01.01.16
Istorijski časopis
Analiza spoljne politike Srbije u turbulentnom periodu balkanskih i evropskih dešavanja 1868–1878, koju je posle više godišnjih arhivskih istraživanja napisala profesorka Beogradskog univerziteta dr Suzana Rajić, predstavlja važan, neizmeran doprinos srpskoj istoriografiji kada je u pitanju spoljna politika ne samo Kneževine Srbije već i velikih sila, a na prvom mestu Rusije. Autorka je svoja istraživanja u arhivima u Rusiji i Londonu pretočila u analizu mnoštva procesa i političkih zaključaka o idejama srpske nezavisnosti, odnosa Srbije sa velikim silama, Srba u Habzburškoj monarhiji i Crnoj Gori. Kada se pogleda struktura monografije uočljivo je da dominiraju naslovi koji svojom efektnošću signaliziraju dinamiku dešavanja i stepen autorkine percepcije politike velikih sila. Celine jednakog obima skladno su raspoređene.
Prva veća celina (Nasleđe, 23–66 str.) uvodi čitaoca u probleme spoljne politike Srbije, kompleksnu spoljnopolitičku situaciju koja je bila dominantna i tokom vladavine kneza Mihaila Obrenovića i posebno posle njegove smrti 1868. Autorka je vrlo pomno i detaljno pisala o dinamici srpske politike pre 1868, samom atentatu i dešavanjima posle njega, te velikim problemima i posledicama koje su usledile po spoljnopolitičku aktivnost Kneževine. Dominiraju podnaslovi Oganj ispod pepela, Jesmo li suviše Rusi. Analiza stavova, koncepcija i ideja Ilije Garašanina posebno pleni racionalnošću i oštrinom autorkinih stavova.
Poglavlje Borba za stara i nova prava (67–185 str.), sa manjim celinama (takođe efektnih naslova, Između dva kolosa, Nedozrelo doba, Teška poravnanja, Na svojim nogama, Knez da prosi ljubav carevu) čini oslonac čitave kompozicije monografije i dinamično oslikava spoljnu politiku Srbije i velikih sila 1868–1871. Iako naizgled hronolški kratak period po uticaju na spoljnu politiku Srbije bio je vrlo značajan i sadržajan. Od ubistva kneza Mihaila, zatim dolaska maloletnog kneza Milana Obrenovića, formiranja Namesništva, trasiranja puta spoljne politike prema Rusiji i Austrougarskoj, stavova austrougarskog konzula u Beogradu Benjamina Kalaja, do detaljnog razjašnjenja odnosa velikih sila prema samoj Rusiji i pitanju ranijih odredbi Pariskog mira (1856), autorka je na arhivskoj građi najrazličitije provenijencije došla do novih i važnih zaključaka za sagledavanje realnih mogućnosti srbijanske politike. Bez pretenzija i racionalno, dr Rajić je pisala o ličnostima u Srbiji Milivoju Petroviću Blaznavcu, Jovanu Ristiću, knezu Milanu Obrenoviću, a zatim i vodećim evropskim diplomatama grofu Andrašiju, Gorčakovu, kancelaru Bizmarku. Podaci iz ruskih arhiva posebno daju novu i jasniju sliku kneževih poteza tokom 1870–1871, i puta u Livadiju. Autorka nije izostavila ni nacionalnu politiku prečanskih Srba, koju je simbolisao Svetozar Miletić i Ujedinjena omladina, baš kao ni crnogorskog knjaza Nikolu.
Treća velika celina Pod teretom odgovornosti, str. 187–302, posebno je sadržajna i po obimu i po činjenicama koje je autorka sagledala i o kojima je dala svoj sud. Svaka od manjih celina (Ima li Srbije na mapi Turske, Davljenje hidre, Nedostižna nezavisnost, Naša Turska), posebne su studije o gorućim temama evropske diplomatije, odnosa Rusije, Austrougarske i Turske i mestu Srbije u tim dešavanjima. Izdavajamo analize postupaka Jovana Ristića, Filipa Hristića, potom komplikovanih diplomatskih aktivnosti pri Porti. Posebno mesto je čitav niz akcija vezanih za eventulano podizanje ustanka na Balkanu, koji je nameravala da inspiriše Ujedinjena omladina u saradnji sa knjazom Nikolom i prečanima. Mnoštvo diplomatskih aktivnosti, opreza i racionalnog rezonovanja Namesnika, dočarani su na značajnom broju stranica gde se naglašavala konačna želja crnogorskog knjaza za nametanjem, kao ključnog faktora u budućim akcijama ujedinjenja ili potrebe Svetozara Miletića da se direktno meša u odnose dve srpske dinastije. Arhivska građa, diplomatska prepiska, štampa, koju je autorka koristila svedoči o ispravnosti i racionalnosti politike vođene u Beogradu, posebno kada se ima na umu mnoštvo problema u Bosni i Hercegovini, potom odnosa sa Carigradskom patrijaršijom i stav, na prvom mestu, Rusije o svim ovim prevažnim pitanjima. Pojašnjenje ruske politike u ovom periodu posebno dominira kao zaključak i motiv poglavlja.
U poglavlju Rat na vidiku (303–424, str.) uz (ponovo) lepe podnaslove Punopravni vladar, Srbija – tamna tačka na vedrom horizontu, Uz Trojecarski savez, Pritisci i pretnje, Čuvari evropskog mira, autorka je vrtlog evropskih i balkanskih dešavanja u osvit Velike istočne krize napisala kroz turbulencije koje su zadesile i srbijansku politiku. Punoletsvo kneza Milana 1872, njegovo jačanje, stupanje na političku balkansku pozornicu, odnos Srba u Monarhiji prema ovom događaju, kao i pritisci iz Austrougarske dominiraju u početnom delu. Opisan je niz dešavanja posle smrti namesnika Milivoja Petrovića Blaznavca (1873), uz vredne ocene njegove ličnosti i njegovog političkog angažmana. Analizirane su i lične impresije konzula Kalaja o dešavanjima u Srbiji i generalno srbijanskoj i srpskoj politici. Pomno je autorka pisala i o vladi Jovana Marinovića (i samom Marinoviću), stavovima Rusije o stanju u Srbiji, te odnosima Beograda sa Portom. Velika pažnja je posvećena formiranju Trojecarskog saveza (1873) i njegovoj politici, koja je direktno bila usmerena i na balkansku politiku Turske i pokušaje Srbije da se izbori za punu nezavisnost. Usmeravanje Srbije na diplomatsko rešavanje spornih pitanja sa Portom (1874), uz ponovnu kritiku Miletića, prepuni su opisa nijansirane igre velikih sila prema srpskom pitanju. Izbijanje ustanka u Hercegovini, a potom i Bosni, dovodi srbijansku politiku do tačke na kojoj se prelamala čitava njena strategija dugi niz godina. Jačanje uticaja knjaza Nikole u Hercegovini, akcije Petra Karađorđevića u Bosni, dovode Kneževinu Srbiju u vrtlog balkanske i evropske politike, na prvom mestu Rusije i Austrougarske. Ustalasala javnost u Srbiji i Monarhiji zahtevala je rat za koji Srbija nije bila u potpunosti spremna. Posebno detaljno autorka piše o dešavanjima u jesen 1875, zatim Andrašijevoj noti, pritiscima iz Beča, događajima iz Hercegovine i Bosne, namerama Trojecarskog saveza da očuva Tursku.
Poslednja celina intrigantnog naslova Bajonet, jatagan i Rusija (425–562 str.) u potpunosti rešava niz pitanja i nedoumica vezanih za Veliku istočnu krizu i konačnu ulogu Kneževine Srbije u tim dešavanjima. Manja poglavlja Skromni savez, Rat i mir, Srbija kao tampon zona, Prekrajanje ratnih tekovina, Epilog su metodolški ujednačena, precizna i čine skladnu celinu. Autorka je u ovom poglavlju postigla punu formu kompleksne celine u tumačenju velikog broja arhivskih izvora, posebno ruske provenijencije, koji nam daju novu i drugačiju sliku o srbijanskocrnogorskom savezu 1876, početku srpsko turskog rata, odnosima Černjajeva i kneza Milana i mnoštvu drugih manjih događaja koji su prethodili ratnim operacijama i kasnijem porazu srbijanske vojske. Dr Rajić je vrlo racionalno sagledala sva dešavanja u zimu 1876/1877, sve staze diplomatskih nijansiranih odluka Rusije i Austrougarske, osvrnula se na Rajštatski ugovor i Budimpeštansku konvenciju i realne mogućnosti srbijanske i crnogorske spoljne politike. Dinamika događaja odnosa velikih sila koja će ključno odrediti i poziciju Srbije prikazana je sa emotivnom distancom. Veliki kvalitet koji je autorka pokazala u promišljanju o dešavanjima vezanim za odnose sa Rusijom 1877–1878, daju čitaocu konačnu celinu i neospornu istinu o jedinom mogućem sledu događaja najpre u San Stefanu, a potom i Berlinu. Stoga su zaključci ovog poglavlja i celog ishoda spoljne politike tokom Velike istočne krize prevažni za jasnu, uravnoteženu, bolju sliku nacionalne politike i njenih krajnjih dometa. Autorka se nije ustručavala da predoči jasne činjenice o uticaju i mogućnostima male balkanske kneževine pod pritiskom moćnog suseda Austrougarske ili o mestu Srbije u planovima carske Rusije. Odnosi Velike Britanije prema balkanskom i srpskom pitanju takođe su sagledani i o njima je dat sud, jasan i precizan.
Autorka dr Suzana Rajić je monografijom Spoljna politika Srbije, između očekivanja i realnosti 1868–1878, rešila mnoštvo nedoumica srpske istoriografije kada je ova tema u pitanju. Arhivska građa kao jedini način i put da se daju ocene i sudovi balkanske i srpske politike velikih sila do punog izražaja dolazi upravo u monografiji dr Suzane Rajić. Monografija napisana sa jasnim naučnim i metodološkim sudovima i stavovima dala je srpskoj istoriografiji obrazac kako se diplomatska istorija može napisati na nov i efektan način. Autorka je takođe uspela da neutrališe mnoštvo stereotipa kada je u pitanju srpska politika u ovom periodu. Realno i racionalno, potpuno jasnih vrednosnih sudova, monografija dr Suzane Rajić predstavlja formu i obrazac kako se vredno, strpljivo, trezveno i utemeljeno na arhivskoj građi postavljaju novi i menjaju stari stavovi ključnog perioda srbijanske politike u drugoj polovini 19 veka.
Goran Vasin
