dovoljno razloga za različite uvide, još manje za potencijalne sukobe mišljanja ili otkrivalačku igru koja provocira na dalje razmišljanje o romanu. Split je verovatno zamišljen kao roman o srpsko-hrvatskim spajanjima i razdvajanjima, ljubavima i mržnjama, ratovima i opraštanja, metafora odnosa koja funkcioniše u nekom veoma uopštenom kontekstu, ali je ostao nedovoljno ubedljiv kada je reč o konkretnim karakterima i romaneskno uobličenim dešavanjima, s mukom povlačeći paralele izmedju jedne porodične priče o razdvojenoj braći, pripadnicima različitih nacija i bolnom rascepu dve dojučerišnje bratske nacije. Možda Splitu i nije bila namera da tako zahtevnu temu obradjuje na teže načine , ali ni jednostavna dopadljivost i korektnost rukopisa nisu sasvim dovoljni kada se u roman inkorporira čak nekoliko veoma ozbiljnih tematskih predložaka (medjunacionalni i bratoubilački rat, krivica i pomirenje, nasilje u porodici, bolesti zavisnosti, religija kao podsticaj i uteha, površnost reklame i marketinga i njen uticaj na karakter glavnog junaka, itd.) koji su mogli da iniciraju višedimenzionalnost romana.

Jasmina Vrbavac

14.08.10 Blic

OVO JE ROMAN diplomiranog filozofa i kopirajtera, a to, za sagledavanje romana iz više uglova, nisu nevažni podaci. Iako je kritika ovaj roman već smestila pod odrednicu "porodični roman", u njemu se, zapravo, govori o poništavanju definicije porodice, jer u Stankovićevom romanu članovi iste porodice ne dele iste vrednosti, niti imaju iste zajedničke ciljeve, niti žive u istoj kući/gradu/državi, niti imaju isto zajedničko poreklo. Ono što vezuje članove porodice u čvrst savez jeste ljubav, a ljubavi tu nema i ništa ne može da promeni tu činjenicu. Zaplet romana se vrti oko dvojice polubraće Miše, Beograđanina, uspešnog mladog kopirajtera, koji je ujedno i potentni ljubavnik, i Nika, Splićanina, tri dana starijeg od Miše, lečenog heroinskog zavisnika, koji je u trideset trećoj i dalje virgo intacta, i njihovog oca Dušana, kamiondžije, sadiste, koji funkcioniše jedino na principu komandi i kazni. Za razliku od oca, Mišina majka je majstor manipulacije koja smišlja scenarija kojima bi opravdala sukobe između oca i sina. Split je ime grada i engleska reč za razdvajanje. "Split" je roman o odvajanju, spajanju i opraštanju. O nama. Ovo neka bude ad hoc naravoučenije: "Podela je takva stvar. Kad podignete ogradu pred nekim i sami ste ograđeni."

ŠTA JE KVALITET OVE KNJIGE: Zavodljiv prikaz neistraženih mračnih porodičnih i ljubavni(čki)h tajni.

PRVA REČENICA GLASI: "U Hrvatsku sam prvi put došao posle svih ratova, 2000. godine."

POSLEDNJE REČENICE GLASE: "Vetar nas udara po licima... i zatvorenim očima... Ovde, pred tobom. Otvorićemo oči. Popićemo iz te čaše. Tri, četiri - sad."

OVA KNJIGA IMA UKUS: na suze slane kao more.

PRONAĐITE SLIČNE KNJIGE: M. Demić "Trezvenjaci na pijanoj lađi", D. Albahari "Brat".

PREPORUKA ZA ČITANJE: Uz muziku grupe "Filter Beograd".

Srđan V. Tešin

01.07.10 Vreme

Nije neka osobita retkost da se nekome ko nije "prevashodno" pisac – šta god to, je li, značilo biti "prevashodno pisac" – omakne jedan dobar, ili makar zanimljiv roman(čić), ponajčešće s jakom autobiografskom potkom, a da nakon toga ili, na žalost, prestane da piše ili, na žalost, ne prestane da piše... Zato je druga knjiga onaj pravi test za ljude dokazane u nekim drugim (ponajčešće takođe kreativnim) profesijama: je li njihov flert sa književnošću samo ugodan izlet koji, za obostrano dobro, ne bi trebalo ponavljati, ili je pak dokaz da tu ima nečega mnogo ozbiljnijeg, tj. da imamo Pisca.
Slavoljub Stanković, po obrazovanju profesor filozofije a po zanimanju kopirajter iliti pisac marketinških slogana (to je ono za šta dolepotpisani konzervativac odbija da poveruje da može da bude profesija...) i obavljač tome sličnih zadataka u advertajzing industriji, na književnu je scenu stupio šarmantnim romanom The Box (v. Vreme br. 911) i doživeo vrlo solidan prijem. Sada je pred nama ta The druga knjiga, nakon koje bi stvari trebalo da budu jasnije...
Stankovićev drugi roman Split (Geopoetika, Beograd 2010) stavio je pisca pred nesumnjivo složenije zadatke od prvenca. Priča je to o Beograđaninu Miši, kopirajteru (!) i ne-baš-više-tako-mladom fićfiriću koji ne mari ni za šta osim kratkotrajnih poslova i još kratkotrajnijih veza sa (polu)slučajnim ženama (što bi ga učinilo potencijalno bliskim nekim ranim Kunderinim likovima, ali za njih vam ipak treba Kundera...) koji kreće u Split ne bi li konačno raspetljao porodičnu misteriju i upoznao polubrata (po ocu), svega tri dana starijeg, o kojem zapravo ne zna ništa osim da postoji – mada ni to nije baš tako sigurno. A možda je još i manje sigurno je li mu on uopšte brat...
Kako god bilo, Miša stiže u (savremeni, ovodanski) Split i upoznaje brata Niku, ovisnika o drogama, na lečenju i oporavku u jednoj pomalo bizarnoj hrišćanskoj, mada duhom pomalo harekrišnolikoj religijskoj komuni. Ne, zapravo, Niko ga prestiže, pa prvo on dolazi k njemu u BG, a tek onda sledi sudbinski i dubinski Uzvratni Susret... Kako god, Stanković u ovom romanu čije i samo ime ima dobro pogođeno i ozvučeno duplo dno (jer, Split je grad u Hrvatskoj, ali i engleski izraz za razlaz, raskol, za nešto što je rastavljeno) uranja u svet traumatičnih, povređujućih, tako prečesto bolesnih porodičnih odnosa, a onda posledično, i donekle metaforično, i u koloplet večitih srpsko-hrvatskih zapetljancija, u kojima ima tako mnogo od "porodične psihopatologije": što je uzajamna (jezička, kulturološka etc.) srodnost veća, to lakše dolazi do trajnih, odlično zalivanih i održavanih nesporazuma i tvrdokornih naslednih omraza kojima se niko više ni ne seća početnog povoda...
Ipak, porodični je milje onaj koji bitno senči ovu knjigu, određuje njen tok i ton. Sumnjivi, dvosmisleni, svakojakim dvojbama protkani, ali na kraju krajeva ipak nepovratno uspostavljeni međubratski odnos Miše i Nika ipak je izveden, on je posledica, a ono što je izvorno, što je centralno Mesto Traume jeste odnos oca i sina, tj. Dušana (mrgodnog kamiondžije koji nikada nije kod kuće, osim kada treba da grdi i preti) i Miše, jednog od onih sinova koji bi – ako ne odustanu na vreme – mogli provesti ceo život na razne načine uzaludno dokazujući svenatkriljujućoj Očinskoj Figuri da i oni nešto vrede... No, osnovni sastojak ove porodične priče jeste tajna. Miša vremenom shvata da o očevom životu zapravo ne zna ništa važno, suvislo, upotrebljivo: taj je život protkan tajnim mestima, nedostupnim teritorijama, nepreglednim vremensko-prostornim belinama i prazninama, dovoljno velikim da se iz njih "izrodi" i ceo jedan daleki brat, ali i štošta drugo. Naravno da će Miša u Splitu vredno popunjavati te beline, ne bez uspeha... E sad, donose li te i takve spoznaje spokojstvo ili samo još više miniraju temelje na kojima je Miša zasnovao kakvu-takvu kolibicu svog identiteta, te može li uopšte biti pouzdanih saznanja o životu nekoga tako bliskog, a tako nepoznatog, drugo je pitanje.
Osim "izvorne", beogradske porodične priče, Stankovićev Split lociran je mahom u gradu po kojem nosi ime; na drugoj strani, najprisutniji ženski lik Mišina je koleginica i usputna ljubavnica (koja, gle, želi dete s njim...) Zagrepčanka Renata (BTW, Stanković je – uz pomoć dobrih savetnika, predmnijevam – uložio dosta truda u beogradsko-zagrebačko-splitsku jezičku koloritnost romana, retko bitnije grešeći); njihova veza ipak je jedna od onih "nemogućih", ne dakako iz geografsko-nacionalnih razloga, nego zato što su im želje isuviše neuskladive... Miša je inače serijski zavodnik i tip koji sistematski beži od "ozbiljnih veza", što je sa stanovišta karakterizacije sasvim u redu, ali samo do one tačke u kojoj shvatamo da, ene srećnika, teško da na ovom svetu ima žene koja ne bi dala sve da se poda našem trajno haj-nehajnom veseljaku Miši, što već počinje da liči na onu vrstu nedozrelih muških snova kojoj ipak nije mesto u iole ambicioznijem književnom delu... No, vratimo se Splitu u Splitu: Stanković portretira Grad i njegove ljude duhovito i lepršavo, uglavnom izbegavajući izlizane klišee. Jak metaforički potencijal njegove bratske priče na ukupni "srpsko-hrvatski kompleks" nije uopšte sakrivan, niti za to ima razloga, ali nije ni prenaglašavan na onaj način koji bi prozni tekst nepotrebno odvukao ka nekakvom plemenitom pamfletizmu i sličnom.
Pa dobro, kako je na koncu prošlo to s drugom knjigom? Ovo je čitak i pitak, ne i plitak roman(čić) na koji vredi potrošiti nešto čitalačkog vremena. Splitu nije mesto u književnom vrhu, ni srpskom ni hrvatskom, a Stanković nije "veliki stilista" ili nešto takvo; on, međutim, ima predispozicija da se etablira kao uvek solidan prozni pisac koji u potpunosti isporučuje value for money. A to je i u reklamnom biznisu dobitna formula, zar ne?

Teofil Pančić

26.04.10 e-novine.com

No, treba biti iskren i reći da je Split porodični roman, makar u onoj meri u kojoj je nekadašnja SFR Jugoslavija bila skladna porodica, čije su tajne, kad onomad poiskakaše iz ormana, ostavile za sobom zaista previše kosturnica. Kao takvom, njemu u mnogome polazi za rukom da postavi stvari na uspele i zdrave romaneskne noge (da zaključim ovu ekstremitetsku metaforu). Sve ostalo je u njemu prilično reklamerski i služi istoj svrsi kao i ekonomsko propagandni program
Odnosi između Srbije i Hrvatske, s obzirom na istoriju, verovatno će još dugo predstavljati nešto veoma krhko, nešto čemu ćemo morati da prilazimo sa dozom opreza. Ipak, to ne znači da se svako književno delo u kome postoji ličan odnos prema ovoj standardnoj Drugosti, uobičajenom antonimu, zastrašujućoj suprotnosti, ili, ako želite, onom malom predmetu a (objet petit a), obožavanom i omraženom istovremeno, mestu iz kojeg proističu naše uzajamne želje i traume, naši kompleksi... dakle, ne treba svaki susret sa temom posmatrati u dnevno-političkom ključu, iako se ideologija ne sme isključiti iz čitanja, jer se svako pisanje odvija pod okriljem diskursa moći koji, hteli-ne hteli, podjarmljuje literarnost.
Književna javnost je, nakon odličnog The Box, čekala drugi roman Slavoljuba Stankovića. Konačno se i on našao pred nama i to na prillično zanimljiv način, neuobičajen za ovdašnje okvire. Naime, 9. aprila Split se istovremeno pojavio u Beogradu i Zagrebu u paralelnom izdanju Geopoetike i Algoritma. Da li je ova podela (split, engl. – podeliti) bila oksimoronski pokušaj ponovnog spajanja jedinstvenog kulturnog prostora ili je u pitanju marketinški trik autora, u saradnji sa izdavačima, iz konteksta i reakcija na knjigu još nije jasno, iako lično zagovaram drugu mogućnost, pri tome je nimalo ne osuđujući, naprotiv. Kako bilo, pred čitaocima se našao zanimljiv roman koji je zadržao prepoznatljiv Stankovićev autorski rukopis, iako mi se čini da je nešto slabiji od The Boxa.

Priča se plete oko dva polubrata po ocu, Srbina Miše i Hrvata Nike, i oko njihovog ponovnog susreta koji se dešava prvo na blic u Beogradu, a zatim se njihovo upoznavanje nastavlja u Splitu. Pored ove porodične hronike, postoji i paralelni tok radnje koji se bavi Mišinim ljubavnim problemima, a najbolji trenuci romana nastaju kada se dva toka prepletu, jer se stvarnost Miši vraća kao bumerang. Naime, priču o tri dana starijem bratu u Hrvatskoj on prvo koristi kao lajtmotiv za muvanje devojaka, zatim on svoju porodičnu priču proživljava u susretima sa bratom, da bi na kraju bio od sopstvene stvarnosti prevaren jer ga Renata, devojka iz Zagreba, iskorišćava da joj napravi dete. Drugim rečima, koristeći ovu Don Kihotovsku gradaciju o sukobu glavnog lika sa realnim svetom oko sebe, Stanković pripoveda priču o ponavljanju sudbine očeva i nemogućnosti da se umakne iz začaranog porodičnog kruga. Ono što je takođe sjajno izvedeno u romanu jeste prikaz neistraženih i neistraživih porodičnih tajni. Dušan, otac tiranin, prvih pet godina nije prisutan ni u Nikovom ni u Mišinom životu, ali kada se prvi put pojavljuje u njihovim odvojenim životima obojicu šiša na kratko mehaničkim trimerom, što naravno izaziva neopisiv bol kod petogodišnjih dečaka. U čitalačkoj imaginaciji ostaje pitanje gde je otac bio prvih godina. Postoje neke indikacije, postoji Dušanova priča, ali istina ostaje nerasvetljena do kraja.
Roman je ispripovedan iz Mišine perspektive. S obzirom da je on kopirajter i bavi se reklamom (kao i sam Stanković) i stilski izraz je podređen tome. To u mnogome olakšava čitanje, ali u trenucima u kojima bi vredelo zastati, usporiti priču, ovaj brzi ritam kratkih rečenica prepunih slogana ume da zasmeta. Čitaocima se, zbog toga, može učiniti da je roman površan iako se radi o zaista bolnoj temi. Kao što je u The Box Stanković uspeo čitaocima da spakuje lajtomotivsku naslovnu metaforu, tako je ovde ona dosta nategnuta. Metafora odlično stoji kao naslov sa dvostrukim značenjem, ali se njena homonimičnost ne opravdava kroz roman. Grad Split se ne pojavljuje kao dovoljno jak simbol, njegovi opisi nemaju autentičnost napisanog-kao-autentično-doživljenog. Pored toga, Niko, čovek koji je prošao užas heroinskog zavisništva i koji je sreću našao u potpunom predavanju crkvi Krista kralja, zahvaljujući izabranoj perspektivi ostao je bez načina da sam sebe zastupa, što je verovatno olakšalo pripovedanje, ali je rezultiralo pljosnatošću lika. On deluje kao lutak, kao zombi bez ličnosti i životnosti.
Odnosi Srba i Hrvata u romanu su svedeni na porodične i ljubavničko/preljubničke odnose. Ipak, nije moguće ne primetiti kako se kroz narativ provlači priča o neprekidnim subliminalnim odnosima: razmena narkomana (u stvarnom svetu razmenjujemo mafijaše i najamnike), podela kolača koje sa sobom donose multinacionalne reklamne kompanije i nekontrolisana razmena telesnih tečnosti. Nije teško primetiti ni da Stanković u mnogome ponavlja određene stereotipe o potenciji Srba nasuprot, najblaže rečeno, aseksualnosti Hrvata (Miša je pastuv kojem žene ne mogu da odole, a Niko je, sa svoje trideset i tri godine života, i dalje virgo intacta) ili o otvorenosti Beograda nasuprot stalnom međuetničkom trvenju u Splitu.
No, treba biti iskren i reći da je Split porodični roman, makar u onoj meri u kojoj je nekadašnja SFR Jugoslavija bila skladna porodica, čije su tajne, kad onomad poiskakaše iz ormana, ostavile za sobom zaista previše kosturnica. Kao takvom, njemu u mnogome polazi za rukom da postavi stvari na uspele i zdrave romaneskne noge (da zaključim ovu ekstremitetsku metaforu). Sve ostalo je u njemu prilično reklamerski i služi istoj svrsi kao i ekonomsko propagandni program.

Vladimir Arsenić