Šta je čovek, te ga se opominješ

klonost palog čoveka ka grehu, Bog u Bibliji jasno zapoveda u drugoj zapovesti Dekaloga da ne gradimo slike, u smislu da im se ne klanjamo i da im ne služimo umesto službe pravom Bogu jer je to idolopoklonstvo (2. Mojsijeva 20,4–6). Siguran sam da na Nebu postoje dokumentarni zapisi (verovatno hologramski) i da ćemo ih jednog dana, kada za to dođe vreme, videti bez opasnosti da ih pretvorimo u objekte obožavanja. Do tada nam ostaje vera. Apostol Pavle je to lepo definisao u Prvoj poslanici Korinćanima:

„Tako sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki, a onda ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat. A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; ali je ljubav najveća među njima” (1. Korinćanima 13,12.13).

Iskreno se nadam da će ilustracije u ovoj knjizi pomoći da vidimo nevidljivo i da naučimo da obožavamo Boga, koji je jedini dostojan obožavanja. Nadam se da ni za jednog čitaoca ove knjige fotografije neće biti zamka idolopoklonstva, nego ogledalo sagledavanja dubljih istina u smislu u kome to apostol Pavle opisuje. Na kraju krajeva, samo sam fotograf-amater.

Fotografija je više od ilustracije. Ona je dvodimenzionalni dokumentarni zapis jednog trenutka u postojanju objektivnog sveta. Ono što fotografijama želim da dočaram jeste lični doživljaj sveta kroz razumevanje Svetih spisa. Postoji savršeni sklad između stihova Svetog pisma i otkrivenja stvorenog sveta. To je dokaz da im je i Autor isti.

Na kraju uvoda, želim da objasnim glavni naslov ove knjige “Šta je čovek, te ga se opominješ”. Do ideje za pisanje ove knjige došlo je spontano. Imao sam tu sreću da pre nekoliko godina sa porodicom otputujem na Filipine, gde sam nekoliko meseci radio istraživanja na bubama. Filipini su fascinantna zemlja, blagoslovena predivnom tropskom prirodom. Među desetinama hiljada fotografija koje sam tamo napravio jedna me se naročito dojmila. To je fotografija koja se nalazi na naslovnoj strani ove knjige. Na njoj se naš stariji sin igra sam u pesku jedne plaže na malom, nenaseljenom ostrvu Helikopter, u blizini El Nida, Palavan, Filipini. Dok sam pravio ovu fotografiju, nije mi ni na kraj pameti bilo da će ona postati metafora čitavog mog životnog traganja za istinom. Dete pognuto i zaokupljeno svojom igrom u pesku ne obraća pažnju na veličanstvenost pejzaža koji se pred njim ukazuje. Kako je moguće da su se atomi univerzuma tako organizovali da naprave pučinu tropskog mora, igru oblaka nad njim, tople Sunčeve zrake koji kupaju celu scenu i moćne stene koje u daljini izranjaju iz mora? Ono što je takođe tu na slici, a nevidljivo usled refleksije svetlosti na površini vode, jesu hiljade šarenih riba i koralni greben koji počinje na dva metra od obale. Međutim, najfascinantnije od svega u tom moćnom beskraju jeste dete koje po svojoj kompleksnosti prevazilazi sve ostalo. Kako je moguće da postojimo? Tako smo maleni naspram veličine svemira, a tako bitni u očima svog Tvorca. Zašto? Koji je smisao našeg postojanja?

Nakon putovanja, kada sam pregledao hiljade slika gledajući koje bismo odštampali i uramili, i kada mi je ova slika zapala za oko, spontano mi je na um došao sledeći biblijski stih: „Šta je čovjek te ga se opominješ, ili sin čovječji, te ga polaziš?” (Psalam 8,4). Psalmista David je postavio ovo pitanje sebi i svim potonjim generacijama, uključujući i našu. Postavio ga je nakon pažljivog razgledanja veličanstvenosti i ogromnosti stvorenog sveta. Mislim da ovaj stih najbolje opisuje suštinu knjige koja je pred vama. Naslov sam, dakle, pozajmio od najslavnijeg izraelskog cara, pesnika i Isusovog pretka Davida. Nije slučajno da je Božjem Sinu Isusu odrednica koja se pojavljuje u ovom stihu, sin čovečji, bila draga, te je i često tako u jevanđeljima nazivao sebe. Odgovor na pitanje postavljeno u Psalmu 8,4 svako od nas mora sam da donese za sebe. Isus je rodonačelnik onih koji su pronašli odgovor. Prvi korak na tom putu traganja za smislom našeg postojanja jeste da podignemo glavu iz peska i da pažljivo proučimo prirodu sveta čiji smo deo.