14.07.05
Druže Tito, zašto vi ne volite džez?
Vojislav Simić
Ono najdragocenije što ostaje iza svake karijere jesu susreti, a dirigent i kompozitor Vojislav - Bubiša Simić imao ih je sa raznim ljudima, državnicima, političarima, umetnicima, običnim svetom. Mnoge od njih je Simić opisao u upravo objavljenoj knjizi „Susreti i sećanja“ („Narodna knjiga“) - hronici gradskog života predratne Srbije. To štivo je i svedočanstvo o jednom vremenu, od tridesetih godina 20. veka, sa akcentom na zatomljene događaje iz vremena okupacije i odmah posle nje, do danas.
Simić je rekonstruisao događaje iz društvenog i ličnog života, želevši da još jednom kaže istinu o savezničkom bombardovanju 1944. godine, o hajci komunista na mnoge nevine ljude po završetku rata, čega ni sam nije bio pošteđen... Ipak, Bubiša, kako ga je prozvala majka dok je bio dete, imao je sreće; prkosan, ali i diplomata, nije se ni sam dao. Svirao je džez i u toku rata i posle nega, iako su i Nemci i komunisti bili protiv te muzike.
Na Muzičku akademiju su ga primili bez završene srednje muzičke škole. Prethodno je već svirao po igrankama i radio na radiju, gde je 1953. godine preuzeo džez orkestar. Uporedo je stvarao i simfonijsku muziku, dirigovao je i drugim orkestarskim ansamblima, bio je redovan gost dirigent Pozorišta na Terazijama. Još 1950. godine počeo je da piše scensku muziku. Voki Kostić i on utemeljili su mjuzikl u našoj sredini. Sa Horom seniora KUD „Branko Krsmanović“ spremio je 1951. godine prvo izvođenje Mocartovog „Rekvijema“, da bi krajem osamdesetih godina počeo da stvara muziku za hor. Beogradski Big bend pod njegovim vođstvom prvi je evropski bend koji je 1962. godine predstavio čuveni američki kritičar Vilis Kanover u svojoj emisiji.
Knjiga „Susreti i sećanja“ zapis je o kalemegdanskim „Zvezdanim noćima“ 1946-1947. godine, uz zvuke Bubišinog orkestra, o tome kako je pustio tonski zapis dečjeg hora umesto kompozicije „Staljingrad“, kako je Titu lukavo postavio pitanje: „Da li je tačno da vi ne volite džez?“ na šta je Broz odgovorio: „Ne, volim ga, a naročito onaj izvorni.“ Slavni Djuk Elington je, posle koncerta 1970. godine, odleteo iz Beograda, i dalje misleći da ga je u našoj prestonici dočekao aerodromski orkestar, što je bilo Bubišino maslo.
Muzički ste bili aktivni još u toku okupacije...
- Svirao sam, za svoj groš, klavir, znao sam dobro da sviram i gitaru, i onda je došla 1942. godina, a ja svršeni maturant, i kao takav savršen plen za specijalnu policiju. Sa svojom družinom sam otišao u radio, gde smo počeli da sviramo 1943. godine, i tu sam dobio i legitimaciju kao da sam zaposlen, a u stvari, svirao sam godišnje u pet-šest emisija. Interpretirali smo američke stvari, koje smo krstili srpskim imenima, i domaće kompozicije. Inače, u to vreme izvođene su i operske predstave, bilo je i simfonijskih koncerata u gradu, i upravo tada je dosta domaće muzike komponovano, a naši pevači su pevali isključivo na srpskom jeziku. Naravno, kad su partizani ušli u Beograd, brže-bolje sam iscepao onu legitimaciju.
Osim ljubavi prema džezu, šta je još bilo presudno da se posvetite toj vrsti muzike?
- Posle završene Akademije, jedina šansa nam je bila da budemo pomoćnici čuvenih dirigenata, da se angažujemo u amaterskim društvima, ili da čekamo angažman u simfonijskom orkestru, što je za nas mlade, ovde, bila misaona imenica. Kada sam video da mi preostaje da budem profesor u nekoj školi na periferiji, ili da dirigujem horom tramvajdžija, rešio sam da je bolje da budem dirigent džez orkestra. Društvo je bilo sjajno. Divni su i ovi momci, sada, redovno me zovu i rado s njima nastupam, a to naše staro društvo činili su čuveni Edvard Sađil, Vlada Vitas, Zoran Jovanović Nafta, legendarni bubnjar Rade Milivojević, saksofonista Mačor, trombonista Milan Kontić... Zatim, čuvena trojka koja je otišla u inostranstvo: Bora Popović, Mile Parlić i Duško Gojković, sve su to bili članovi Big benda. Prilikom naših turneja, najpre na Istoku, a onda i na Zapadu, zabavljali smo se i obilazili sve ono što vredi videti.
U knjizi nema epizode o velikom uspehu u Francuskoj...
- Učestvovali smo na Prvom evropskom džez festivalu u Žuan le Penu, 1960. godine, za koji sam napisao kompoziciju „Pozdrav Kauntu Bejziju“. Došli smo kao autsajderi, sirotinja, a tamo - strašan noćni život. Tada sam prvi put video švedski sto i, jedva se zaustavismo... Kada smo u finalu dobili prvu nagradu u kategoriji big bendova, nismo mogli da verujemo. Prilikom predaje nagrade, direktor festivala je iz svog džepa izvukao 100.000 francuskih franaka i pružio mi ih, na šta sam odgovorio: „Izvinite, ali ja to ne smem da primim. Moram da pozovem dvojicu iz orkestra da budu prisutni.“ Kad oni dođoše, upitah začuđenog direktora festivala: „Gde da potpišem? “Nama je, međutim, i pored poziva da sviramo, nedostajala dozvola za nastup - iz Beograda.
Ljubica Jelisavac
18.08.05 Vreme
Solo jednog dirigenta
Susreti i sećanja, Vojislav Simić
Vojislav Simić ne piše "fahidiotske" memoare samo za džez-fanatike: on kroz ličnu priču diskretno portretiše jedan buran vek na trusnom tlu
Dokon bi se čovek mogao zabavljati variranjem znane teze kako je džez u (crnoj) Americi muzika potlačenih, deklasiranih i marginalizovanih, dočim je u Evropi akademska disciplina, za koju je "nadležna" viša srednja klasa, a sve ovo upoređujući autobiografske knjige koje su ispisali poznati džezeri sa obeju atlantskih obala: joj, razlike – drastične... Ili pak čitajući romane u kojima je džez lajtmotiv, od klasika vrelog američkog Juga, sa njihovim zagušljivim socijalnim beznađem i rasno segregacionističkim ludilom, pa do (srednjo)evropskog kontrasta u vidu neodoljivog Jozefa Škvoreckog, nekadašnjeg Deteta Iz Bolje Kuće u idiličnom češkom gradiću. Nekako se uz džez na evropskom tlu asocijativno ne lepi ništa "loše", ništa istinski "teško": on je pre iskaz prosvećenog hedonizma elite nego tužni vapaj na tutunoberačite. Nije, doduše, da u svetu Škvoreckog nema Zla, ali ono nekako uvek dolazi sa strane, od nacista ili od staljinista. Od Istorije, u svakom slučaju. A ta se Istorija mladom Deniju Smirickom – alias Škvoreckom – neprestano javljala u vidu mrgodnih i naoružanih tipova sa čudnim naglascima, koji mu brane da svira ili sluša džez.
Tako nekako biva i sa memoarima Vojislava Bubiše Simića (rođ. 1924), kompozitora, legendarnog dirigenta Džez orkestra Radio Beograda i jednog od ljudi koji su već pola veka sinonim za džez u Srbalja. Kakva je to samo, od prvih redaka već, razlika u odnosu na beznađe koje izbija iz ranih dana jednog Čarlija Mingasa, koje je ovaj fascinantno opisao u blago "fikcionalizovanoj" autobiografiji Bedniji od šugavog psa! Bubišina knjiga uspomena (Susreti i sećanja; Narodna knjiga, Beograd 2005) otvara se dojmljivim i dirljivim prizorima predratne – pre onog rata, jakako – porodične i socijalne idile, u kojoj mladi Simić i njegovi roditelji provode bezbrižne dane u Vrnjačkoj Banji, i ceo je Kosmos nekako lep, mlad i harmoničan... Ili pak u jednom malom i provincijalno ušuškanom, ali ipak gospodskom Beogradu, onom od pre Invazije Varvara... Simić to, naravno, kao umereno delikatan čovek neće baš tako reći, ali tako nekako podtekstualno zvuči to nostalgično prisećanje jednog senzibilnog potomka "poražene klase" na predokupacijska vremena, kontrastirano sa užasom rata i okupacije, a potom i sa sivilom, represijom i depresijom komunizma. No, stvarno, Simić je najjači baš tu, na intimno "svom" terenu, lirski ali ipak pregledno krokirajući jedan "izgubljeni raj", jedno iščezlo porodično i društveno okruženje.
Jasno vam je već iz ovoga: Vojislav S. ne piše "fahidiotske" memoare samo za džez-fanatike; Susreti i sećanja, ma koliko se u knjizi i u piščevom životu sve vrtelo oko džeza – koji neprestano tiho brunda negde iz pozadine, i koji je, uostalom, povod njegovih brojnih putovanja i ponekad sasvim uvrnutih susreta – pre svega su ovlašna, nepretenciozna, bez nekog velevažnog "sistema" organizovana kolekcija autobiografskih pabiraka jednog "učesnika i svedoka" XX veka, koji je kroz to naporno i krvavo, ali uzbudljivo stoleće proglavinjao baš na ovom trusnom tlu, što će reći da je uredno menjao države, političke sisteme i Jedino Ispravne Doktrine, okupatore, oslobodioce, izdajnike i pravedniike sve u šesnaest, a da se pri tome nije morao ni pomeriti s mesta.
ŽIVOT KAO PRIČA: Vojislav Simić
Vojislav Simić nije čovek "pisane reči", i nije da se to ne oseća; on ne mari mnogo za "umiranje u (jezičkoj) lepoti", ali je njegovo pisanje ipak ekonomično i artikulisano, a izlaganje usredsređeno i jasno, tako da će i probirljiviji čitalac rado i lako preći preko "grbavih" mesta u tekstu. Jer, ono što je važno i što pleni u Susretima i sećanjima jeste život kao priča, dakle Simićev dar da iz svoje memorabilie gotovo bez greške probere ono što će i čitaocu biti zanimljivo, važno, znakovito, ilustrativno, ili makar "slatko". Ili pak gorko, zašto da ne? Ono što će mu, dakle, govoriti o vremenu kojem možda nije prisustvovao, prostoru na kojem možda nije bio, ljudima koje svakako neće nikada upoznati – a u šarmantno širokom opsegu od Josipa Broza do Djuka Elingtona! Simić je solidan, mada naizgled "škrt" putopisac, osobito kada se poduhvati priče o dogodovštinama beogradskih džezera po "bratskim" zemljama sovjetskog lagera; takođe je zabavan portretista Slavnih Likova koje je upoznavao, ali i decentni saveznik "malih ljudi" koji su gledali da nekako održe glavu iznad vode plutajući na podivljalim talasima Istorije. Uz to je i dovoljno pošten autoportretista da se i ne trudi da sakrije da je bio spreman da pribegne ketmanstvu pred silom i silnicima ("druže Tito, jel’ istina da vi ne volite džez?"), ako mu je to čuvalo glavu ili posao. Obaška što se u nekim svojim uzgrednim "političkim rezonima" – naročito na temu "mi Srbi, vazda zapostavljeni" – pokazuje kao tako, oh, tipičan izdanak i baštinik predrasuda one "slavske inteligencije" koja je tako neslavno otperjala u istorijski fade out valjda baš zato što nije umela da smisli ništa bolje, ništa manje trećerazredno od toga... Ali, šta sad, čovek ima pravo i na svoje predrasude, sve dok zbog njih ne padaju glave.
Pisac Susreta i sećanja ipak nije zainteresovan da bilo kome sudi i deli lekcije: njegova je knjiga iznad svega inspirattivno svođenje računa jednog ljudskog veka, ali i "subjektivan" – kao da neki drugi postoji?! – portet jedne epohe. Ili, zapravo, nekoliko njih, u kojima su se razni "izmi" smenjivali, zadržavajući jedino Volju Za Moć kao zajedničko načelo. I netrpeljivost – u daleko boljem slučaju: ravnodušnost – prema džezu, naravno: jer, gde ste videli ili čuli da ta po definiciji anarhoidna buka može da bude konstruktivna i državotvorna? Ma, nema šanse – sve je to budiboksnama, moja komšinice, sve go gilipter i fićfirić... Šalu na stranu, ono što Susrete i sećanja čini bezostatno vrednim čitanja upravo je to što njihov pisac sebi ne gradi spomenik niti fazonira profil za Istoriju: on samo diskretno solira jednu životnu priču, a vi sad vidite šta ćete s njom.
piše: Teofil Pančić
27.06.05 Blic
Svira odličan džez
Susreti i sećanja, Vojislav Simić
Po zvaničnoj komunističkoj ideologiji nakon Drugog svetskog rata, džez je bio izdanak dekadentne buržoaske kulture, pa je ostalo zabeleženo da je u jesen l95l. godine važan čovek Agitpropa, danas klasičan pisac i akademik, došao u novi nedeljnik NIN i žestoko izgrdio redakciju što je nekritički, znači s poštovanjem pisao o džezu. U tim godinama svirao se džez po Beogradu, na ulicama je bilo plakata sa napomenom „Svira odličan džez“, ali je pravi proboj na zvaničnom planu nastao tek posle proslave Titovog rođendana, 25. maja l959. Tada je, po svedočenju dugogodišnjeg dirigenta velikog džez orkestra Radio Beograda Vojislava Simića, u Belom dvoru, pred Titom svirao ovaj čuveni sastav, a nešto kasnije kad je slavljenik prišao da se pozdravi sa muzičarima, Bubiša (V.S.) je mimo protokola upitao: „Jelte, druže Tito, da li je tačno da vi ne volite džez, kao što se priča“. U prisustvu celokupne svite i dežurnih zapisnićara (novinara) koji su pratili svaku njegovu reč, Tito je kao iz topa ispalio: „Nije tačno, volim ja džez, ali onaj pravi“. Sutradan je u svim novinama zvučno objavljeno da Tito voli džez i status ove muzičke vrste se bitno promenio.
O ovakvim i sličnim događajima iz našeg uzičkog života govori upravo objavljena knjiga Vojislava Simića „Susreti i sećanja“ (l50 str. izdanje Narodne knjige, Beograd, 2005), u kojoj ovaj izvanredni umetnik, koji je l960. odveo svoj orkestar u francuski gradić Žuan Le Pen na veliki festival džez na kojem je osvojena nagrada za najbolji džez-orkestar Evrope, opisao svoj život i skriveno poglavlje o džezu u našoj prestonici. Ušavši u devetu deceniju života Bubiša je zadržao bodar duh i ispisao memoarsku knjigu, kao u džez sekvencama, iz anegdote u anegdotu. Kako bi Mihiz rekao, autobiografija o drugima, zapravo o junacima i zbivanjima koji čine važno poglavlje kulturne istorije na našim prostorima
Milan Vlajcic
