Sudbina i komentari

23.08.07

Zbog razvoja tehnike ne bi trebalo žaliti. Pojava štampe omogućila je ekspanziju romana, a bez razvoja klavira ne bismo imali Šopena kakvog danas znamo
Pisac Radoslav Petković („Sudbuna u komentaru“, „Izveštaji o kugi“) na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji bio je član žirija za dodelu nagrada najboljim scenaristima. Na osnovu uvida koji je u produkciju stekao pomnim čitanjem scenarija, a zatim praćenjem ostvarenih rezultata na platnu (pravila žiriranja), aktuelni srpski film ocenio je visokom ocenom. Na književnoj večeri, upriličenoj njemu u čast, Petković je čitao odlomke iz svoje nove knjige eseja „Vizantijski internet“, koja će se iz štampe pojaviti u septembru.
Direktor Festivala Milan Nikodijević insistira da u žiriju bude jedno vrhunsko ime srpske književnosti. Šta vas je još preporučilo, da li ste u potaji ostrašćeni filmofil?
- Moguće da su to „Senke na zidu“, moj stariji roman, koji se na određeni način bavi istorijom filma. Ranije sam često išao u Kinoteku, volim da gledam filmove. Činim to i danas, ali sve više na di-vi-diju, a sve manje idem u bioskop. Verujem da je to budućnost filma, da će se filmovi sve više kupovati kao knjige, da će bioskopi izgubiti trku. Već danas imate mogućnost da kod kuće napravite savršeni bioskop. Doduše, to je još uvek isuviše skupo, ne samo za naše pojmove. Pošto cene tehničkoj robi vremenom padaju, imam utisak da će se sve češće posle večernje premijere filma u bioskopu, već sutradan gledati kod kuće.
Da li zbog toga treba lamentirati?
- Ne znam šta da mislim, sve umetnosti su tesno vezane sa tehnologijom i njenim razvojem. Sigurno da je pojava štampe omogućila ovakvu ekspanziju romana. Film je nastao sa tehnološkim razvojem, pa je normalno da se stvari vremenom i promene.
Da li se prelaskom sa pisaće mašine na kompjuter nešto bitno promenilo u vašem pisanju?
- Ranije nisam mogao da kucam direktno u mašinu, nego sam uvek prvo pisao rukom, pa prekucavao. Od kada radim na kompjuteru pišem direktno. Prvi roman koji sam napisao na kompjuteru bio je „Sudbina i komentari“ 1993. godine. Bio je to model 286, ako neko još uvek pamti, neverovatno zastareo za samo petnaestak godina. Sada bi mi već bilo vrlo teško bez kompjutera.
Na književnoj večeri u Vrnjačkoj Banji čitali ste sa laptopa još nezavršenu knjigu. Čime se bavite u knjizi eseja „Vizantijski internet“?
- Teme su razne - pitanja nove tehnologije, viđenje Vizantije... Bavio sam se upravo uticajem tehnologije na promenu umetnosti. Za film nam je svima jasno da ga bez tehnologije ne bi bilo. S druge strane, u nekim klasičnim istorijama muzike, jako malo pažnje se obraća razvoju instrumenata. Recimo, bez razvoja klavira ne bismo imali Šopena, onakvog kakvog ga danas znamo. Tehnologija je uvek uticala na forme umetnosti. Međutim, tek sada smo postali svesni strahovite brzine kojom se stvari događaju. Mobilni telefon nastao je pre petnaestak godina, a Internet pre nepunih dvadeset.
Pohvalili ste filmsku produkciju?
- Najviše su mi se dopala četiri filma, oni koje smo nagradili - „Klopka“, „Hadersfild“, „Odbačen“, „Peščanik“. Ako u produkciji od deset filmova godišnje napravite tri do četiri odlična - onda je to sjajno. A produkcija od deset naslova čini me se optimalnom za ovu zemlju. Prija raspon od odličnog bioskopskog filma kakva je „Klopka“ do tipičnog srednjoevropskog art filma poput „Peščanika“.
Mnogi su verovali da će vaš favorit biti film „Bel epok“. Da li ste čitali esej Vesne Perić posvećen paraleli između ovog filma i vašeg romana „Senke na zidu“?
- Nisam video toliko paralela, koliko ih je pronašla Vesna Perić, čije pisanje inače veoma cenim. Film „Bel epok“ zaostaje za nagrađenim filmovima.
Uspeli ste da se poistovetite, da vas dotakne sudbina glavnog junaka filma „Odbačen“. Mnogima to nije pošlo za rukom?
- Pa, nisam se posebno poistovetio. Nisam bio tako finansijski uspešan kao on u prvom delu svog života, da bih se sada osećao toliko odbačenim. Volim radove Miše Radivojevića, ovo je jedan od filmova za koje mislim da su odskočili. Ni ostalih šest filmova nisu loši, ali su znatno slabiji.
Srednjoj generaciji umetnika često je „dosta priča o takozvanoj izgubljenoj generaciji tridesetogodišnjaka“, kojom se bavi Hadersfild?
- U pitanju je vrlo dobar tekst. Film je odlično urađen. Čuo sam da scenaristi nisu na kraju bili baš zadovoljni režijom. Čini mi se da nemaju razloga da budu nezadovoljni. Film ima sjajan tempo, dinamiku zbivanja. Prethodno sam pročitao scenario i bio sam prijatno iznenađen u trenutku kada sam shvatio da smo prešli pola filma.
Vesna Milivojević

03.12.04

Radoslav-Vava Petković, dobitnik prestižnih književnih priznanja, pre izvesnog vremena priveden je u Centralni zatvor pod optužbom da je „zloupotrebio“ službeni položaj dok je bio direktor Zavoda za udženike i nastavna sredstva.

On je, navodno, potpisao štetne ugovore o kupovini papira za ovu uglednu izdavačku kuću.

Držan je pet dana u zatvoru „da ne bi uticao na svedoke“(!?). Javnost se, razume se, podigla na noge.

Petkovićev advokat tvrdi da nije ni bilo razloga za pritvor zato što su sva dokumenta važna za slučaj već bila u predmetu. Advokat je, takođe, izjavio da ne vidi nikakvih razloga za podizanje optužbe protiv Petkovića. Radoslav Petković je štrajkovao glađu dok je bio u zatvoru, pa mu je zdravstveno stanje, iako je pušten na slobodu, poprilično loše.

U kratkom razgovoru Petković nas je upozorio da mu nije dobro, te da mu ne zamerimo što neće moći da dugo razgovara. Na pitanje kako se osećao tokom dana provedenih u zatvoru, Petković je za „Blic“ rekao:

„Ono što je dominiralo mojim osećanjem bila je krajnja zbunjenost jer nije mi bilo jasno, a nije mi ni danas jasno, zašto sam uopšte bio u zatvoru“.

Da li će ti vaši zatvorski dani možda postati predmet vaše literature, neke priče ili romana?

- Sve što čovek, ukoliko je pisac, doživi postaje predmet njegove literature. E, sad, da li će biti direktno ili indirektno - na to pitanje ne mogu da vam odgovorim jer u ovom trenutku to ne znam. Sigurno je da su mi ti zatvorski dani veoma upečatljivo iskustvo.

Kako su se prema vama ponašali zatvorski čuvari i policajci?

- Moram reći da su bili vrlo korektni u okviru zakonskih procedura, a i u neposrednom kontaktu prema meni.

O čemu ste najviše razmišljali?

- O situaciji u kojoj sam se našao. To su stanja u kojima se čovek vrti u krug i ne može ništa pametno da smisli. Inače, puno sam čitao.

Koje naslove?

- Ono što sam zatekao u sobi. Bilo je raznih knjiga.

Na primer?

- Čitao sam Šeldona. Uviđao sam i ranije da se te stvari dosta čitaju. Pa, rekoh sebi: „Ajde da pročitam i ja. U zatvoru sam!“ A bila je tu i knjiga Meše Selimovića „Derviš i smrt“. Treba reći da je Centralni zatvor jedno užasno teško mesto. Neki pametnjaković će reći da to nije hotel. Znate, niko i ne traži da to bude hotel. Ali, oni od svega imaju samo pola sata šetnje dnevno. Nemaju ni biblioteku. I bez obzira što su u istražnom zatvoru, a ne na izdržavanju kazne, bez obzira da li će im se krivica utvrditi ili ne, imaju tek tih pola sata šetnje dnevno.

T. Nježić