01.01.00
Vikend Danas
28.04.2001.
Danijel Dž Borstin: ?Svet otkrića?
Borstin u Geopoetici
"Svet otkrića" Danijela Dz. Borstina, jednu od najuspelijih knjiga napisanih iz oblasti popularne istorije, nedavno je objavila Geopoetika. "Svet otkrića", zapravo je prvi tom trilogije koju čine i "Svet traganja" i "Svet stvaranja". Ono sto Borstinovu trilogiju razlikuje od ostalih istorijskih knjiga zapravo je sam način treriranja ove izuzetno obimne naučne građe, koju Borstin obrađuje kao napet, uzbudljiv, avanturistički, pikarski roman, a ne kao niz predavanja, kako se to uobičajeno čini. Borstinova trilogija, ukratko, prava je riznica duhovne baštine čovečanstva, a u njoj Borstin predstavlja istoriju ljudskog roda, ljudske misli, umetnosti, saznanja i nade, tako da nam pod njegovim perom i poznate stvari počinju da izgledaju drugačije, pored toga što nas upoznaje i sa nizom nepoznanica. Borstin svoje delo nije pisao za istoričare, već za obične ljude, što je i bio njegov san.
U ovu trilogiju stalo je sažeto znanje sadržano u nekoliko impozantnih biblioteka, ali je Borstin tako majtorski baratao dokumentacijom, da i znalci i početnici u ovom delu jednako uživaju. No, osnovna vrlina Borstinovih knjiga je u tome što danas navodi da život ponovo doživljavamo kao avanturu, uzbuđenje, darujući nam pri tom ne samo nove spoznaje, već i novi smisao. Ostale dve knjige iz ove trilogije Geopoetika će objaviti naredne godine.
S. Domazet
Vikend Danas
12.05.2001.
Danijel Dz. Borstin
Knjige postaju javne
Štamparstvo je povećalo broj knjiga do neslućenih razmera. Prema najpouzdanijim procenama, pre Gutenberga broj rukopisnih knjiga u Evropi kretao se u hiljadama. U to vreme u Evropi je verovatno bilo manje od sto miliona stanovnika, a većina njih bila je nepismena. Godine 1500. u opticaju je verovatno bilo oko deset miliona štampanih knjiga (mada ima stručnjaka koji bi tu cifru udvostručili), pored postojećeg fonda rukopisnih knjiga, koji se takođe neprekidno uvećavao.
Tokom prvih decenija štamparstva u Evropi, svaka nova knjiga štampana je u većem tiražu od prethodne. Otprilike do 1480, tiraž nekih knjiga iznosio je svega po 100 primeraka; 1490. prosečan tiraž je već narastao do 500 primeraka. Za knjige objavljene posle 1501, kada je tžziste postalo bolje organizovano a cena knjiga drastično pala, istoričari štamparstva više ne koriste izraz "inkunabula" (prvi put upotrebljen 1639, od latinskog "u povoju", "od kolevke"), a u pogledu tiraža prosečna izdanja iz ovog perioda su manje-više dostigla moderne brojke. Aldus Manicijus je najčešće štampao izdanja od po 1.000 primeraka. U sledećem veku veliki tiraž iznosio je oko 2.000 primeraka.
Kada se štamparstvo već ustalilo, štampari su osnovali svoje esnafe i pokušali da ograniče tiraže da bi stalno bilo novih narudžbina. U Engleskoj, ukaz Zvezdane dvorane *15 iz 1587. ograničavao je tiraž na 1.250 primeraka, od čega je sasvim mali broj izdanja bio izuzet. Otprilike u isto vreme i samo Udruzenje knjižara je uvelo ograničenje tiraža na 1.500 primeraka, izuzimajući jedino dela kao sto su gramatike, molitvenici, zakoni i proglasi, kalendari i almanasi. Tokom sedamnaestog i osamnaestog veka, u Evropi je tiraž prvih izdanja bio veći od 2.000 primeraka samo u slučaju Biblije i izuzetno popularnih dela kao sto su Volterovo Doba Luja XIV ili Didroova Enciklopedija.
Ključni novi faktor u proizvodnji knjiga bila je izdavačeva potreba i mogućnost da proceni koliko će svaka knjiga imati čitalaca. Koliko će kupaca privući jos jedno izdanje Cicerona, rasprava iz oblasti prava, Petrarkine pesme, neko Erazmovo delo, priručnik o lekovitom bilju, putopis, ili udžbenik iz astronomije? Ko je mogao biti siguran da će više od nekoliko čitalaca biti spremno da plati za Bibliju na narodnom jeziku, za delo o prirodnoj magiji iz pera sumnjivog Đanbatista dela Porte, ili za Galilejevo Slovo o sunčevim pegama? Sama činjenica da je neka knjiga bila štampana svedočila je da je neki štampar bio voljan da uloži svoj novac pod rizičnom pretpostavkom da će stotine ili hiljade čitalaca platiti da bi se upoznale sa njenim sadržajem. Sam čin štampanja postao je dotad nepoznata i nezvanična objava interesovanja javnosti.
Naravno, vlasti su izdavale štamparijama dozvole za rad ili mogle na drugi način da ih kontrolistu. Ali štampa je predstavljala novu pretnju tiranima i inkviziciji.
U vreme kada su srednjovekovne biblioteke bile na vrhuncu, knjige su bile toliko dragocene da su lancem privezivane za police ili za vodoravnu gredu iznad stola za kojim su mogle da se čitaju. Simbol stare bibilioteke bila je knjiga vezana lancem. I dan-danas se mogu videti stotine tako zarobljenih tomova, zvanih catenati, uredno poređane na police u biblioteci Herfordske katedrale. Nijedna posledica štampe nije bila toliko dalekosežna kao moć stamparske prese da oslobodi knjige ovih lanaca. Postavši brojnije, knjige više nisu stajale položeno, kao što je bio običaj u srednjem veku, već su postavljene uspravno i zbijane jedna uz drugu tako da im se vide hrbat, naslov i ime autora.
U biblioteci u Eskorijalu kraj Madrida, izgrađenoj 1584., police poređane uza zidove zamenile su stare monaške nise slične kapelama, tako da su korisnici mogli i nasumice da razgledaju veliki fond knjiga. Raspoređivanje knjiga u biblioteci postalo je nauka. Gabrijel Node (1600-1653), bibliotekar kardinala Mazarena, koji je služio i kod kardinala Rišeljea i švedske kraljice Kristine, napisao je 1627. godine pionirsku raspravu o bibliotekarstvu. Mazarenova biblioteka brojala je 40.000 svezaka koje je sakupio i složio Node, a bila je uređena tako da služi potrebama velikog privatnog kolekcionara, koji je svoje bogatstvo rado stavio na raspolaganje "svima koji žele da dođu u biblioteku i uče u njoj". Samjuel Pips se držao Nodeovih saveta prilikom uređenja sopstvene otmene biblioteke, koja je i dan-danas dostupna stručnjacima u Modlin koledžu Univerziteta u Kembridžu.
Povećanje broja knjiga iz svih oblasti postavilo je pred filozofe izazov da sačine mapu celokupnog carstva znanja. Slavni nemački filozof Lajbnic izdržavao se kao bibliotekar i pomogao u Hanoveru vojvodama od Brunsvik-Lineburga da srede svoju kolekciju od 3.000 svezaka. Potom se latio uređenja Vojvodske biblioteke u Volfenbitelu, koja je brojala 30.000 svezaka i za koju je Lajbnic sastavio jedan od prvih opsežnih alfabetskih autorskih kataloga. Njegov nacrt predviđao je biblioteku zastićenu od požara, u kojoj bi galerije i police bile raspoređene oko potpornih stubova. Ali vojvoda nije prihvatio njegov plan i napravio je biblioteku u drvetu, tako da su se čitaoci zimi smrzavali pošto je loženje peći bilo suviše rizično.
Lajbnic je biblioteku shvatao kao zajednicu sveg znanja u kojoj bibliotekar ima ulogu sveštenika koji se stara o tome da njeni članovi budu obavešteni o najnovijim saznanjima i slobodno komuniciraju među sobom. Bio je začetnik sistema klasifikacije, alfabetskih pomoćnih sredstava i izvoda, koji su imali da olakšaju posao korisnicima biblioteka. Biblioteka je bila njegova enciklopedija.
Lajbnic je obeležio prelazak sa kraljevskih i crkvenih zbirki namenjenih povlasćenoj manjini na javnu biblioteku koja služi svima. U narednom veku njegove vizije će u svojoj nesvakidašnjoj karijeri ostvariti italijanski emigrant ser Antoni Panici (1797-1879), vatreni italijanski nacionalista i čovek od akcije. On je bio prinuđen da pobegne iz svog rodnog Bresela u Modenskoj vojvodini, gde se bio pridružio tajnom društvu koje je kovalo zaveru protiv austrijskih okupatora i gde je osuđen na smrt u odsustvu. Utočiste je pronašao u Engleskoj, gde je postavljen za prvog profesora italijanske književnosti na Londonskom univerzitetu. Pošto nije imao studenata, digao je ruke od ovog počasnog nameštenja i 1831. se pridružio osoblju Britanskog muzeja.
Sledećih trideset pet godina dominirao je tom ustanovom, uneo u nju nov duh i načinio od nje uzornu narodnu biblioteku modernog tipa, koja je privukla novu čitalačku publiku.
"Kako mi samo strašno nedostaju biblioteke i knjige iz kojih bih prikupljao podatke!" lamentirao je Tomas Karlajl pošto se preselio iz Škotske u London. "Zašto u svakom gradu u kome je sedište okruga ne postoji Biblioteka njenog kraljevskog veličanstva? U svakom od njih postoje zatvor i vešala njenog kraljevskog veličanstva." "Biblioteka njenog kraljevskog veličanstva" bio je Britanski muzej u Londonu u kome se Panici zaposlio i koji je bio loše snabdeven čak i po merilima stručnjaka manje razdražljivih od Karlajla. Kipovi, fosili, slike i mape bili su bez reda nagomilani zajedno sa knjigama u rukopisima. Velika privatna biblioteka Džordža III koja je 1823. doneta u muzej spojena je sa starom Kraljevskom bibliotekom, a izgradnja nove zgrade bila je u toku kada je Panici postao član muzejskog osoblja. Panici je 1837. postavljen za kustosa Odeljenja štampanih knjiga. "Siromašnom studentu želim da omogućim da utoli svoju žeđ za znanjem, da sledi svoja intelektualna stremljenja, da proniče u najsloženija pitanja i da traži odgovore od istih autoriteta kao i najbogatiji čovek u kraljevstvu, bar kad su knjige u pitanju, a... Vlada je obavezna da mu pruži velikodušnu i neograničenu pomoć", rekao je Panici 1836. Specijalnom muzejskom komitetu Parlamenta. Panici se 1849. i dalje hvalio da "nikada nije prikratio prava nijednom čitaocu" i da se prema svima jednako odnosio. Razume se da je Karlajl, koji nije mario za demokratiju, smatrao da zaslužuje poseban tretman. Sticajem okolnosti, on je bio preosetljiv kada je fizička neudobnost bila u pitanju, jednako kao i u gotovo svakom drugom pogledu.
Budući da je stanovao u Čelziju, nije mogao da podnese dugo putovanje do Blumzberija da bi radio u Panicijevoj biblioteci, iz koje se knjige nisu mogle iznositi i koja se zatvarala u pet popodne. Naravno, Karlajl je postao Panicijev zakleti neprijatelj.
Potom je Karlajl svoj sukob sa Panicijem iskoristio kao povod da uvede neke sopstvene novine u bibliotekarstvu. U odgovor na Panicijev neumoljivi egalitarijanizam, on je 1841. osnovao Londonsku biblioteku. Karlajl je sazvao javni skup kako bi pridobio svoje prijatelje, bogataše i plemiće. Kada je Londonska biblioteka 1841. bila otvorena, njenim pretplatnicima, kojih je bilo pet stotina, na raspolaganju je stajala zbirka od 3.000 knjiga - a upravnik nije bio nekakav inostrani radikal. Predsednik je bio erl od Klarendona, pokrovitelj princ Albert, kraljičin muž, a Karlajl se postarao da za prvog bibliotekara bude postavljen jedan Skotlanđanin koji mu je u svemu povlađivao. Karlajl je i dalje bio gospodar Londonske biblioteke, koja je prerasla u pretplatnu stručnu biblioteku bez premca.
U međuvremenu, Panici je narodnu biblioteku pretvarao u nešto sasvim novo. Pod njegovom upravom bibliotekari su prestali da budu slabo plaćeni službenici. Panici je regrutovao stručnjake koje su privlačili stalno mesto i slobodoumna učena atmosfera. Opremio je biblioteku podrobnim katalozima koji su bili svakome dostupni i nametnuo zakon o obaveznom primerku, po kome je Muzej imao pravo na po jedan primerak svakog novog britanskog izdanja. Uprkos navaljivanju njegovih najuglednijih pokrovitelja, odbio je da predviđa budućnost na osnovu drugorazrednih procena i sakuplja samo "vredne" knjige na "značajne" teme. Velelepna kružna Čitaonica Britanskog muzeja predstavljala je Panicijevu zamisao i poslužila je kao uzor za Kongresnu biblioteku, a i za neke druge.
Osmislivši sopstvena Pravila katalogizacije, njih devedeset i jedno, Panici nije odustajao od celovitog alfabetskog imenskog kataloga i nije dozvolio njegovo štampanje sve dok celokupna bibliotecka zbirka nije bila uneta u njega. Upravni odbor je sastavio Kraljevsku komisiju koja je trebalo da ga obuzda, ali je Komisija u svom zaključnom izveštaju iz 1850. podržala Panicija.
Javna biblioteka koju je Karlajl zahtevao "u svakom gradu u kome je sedište okruga" još uvek je bila stvar budućnosti. Panici je od korisnika i dalje tražio preporuke da bi mogli da koriste Citaonicu, a knjige se iz njegove biblioteke nisu mogle pozajmljivati. Jedan drugi Skotlanđanin, Endrju Karnegi (1835-1919), čija je narav bila sasvim različita od Karlajlove, osnovaće brojne javne biblioteke sa druge strane okeana, u narodu koji naseljava čitav kontinent.
Prošlo je više od tri veka od Gutenbergovog izuma pre nego što je u pokušaju da se slepima omogući pristup u svet knjiga došlo do iole značajnijeg napretka. Činilo se da su slepi osuđeni da borave u epohi usmene književnosti. A onda je, u doba Francuske revolucije, jedan francuski profesor kaligrafije, Valentin Aji (1745-1822), došao na jednostavnu pomisao da bi slepi možda mogli da čitaju pomoću svojih prstiju. On je dizajnirao uprosčeno kurzivno pismo od ispupčenih slova i predstavio ga đacima u Kraljevskom institutu za slepu decu, koji je osnovao 1785. u Parizu. Ali njegova je perspektiva bila perspektiva osobe sa dobrim vidom koja je oduvek gledala reči pisane latiničnim pismom. On je poverovao da se zadatak prosto sastoji u tome da se dobro poznati alfabet uradi u reljefu.
Da bi se slepi u svetu pisane reči osećali kao na svome, trebalo je stvoriti za njih sistem koji može da služi i za čitanje i za pisanje. Konačno rešenje uspeće da pronađe tek neko ko je bio dovoljno maštovit da odustane od slovnog alfabeta kojim se služe ljudi dobrog vida. Koristiće primer novih stenografskih tehnika, jedan Englez, T.M. Lukas, osmislio je sistem reljefnih fonetskih simbola pomoću kojih je 1837. transkribovao Novi zavet. Potom je Džejms H. Frir (1779-1866), u svoje vreme najviše poznat po napisima o biblijskim proročanstvima, osmislio jeftin postupak za izrađivanje fonetskih simbola u reljefu. On je izumeo i jedno ključno pomoćno sredstvo - "povratnu liniju", odnosno naizmenično štampanje redova sleva nadesno a zatim zdesna nalevo sa slovima okrenutim naopačke, što je čitaočevim prstima omogućavalo da brzo i bez greške prelaze s jednog reda na drugi.
Problem čitanja pomoću prstiju naposletku će rešiti jedan vispreni slepi šesnaestogodisnjak, Luj Braj (1809-1852), đak Ajiovog Instituta u Parizu. Braj je oslepeo sa tri godine kada je u očevoj saračkoj radnji slučajno sebi zabo noz u oko. Posle toga je usledilo zapaljenje od koga je potpuno oslepeo. Uprkos tome, Braj je postao uspešan čelista i orguljas, a sa svega deset godina dobio je stipendiju Ajiovog Instituta. Aji je već sa delimičnim uspehom učio slepu decu da čitaju njegova reljefna latinična slova. Kada je Braj došao u Institut, tek je četrnaest knjiga bilo urađeno po Ajiovom nacrtu, a i njima jedva da se iko služio. Posto je zaključio da je reljefno latinično pismo nečitljivo, Braj je odlučio a osmisli sistem koji će slepima omogućavati i da pišu i da čitaju.
Budući pronicljiv mladić, Braj rešenje nije pronašao u učionici, već u sistemu čija se upotreba preporučivala vojnicima na bojnom polju u toku noći, kada im je komunikacija neophodna a ne smeju da zapale vatru, što je bilo slično problemima slepih. "Noćno pismo" koje je izumeo kapetan Šarl Barbije, oficir francuske artiljerije, sastojalo se od sićušne rešetkaste strukture od dvanaest ispupčenih tačaka. Barbije je na različite načine grupisao i kombinovao ove tačke da bi njima označio slova i glasove. Slaba tačka Barbijeovog sistema bila je njegova "ćelija" od dvanaest tačaka koju je osoba sa dobrim vidom mogla sasvim lako da opazi, ali koja je bila nezgodna za čitanje prstima i sasvim nepraktična za pisanje. Braj je uočio ove slabosti, ali su ostale mogućnosti Barbijeovog sistema na njega delovale podsticajno.
On je smanjio "ćeliju" sa dvanaest na šest reljefnih tačaka, a zatim osmislio jednostavno naliv-pero i okvir za pisanje. Sistem koji je šesnaestogodisnji Braj 1825. predstavio zapanjenom direktoru Ajiovog Instituta suštinski se nije razlikovao od onoga kojim se slepi i danas služe. U knjižici od 32 strane (urađenoj starom tehnikom ispupčenih latiničnih slova, koju je Institut objavio 1829), Braj je prikazao kako se njegov sistem od šest tačaka može koristiti za matematičke simbole i note, baš kao i za alfabet. Takođe je opisao naliv-pero i okvir koji će omogućiti slepima da pišu Brajovim sistemom.
Brajov sistem predstavljao je isuviše veliku novinu (a bio je i suviše jednostavan) da bi bio odmah prihvaćen. Ali u toku sledećih dvadeset pet godina bio je prihvaćen na Ajiovom institutu, potom na jednom međunarodnom kongresu u Parizu 1878, a 1932. je urađena verzija za govornike engleskog jezika. U Ilinojskoj školi za slepe 1892. je konstruisana Brajova pisaca mašina. Isprobani su i drugi sistemi. Vilijam Mun, koji je oslepeo 1840. u dvadeset drugoj godini, osmislio je sistem za one koji oslepe kao odrasli i njegov sistem se i dan-danas ponekad upotrebljava. Ali Braj je bio Gutenberg slepih. Na Zapadu, slepi ljudi se jos uvek drže pristupa u svet štampane reči koji je izmislio ovaj vispreni francuski mladić. U dvadesetom veku, tehnologija snimljenog zvuka omogućila je pojavu "zvučnih knjiga" - što je bio jedan od Edisonovih ciljeva kada je izumeo gramofon.
Pa ipak, nije pronađena nikakva zadovoljavajuća zamena za Brajov pronalazak. Krajem dvadesetog veka, kroz svoju Nacionalnu bibliotečku službu za slepe i fizički hendikepirane, Kongresna biblioteka nudi više od 30.000 svezaka u nekoliko formi Brajovog alfabeta, a svake godine na Brajov alfabet transkribuje se oko 2.000 novih svezaka i 1.000 tekućih časopisa.
Svet otkrića, Geopoetika, Beograd 2001.
