The Box

21.06.08 Danas

Rad na scenariju nije isto što i rad na romanu. Sinopsis koji predstavlja okosnicu budućeg filma, najčešće postane drugostepen u romanu jer književnost biva mnogo složenija ako želimo da bude dobra. Ovo, naravno ne znači da je film, kao sinkretička umetnost, inferiorniji u odnosu na umetnost reči, već samo da među njima postoji ogromna razlika i da, kad čitate roman rađen po motivima filmskog scenarija, kao što je slučaj sa knjigom The Box Slavoljuba Stankovića, morate da budete na oprezu. Drugim rečima, s obzirom na upozorenje da se nalazite pred vrstom adaptacije, koje vas čeka u podnaslovu romana, tu činjenicu treba uzeti u obzir i prilagoditi joj sud koji ćete doneti.
Na sreću po roman (a nadam se i po film, ukoliko jednom bude realizovan) radi se o zanimljivom i duhovitom štivu brzog ritma, koje govori o mladima u Beogradu pre i na samom početku rata na prostorima bivše Jugoslavije. Naizgled bezazlena priča o mladom studentu filozofije koji, da bi skupio novac za demo-snimke svog benda One Hit, počinje da radi u Interpaku, firmi koja se bavi selidbama u beogradskom diplomatskom koru, nenametljivo će se razviti u generacijsku priču o prvim godinama poslednjeg užasa na Balkanu, a tri pakera: Vladan, Cvrle (glavni junak i pripovedač) i Bili, postaće simboli glavnih oblika preživljavanja pomenutog stanja. Tako će nesvršeni student mašinstva predstavljati onu grupu mladih ljudi koja je svoje utočište našla u inostranstvu, Bili-delija će biti onaj koji će se (verovatno) okrenuti srbovanju i shodno tome podržati rat, dok Cvrle stoji umesto onih devojaka i mladića koji su ostali u Beogradu i pokušali da se nose sa životom kako su umeli i znali.
Slavoljub Stanković je uspeo ono što retkima polazi za rukom. Pomoću metafore pakovanja i kutije objasnio je čitav svet, ali i njegovo stvaranje. Pored ove glavne i sveprožimajuće analogije, autor se vešto koristi rokenrol ikonografijom da bi se ironično poigravao i komentarisao situacije u kojima se nalaze njegovi likovi. Igra rečima koja se može iščitati iz naziva njegovog benda, služi kao ironični horski odjek glavnoj metafori u romanu.Roman je ispripovedan kao niz epizoda/pakovanja, kojima je Cvrle prisustvovao, i tu se najbolje vidi koliko u svojoj suštini ovaj roman zavisi od scenarija po kojem je rađen. Scenska struktura u kojoj se smenjuje nekoliko vrsta komedije, kulminira u najvećem pakovanju koje je Interpak video - pakovanju američkog ambasadora koji se sprema da napusti Beograd. Na tom mestu, u trenutku raskola među ekselencijom i njegovom suprugom, komedija se pretvara u melodramu, ali Stanković ima dovoljno ukusa da se zaustavi tačno na granici između simpatičnog i kiča. Shodno tome, u tekstu ne postoji kulminacija, već se gradacijom stiže do pomenute tačke u kojoj se sve prekida i iza koje se krije samo spisak stvari koje je Cvrle prisvojio, a koje opet svedoči o načinu preživljavanja u (danas opet popularnoj) unutrašnjoj emigraciji.
Najveća mana ovog romana nalazi se u onome što se može smatrati njegovom najvećom vrlinom. On na lak i duhovit način opisuje događaje koji verovatno kod mnogih čitalaca izazivaju manje prijatna osećanja od osmeha. Prići početku rata u Beogradu, mobilizacijama, užasima Vukovara i Sarajeva, kroz dim upaljenog džointa, može se činiti neozbiljno, čak i zastrašujuće naivno. Buđenje koje Cvrle doživljava kad shvati da ne može da pošalje audio zapis svog hita Kurtu Kobejnu, jer zbog sankcija nema poštanskog saobraćaja sa Amerikom, deluje neverovatno, gotovo jednako fantastično kao i ona priča o grupi klinaca koja je toliko dugo duvala u podrumu da nisu ni primetili da je počelo bombardovanje.
Ipak, pretpostavljam da se na kutiji čitanja romana The Box neće naći znak na kome piše fragile. Ako na nju stavite smajlija nećete pogrešiti, uprkos težini teme koju Slavoljub Stanković pokušava i sa dosta uspeha i uspeva da dočara.

Vladimir Arsenić

19.06.08 Vreme

Thiz stayz... thiz goez... thiz stayz...

Jedan debitant i jedan, hm, skoro pa debitant; obojica Beograđani, ne baš debitantske dobi, oko „četiri banke"; pri tome, obojica ne-baš-nepoznati, ali ne po književnom radu. To je sve što sam umeo da smislim kao unapred vidljivu „poveznicu" među autorima ovih dveju knjiga. Ima li još nešto? Ne znam, možda „Doručak kod Tifanija", kao u onoj pesmi... Ali, to nas se već ne tiče.

The Box može ozbiljno da konkuriše za najčudniji roman prethodne godine, a takva mu je i recepcija: nije valjda dovoljno „savršeno hrskav & savršeno kremast" da bi ga „široka publika" – ako ovde takvo šta još postoji – prigrlila i vozdigla na top-liste, nije dovoljno „otkačen" i bed-tripovski nadobudan da bi ga slavili u izmišljenom srpskom književnom „andergraundu", a opet, posve je po strani i od onoga što je poželjno glede ukusa i preferencija naše „akademske književne zajednice": eto, NIN-ov ga žiri, izgleda, ni štapom nije dirao; radije je počistio mrve od nataloženih semoljskih brusketa... A The Box je jedno od onih osveženja (kao Barbi M. ili Marko Šelić) koja gdegde bupnu pred nas pravo niotkuda, pa ko ukači, ukači.

Sve počinje sivog ratnog oktobra 1991, u Beogradu: tenkovi su koliko letos ekstatično, s cvećem i potcikivanjem, ispraćeni autoputem na zapad, a do oktobra su već polako počeli i da se vraćaju; regruti & dobrovoljci nisu, međutim, jedini koji tih dana odlaze iz Beograda. Grad koji smo poznavali pod tim imenom, i u svojstvu glavnog grada u tom trenutku već sablasnog entiteta SFRJ, počinje da se prazni od svih onih koji ne moraju da budu tu, a pri tome imaju gde da odu. Narator, još gotovo tinejdžer, apolitičan i neupućen u zbivanja do i preko granice neuverljivosti („ratne sukobe nisam ni registrovao"; Ajde!? Možete li zamisliti mladog muškarca 1991-1992, u sred Srbije i ex-YU, koji „ne zna da je rat"?!), rok-pevač u permanentno traumatičnom pokušaju, dovija se da isfinansira svoju muzičku karijeru – čuj, karijeru: to kao onaj veselko što je 6. aprila 1941, izjutra, krenuo autobusom u Beograd, na audiciju... – zaposlivši se kao paker. Ne panker, paker: možda niste znali (ja, eto, nisam, mada je savršeno logično) da postoje takve službe: ljudi koji spakuju/raspakuju i odnesu tamo-gde-treba ama baš sve što možete da zamislite. Vaše je samo da se preselite. Mada se svakog dana svojski nacrnči, paker nije puki fizikalac: pakeraj je komplikovan zanat, sa strogim pravilima i brojnim finesama: svaka se roba pakuje drugačije, i sve se to mora znati i poštovati... Uigrano društvance (narator, cinični student, te pritupasti „delija" koji je pravi prototip rane faze „dizelaša") mesecima će po Beogradu pakovati, mahom diplomate: ambasade, konzulati, vile, rezidencije... Nadrndane birokrate, prikriveni boemi, filistarske ili, naprotiv, pametne i raskalašne supruge, uglađeni službenici Imperija i egzotični kompračikosi zatočeni u odelima s kravatom: ceo karusel likova koji polako napuštaju grad, Srbiju i Jugoslaviju, zemlju koja upravo napušta sebe samu, pucajući u deo po deo sopstvenog tela. I zapravo, tu nema baš mnogo više od ovoga. A opet, The Box, sav od plemenite veštine jednostavnosti, više nego upečatljivo priziva jedno vreme čije fatalnosti možda ponovo prestajemo da budemo svesni. Ta jesen 1991, ona nije samo rat tamo-negde-daleko: ona je čas kada ostajemo Sami Na Svetu. Ta samoća još traje, da se ne lažemo, i „posle petog oktobra": sve što uopšte imamo, samo je nada da će ona jednom prestati. Da će pakeri ponovo imati jako mnogo posla, ali će pravac selidbi biti obrnut. Slavoljub Stanković priča svoju priču („sa autobiografskim elementima", dakako) suvereno, znalački, njegov je izričaj sveden, racionalizovan, ali nikako siromašan; on je duhovit i nadasve pametan pripovedač; jasno vam je da ovo potonje nema nikakve veze s pametovanjem, koje uz pakere ionako ne ide: kad nosiš kutiju od pedeset kila, nije ti do ovejanih suština... Ovo je možda „mali" roman, ali mnogi domaći „veliki" izvikanci mogli bi – da umeju – štošta da nauče od Slavoljuba S, od pisca Kutije, i od njegovog pakera kolji je na poslu naučio šta se u životu mora znati, kad doneseš neku važnu odluku: šta ide, a šta ostaje. Posle sve ide kao po loju.


Belčevićevo sočinjenije dugačkog (i valjda svesno „besmislenog") naslova teško je već i žanrovski odrediti. Jedan ga je kritičar (Dragoljub Stanković), vidim, prikazao kao zbirku poezije; može i tako, formom su Belčevićeve tekstualne invektive najbliže pesmama u prozi. No, opet, meni se ova knjiga ipak otvara kao rasuto prozno tkivo, iz ko zna kojih „preventivnih" razloga zakamuflirano u stihov(a)nu formu. Tekst je izrazito narativan, mada bez bilo kakve „linearne" priče koja bi ga približila iole konvencionalno shvaćenoj formi romana. Kakva-takva zajednička nit ovih nekada „oneobičenih", a katkad baš namerno posve „trivijalno realističkih" para-anegdotalnih krhotina savremene beogradske stvarnosti lik je pripovedača, jetkog poluperiferijskog polugubitnika iz polutranzicione („delta-maxi") Srbije ranog XXI veka, socijalno-seksualnog proletera koji kao da je ispao iz neke radne verzije prvog romana Mišela Uelbeka i prizemljio se (baš) u Zemunu. Ne zadovoljavajući se mogućnostima književnog teksta „kao takvog", autor obogaćuje knjigu svakojakim likovnim intervencijama (fotografskim, foto-montažnim, stripovskim, vebovskim, plakatskim.,..), a sa nakanom duhovitog opserviranja, intervenisanja i subvertiranja: sa promenjivim uspehom, dakako. Dobro, i kakva je knjiga „kao celina"? Kako da vam kažem: ova knjiga kao celina – osim u formi predmeta – zapravo i ne postoji, i to je stanoviti problem s njom. Mestimice je u pitanju duhovito p(r)oigravanje sa književnim tekstom i društvenim kontekstom, no (pre)često se radi i o golom, ni na čemu za čitaoca relevantnome utemeljenom egzibicionizmu (tipično „kornetaška" boljka) i uzaludnom nastojanju da se ispraznost (para)privatnog bitisanja i glavinjanja po jednom malo musavom, malo arty „zavereničkom" Beogradu „transcedira" u priču dostojnu čitanja; što, dakako, čini ovo delce napornijim nego što je moglo i moralo biti.

Okej, dolazi leto, i vi ćete biti sam-svoj-paker, pa ste radi znati: what stayz? what goez? Stanković ide pod obavezno, a Belčević, hja, ako idete baš daleko, ako ostajete baš dugo, ako bude padala kiša... Mnogo kiše...

Teofil Pančić