Sveti Antun

04.04.18

Letopis Matice srpske Knjiga 501, sveska 4, april 2018.
Sedamdeset godina nakon pisanja, u okviru edicije „Retro premi¬ jere” Gepoetikinog izdavaštva, objavljeno je delo Miodraga Miće Po¬ povića Sveti Antun: Ratni dnevnik iz zatvora. To nije prvo književno delo čuvenog posleratnog slikara, i pored knjiga eseja pod nazivima Sudari i harmonije (1954), U ateljeu pred noć (1962) i Ishodište slike (1983) Mića Popović objaviće 1957. godine i roman Izlet. Dok je nje¬ govo slikarsko stvaralaštvo decenijama bilo i afirmisano i ospora¬ vano, kako u balkanskim tako i u svetskim okvirima, njegov književni rad ostao je marginalizovan. Borislav Mihajlović Mihiz, Popovićev blizak prijatelj, sa sebi svojstvenom ironijom još 1957. godine objašnja¬ va to manjkom profesionalnosti naših kritičara: „Ta, zaboga, to je pisao slikar, a ne profesionalni pisac.” Decenijama kasnije, situa¬ cija ostaje nepromenjena. Kako u uvodnoj reči za prvo izdanje Ratnog dnevnika iz zatvora ističe Jovan Popović, sin Miće Popovića, ovaj tekst može se smatrati njegovim prvim spisateljskim pokušajem i ra¬ đanjem jednog literarnog talenta.
Kao politički optuženik Mića Popović dospeva u zatvor 1. decem¬ bra 1945. godine, a svoje zapise počinje dan ranije, sa svešću o nejasnoj krivici i neizvesnoj budućnosti. Razlog njegove krivice čitaocima ostaje nejasan do kraja dnevnika, te tako ni zapis od 9. februara 1946. godine ne otkriva zbog čega je Popović kažnjen izbacivanjem iz Partije, a zatim i zatvoren. Dnevnik tako dobija nešto od kafkijanske atmosfe¬ re, koja se u toku dela menja i na različite načine transponuje u stvar¬ nost dvadesetdvogodišnjeg mladića. Dramatičnost odlikuje ton kojim Popović započinje dnevnik, očajan zbog zatvorskih uslova na koje mora da se navikne i kazne koju nije sposoban da predvidi. Ipak, patetične iskaze nije moguće pronaći čak ni na prvim stranicama njegovih dnev¬ ničkih beležaka. Namesto samosažaljenja, Mića Popović u vešto obli¬ kovanim rečenicama daje portret mladog čoveka koji prezire sebe koli¬ ko i okolnosti u kojima se nesrećnom igrom slučaja našao: „Dokle ću morati da zavaravam svoje najbliže, i da od njih krijem bolno saznanje: Miodrag Popović, to je jedan nesrećnik, ukleti bednik, stalna i blju¬ tava tragedija.” Postavljanje izvesne distance između onoga koji pati u hladnoj zatvorskoj sobi i onoga koji o tome piše prisutno je tokom celog Ratnog dnevnika. Na taj način izbegnuta je patetika, ali i stvo¬ rena napetost u izlaganju, gde glas dobija i Mića Popović koji, rezigni¬ ran onim što vidi, očajava, ali i onaj koji je u istim uslovima čvrsto rešen da opstane. „Odoleti nostalgiji! Odoleti bolovima! Ozdraviti po svaku cenu!”, zapisuje autor reči koje zvuče kao mantre, a koje u kon¬ tekstu zatvorskog iskustva otkrivaju istinsku unutrašnju dramu bića kome je oduzeta sloboda. Da Popović zadržava slobodu u mišljenju pokazuju delovi dnevnika u kojima ono što mu se događa promišlja sa lucidnošću zrelog čoveka, ali i sposobnošću darovitog pisca da svoje misli oblikuje u književno uspele slike. Jedna od njih je slika nevi¬ dljive sabesednice koja se pojavljuje kao vizija u noći, očiju hladnih, sivih i ukočenih, bez trepavica i očnih kapaka. Mića Popović razgo¬ vara sa nesanicom, sestrom smrti, o svemu onome što vidi i tumači kao nepravdu. To nije tužbalica usamljenog mladića već dijalog, neusiljen i nenarušen neveštim stilskim intervencijama. Njegov tok je priro¬ dan, te smena suštinskih pitanja i izazovnih odgovora deluje efektno na čitaoca. Književni dar najsnažnije je ipak ispoljen u belešci koja „jednostavnoj prirodi može da liči na pripovetku”, a koja nosi naziv „Sveti Antun”. Mića Popović je posvećuje Živoradu Žiki Stojkoviću.
Živorad Stojković bio je blizak Popovićev prijatelj, a ujedno i onaj koji ga uvodi u čuvenu Siminu 9a, gde se rađa i Popovićevo prija¬ teljstvo sa Mihizom, kao i sa Dobricom Ćosićem. I jedan i drugi bele¬ že u svojim sećanjima oduševljenje književnim darom Miće Popovića. Njegovu pripovetku „Sveti Antun” Borislav Mihajlović Mihiz naziva „najboljim ratnim štivom”, a Ćosić potvrđuje, navodeći pritom kako se sa takvim sudom složila i Isidora Sekulić. Ostaje nepoznato zašto do danas pripovetka „Sveti Antun”, koja po svom kvalitetu zaista spa¬ da u red najboljih ratnih pripovedaka, nije dobila zasluženu pažnju kritike. Pisana jednostavno, ona zadržava intimistički ton dnevni¬ ka, uspevajući da nametne i niz ozbiljnih filozofskih pitanja koja Po¬ pović ne izriče pretenciozno, ali ni mladalački površno. Opis voj¬ ničkog života, razgovori sa drugovima i ljubavno-erotske scene uobi¬ čajeni su elementi ratne proze, ali pisac uspeva da učini fabulu interesantnijom unoseći u nju svoje komentare, kako one koji dobijaju oblik sentence, tako i autopoetičke. Iznenađuje pripovedačka samosvest mladog autora. On zapisuje svoje refleksije: „Ali ljudi mogu da se umore i drukčije. Ne manje... ne, već drukčije. Jednostavno da se umore, pa da se odmore, i zatim da se ponovo zalete u doživljavanja i događaje. Ja sam se celog svog veka tako umarao.” Potom, on ostavlja vidljivom potencijal¬ nu intervenciju na tekstu, čineći je tako sastavnim delom pripovetke koji je izdvojen samo zagradama: „(Ovde bi se za reč ’umarati’ mogli da nađu odlični sinonimi. Pre svega dobro bi pristajao glagol ’dosadi¬ ti’ a onda i još bolje ’biti sit od života’).” Na ovaj, izrazito moderan način, Mića Popović širi semantičko polje svog teksta. On ga menja u samom njegovom nastajanju, promišlja pred čitaocima (to jest, tada još uvek, samo čitaocem), unoseći ne samo korekciju sopstvenog jezika i stila već i sumnju u moći izražajnog uopšte. Psovke, jecaji i tišina u narativnoj ravni pripovetke nisu dominantniji od dijaloga, ali svakako jesu značajniji. Čak i ako Popović ne prenosi doslovno psovke svog poznanika i „glomaznog studenta”, kako ga naziva, te sitne upadi¬ ce popunjavaju praznine onoga što je mnogo surovije od psovki, a što je svuda oko njih. Strah, hladnoća i glad muče bivše studente, i ne postoji reč iz njihovog nekadašnjeg rečnika koja bi mogla iskazati sve ono što ih u tim trenucima opseda. Tišina se otuda pretvara u plač. Mića Popović piše: „A visoki, glomazni čovek do mene jeca neutešno. I koliko on više plače, tim više u meni raste nemir.”
Nemir je, sasvim razumljivo, jedno od glavnih obeležja atmosfere u kojoj se Popović i njegovi ratni drugovi nalaze. Međutim, paradoksal¬ no, takav osećaj ne prestaje ni kada je mladić u spokojnom okruženju, uz tihe žene koje brinu o njemu. Razlog za to je što Popovića duboko po¬ gađa beda koja se nalazi ispod površine tog skromnog i čistog života koji vode Hilda i njena majka. On oseća da je takva beda naličje „sjaja” koji nadolazi, a koji nikako nije dovoljan da prikrije suštinski trulo društvo:
Šta nude borci za „istinske, prave slobode” Hildi? Šta nude mi¬ lionima Hildi? Šta će Hildi sloboda? Hildi je potrebna nova haljina. Ona bi htela da dobije bar toliko hrane, koliko i onaj jazavičar. Da leči svoje rahitične noge. Da ima klavir na kome bi svirala Šuberta.
Piščevo pitanje je direktno, a njegovo rezonovanje nameće nova pitanja. Kao takvo, stoji pri kraju pripovetke da osvetli priču o Hildi, ali i da podstakne priču o „milionima Hildi” koje u svojoj pripove¬ ci ne pominje. One su i takve, nevidljive, prisutne u tekstu, pa kada na rastanku sa Hildom mladić pomišlja: „Sve je izgledalo glupo, bezraz¬ ložno, nespretno, ružno”, on time obuhvata mnogo više od nelagodnog pozdrava sa jednom rahitičnom i siromašnom devojkom. Iako bez ve¬ likih ambicija u pisanju svoje prve pripovetke, Mića Popović ipak uspeva da zahvati dublje u posleratnu stvarnost, i nasluti ono što će se dešavati, a o čemu će kasnije i pisati u svom zatvorskom dnevniku. Pripovetka „Sveti Antun” pokazuje i piščev dar za opise, kao i osećaj za uspešno kombinovanje zabavnih epizoda i sumornih scena rata. Autor uključuje u svoju pripovetku o ratu i mladalačku putenost, mušku po¬ trebu za nadmetanjem, ali i umetničku osećajnost. On je ranjivi mladić koji želi ženu, ali i neustrašivi vojnik koji se ne zaustavlja pred smrću. Svoje ljubavne neuspehe doživljava istovremeno sa ratnim ra¬ nama, primajući i jedno i drugo sa dostojanstvenošću zrelog čoveka. Ikona Svetog Antuna provlači se kroz pripovetku kao simbol svega onoga što u dodiru sa strahotama rata ne uspeva da sačuva svoju svetost. Ono ne uspeva da izdrži pritisak i slama se, poput kapele na ikoni.
Ipak, kao što se i zaboravljeni Sveti Antun vraća u sećanje mladom Popoviću onda kada mu je najpotrebniji, tako se i izgubljena svetost pokušava ponovo obnoviti. Mića Popović ne iskazuje naivnost, pa se tako ni ne zavarava da će obnova biti brza i laka, ali u svojoj pripove¬ ci, kao i u dnevniku, izražava čvrstu veru u njenu mogućnost.
U analizirano izdanje dnevnika su, sem pripovetke, inkorpori¬ rani i crteži koji su nastali u istom periodu kada je nastao i tekst. Kako u uvodnoj reči piše, „takvih radova nije preostalo mnogo, pa se podrazumeva da crteži u knjizi služe najviše kao ilustracija vremena i slikarskih početaka Miće Popovića”. Ovi likovni prilozi upravo su skice jednog vremenskog razdoblja u kome je Popović pokušavao da pronađe sebe kao umetnika i kao čoveka, tražeći način da odredi svo¬ je granice onda kada su sve oko njega pomerene i nejasne. Otuda se i u njegovim crtežima, kao i u njegovom dnevniku, ogleda uznemirenost ne samo jednog čoveka već i celog jednog doba. Poslednji crtež, na samom kraju zbirke – žena koja, grizući nokte, čita svesku ili knjigu – najve¬ rovatnije je slika majke koja čita Popovićev dnevnik. Ali istovremeno, to je slika svake zabrinute majke ili žene koja čini isto, čitajući reči svojih vojnika, zatvorenika, osuđenika. Mića Popović od optuženog ne postaje osuđenik. Ipak, u svojoj prozi i crtežima pokazuje duboko saosećanje sa onima koji nisu imali sreće poput njega. Iako je Popovi¬ ćev religijski pogled dat u dnevniku tek u naznakama, hrišćansko ose¬ ćanje sveta je dominantno. On oseća samilost prema zatvorenicima koje i ne poznaje, prema drugovima i prema čuvarima. Kako u njemu ne mogu da opstanu osvetnički porivi ni mržnja, Mića Popović sa dečjom iskre¬ nošću pokušava da razume svog neprijatelja i da mu oprosti. Iako su neki od najlepših zapisa u dnevniku oni u kojima su prikazani razo¬ čaranje i rezignacija, snažna vera Miće Popovića dobija literarno uspeli oblik i čuva na taj način svoju moć da deluje na čitaoce.
Činjenica da zapisi Miće Popovića ne ostaju na nivou tužbalice i jednoličnog lamentiranja nad vlastitom sudbinom, već da se Popović, skoro sve vreme tokom pisanja, aktivno odlučuje na optimizam i duhov¬ ni vitalizam, čini njegovo delo dinamičnijim i kvalitetnijim. Pisac uspeva da prevaziđe svoju individualnu muku i stvori delo univerzal¬ ne vrednosti. Ono je aktuelno i danas, iako nedovoljno priznato i go¬ tovo nepoznato široj čitalačkoj publici. Takva je, uostalom, sudbina i drugih Popovićevih književnih dela. Mića Popović u intervjuima proglašava sebe za pisca¬amatera, za nekoga ko ne ume da „odmakne od autobiografskog stava”. On to u svom dnevniku, podrazumeva se, i ne čini, ali ni u svojoj pripoveci „Sveti Antun”. To ne znači da Popović nije dovoljno vešt da svoje iskustvo propusti kroz filozofske i knji¬ ževne filtere, a zatim ga i uopšti, tako da ono ima vrednost i za druge. Čak i kada je potpuno u „autobiografskom stavu”, on promišlja sebe i
svet oko sebe sa zavidnom lucidnošću i posvećenošću, uspevajući da bude i gorak, i ozbiljan, i duhovit. Uz nadu da će u narednom periodu književni rad Miće Popovića dobiti zasluženu pažnju, Sveti Antun: Ratni dnevnik iz zatvora ostaje dobar podsticaj za reaktualizaciju i revitalizaciju njegovog dela.
Sanja Veselinović