Putopisni dnevnici

03.12.06 Politika

Na proteklom Sajmu knjiga na štandu „Geopoetike” izdvojila se i knjiga „Putopisni dnevnici” slikara Miće Popovića, preminulog pre deset godina. Reč je o delu koji je priredio umetnikov sin Jovan Popović i sam, kao što kaže, učesnik događaja o kojima svedoče ove dnevničke zabeleške. Mića Popović nikada nije insistirao da putopisni dnevnici budu objavljeni i nije ih nudio izdavačima, ali porodica je procenila da bi povodom desetogodišnjice njegove smrti ovakav gest bio dragoceno obnavljanje uspomene na svestranu autorsku ličnost.

U knjizi su na oko 400 stranica sabrani dnevnici sa putovanja, vođeni od 1971. do 1981. godine, uz crteže, skice (izbor Jovana Čekića) koji su tom prilikom nastajali, a koji su, takođe, do sada bili nepoznati javnosti. Zapisi sa putovanja u Kinu, Indiju, Tajland, Iran, Meksiko i Španiju čitaju se kao putopisi, dok su pričice vezane za jednogodišnji boravak u Americi dnevničkog karaktera. Na naslovnoj strani reprodukovana je slika „Žuti taksi odlazi, mi smo ostali”.

– Prevedeno na likovni jezik, to bi značilo, da tamo gde je samo mogao da crta, slikar je pisao putopise. Onde gde je mogao i da crta i da slika Mića Popović je vodio dnevnik, kaže Jovan Popović.

Dnevnik iz SAD vođen je iz dana u dan. Radoznalost ga je vodila na raznorazne likovne događaje, ali i u upoznavanje religije određenog mesta, lokalne kulture, saobraćaja, kuhinje...

Tako Mića piše: „... Na koncert Alberta Markova u Karnegi Holu pošli smo kasno jer se Vera zadržala izdavanjem večere deci. Kad smo istrčali na ulicu, kao za pakost, nigde slobodnog taksija, prijatelji su nas čekali s kartama ispred ulaza u dvoranu, a ja od ovakvih nesporazuma rizikujem infarkt. Kada je izgledalo da na koncert nećemo ni otići, zaustavi se pored nas jedna ogromna limuzina, od onih nadluksuznih čudovišta kojima Amerikanci rado pred celim svetom demonstriraju svoju (novčanu, što za njih znači i životnu) uspešnost. Ono nešto veličine autobusa za dvoje što sam viđao na ulicama i uopšte nisam mogao da zamislim kako izgleda unutra. Šofer pita gde želimo, mi kažemo adresu, šofer kaže deset dolara, mi pristanemo. Običnim taksijem to ne bi koštalo ni dva dolara. Posle sam doznao da šoferi bankara i drugih vrhovnih žreca ovog sveta, da bi (i oni!) povećali zaradu, u pauzama službe gospodaru, vozaju nepoznate ljude koji su se našli u našoj večerašnjoj situaciji. Nije mi žao deset dolara. Video sam kako izgleda ovaj vozajući salon. Žao mi je samo što me Mihiz nije video kad sam iz „naprave” izlazio... (Njujork, 27. januar, 1981).”

Mića Popović putovao je u Aziju, u Meksiko je išao sa pozorištem Atelje 212 do Meksiko Sitija, a potom „za svoju dušu” na Jukatan. Zanimala ga je umetnost prekolumbijske Amerike. Španija je bila rezultat davnašnje želje, budući da je bio pod uticajem španskog slikarstva. Goja mu je dugi godina bio uzor, a kasnije i El Greko, pa je španski putopis najviše fokusiran na uskostručnu tematiku.

Svoje dnevnike koji su sada prvi put objavljeni, Mića Popović čitao je u krugu svojih prijatelja na sedeljkama, tako da oni nisu sasvim nepoznati. Pisani su relaksirano, iako je, kao što kaže Jovan Popović, Mića u Americi imao stalno sekiraciju u vezi sa jednim art dilerom.

Tekstovi sabrani u knjizi „Putopisni dnevnici” zanimljivi su sa nekoliko aspekata. Pre svega, to su beleške o savremenim prostorima i društvima nama bliskim, sećanja na situaciju 70-ih godina prošlog veka kod nas i u svetu, budući da se spominju neki ljudi koji pripadaju kulturi i istoriji naše zemlje, spominju se i glavni protagonisti pop-arta...

„Lik i delo (da upotrebim ovu izanđalu, od silne upotrebe za ironičan kontekst priraslu sintagmu) našeg autora bili su tema mnogih, raznorodnih i različitih ocena, procena i tumačenja. Pojedina su dolazila od ljudi koji su Miću veoma slabo ili površno poznavali. Neka od njih nisu bila posebno pohvalna. Neka su bila čak i činjenično netačna. U načelu, ni na jedan od tih sudova nisam želeo javno da odgovaram. Izgledalo mi je, i još uvek mi izgleda, da je moj otac bio čovek sa zavidnom sposobnošću da se od sebe „odmakne”, da svoje stavove i delo racionalno objasni i analizira. Šta je želeo da kaže, on je za života iskazao...”, napisao je u uvodu knjige Jovan Popović.

Marija Đorđević

26.11.06 Danas

Što volim ovaj Njujork koji se neprekidno završava u nigde! (odnosno izvan papira za crtanje) - zapisao je Mića Popović u negde pred Božić 1980. (te najhladnije njujorške zime za poslednjih 108 godina), u svom dnevniku iz Amerike, vođenom tokom akademske školske godine, 1980/81, koju je njegova najuža porodica (on, supruga Vera i i sin Jovan, sada u ulozi priređivača ovih dnevnika) provela u SAD. Ti zapisi, zajedno sa onim manjeg obima, vođenim na putovanjima po Kini, Tajlandu, Indiji, Iranu, Španiji (1971-75), sada su pred čitaocima u vidu "Putopisnih dnevnika", raskošno opremljene i obimne knjige "utisaka" ovog akademika, ilustrovane i njegovim crtežima s lica mesta. Tako smo, zahvaljujući izdavačkom potezu Geopoetike koja je knjigu objavila premijerno, uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, u prilici da istražujemo novog, a opet znanog "multimedijalnog" Popovića. Slikara, vajara svoji reljefnih platna, filmskog autora sa svim implikacijama ovog pojma, sada i putopisca i putoslikara. Dostojan memento stvaraocu uoči desetogodišnjice njegove smrti, u decembru.

Dnevnik iz SAD, najobimniji i dominantan u knjizi, i u četvrtvekovnom razmaku od nastanka, deluje moderno, sveže i aktuelno. Mića Popović, obrazovani intelektualac u poznim godinama, ali mladalački radoznalog duha, otkriva, sebi i čitaocu, jednu vanvremenu Ameriku, njene civilizacijske kodove i njen ritam (u kome oblakoderi niču ekspresno, svake nedelje bar jedna sprat!), ljude i događaje epohe, prelomljene u Velikoj jabuci. Ta civilizacija u koju se jedna porodica udenula u malom stančiću u centru Njujorka, da bi sin maturant dobio prednosti američkog obrazovanja uoči odlaska na studije, ujedno je ogromno ogledalo u kome se ogleda sam putopisac, sa svojom umetnošću i ličnim, kulturološkim i nacionalnim nasleđem. Iz tog poređenja, pred samim sobom i čitaocem, on izvlači svakojake, duhovite, zabavne i umne zaključke. Slike i zapisi, čulni utisci i njihove verbalne racionalizacije komplementarno slede jedni za drugima, onako kako spontano nastaju, a ipak se u ovom ilustrovanom pripovedanju oseća tajno uporište samog autora, koje unosi sistem i meru u naizgled haotično fragmentarno "izveštavanje s lica mesta". Ali nikad banalno, nikad previše intimno.
Dnevnički zapisi Miće Popovića jesu štivo sa mnoštvom slojeva, što ih približava idealu ovog žanra. Za ljubitelje egzotičnih predela, obilje enciklopedijskih podataka, koji se ne mogu naći ni u najiscrpnijim bedekerima. Za umetničke znalce i sladokusce - opisi umetničkih svetskih čuda, uz diskretno promišljanje njihovog estetskog značenja danas, ali i vremenu nastanka, s komparativističkim pristupom u odnosu na kanone klasične umetnosti. U okviru ovog, opšteg odmeravanja, autor preispituje i sebe, i kredibilnost svega što je stvorio i što nastavlja da stvara. Tokom svojih Njujorških dana u malom ateljeu autor daleko dublje postaje svestan svog sve prisutnijeg "nadrealističkog" pristupa slikanju. Suočen sa pustim redovima obožavalaca Edvarda Hopera, ispred Vitni muzeja, Popović ironično primećuje: "Bolje je biti mali slikar velikog naroda nego obrnuto." U Njujorku, takođe, u iskušenju je da i samu umetnost definiše kao - bezobzirnost!
Intimna romaneskna porodična hronika otkriva šta biva kada se troje ovako bliskih osoba izmeste na godinu dana iz uporišta svog beogradskog, građanskog doma, u nepoznato, uz mnoštvo očekivanih pitanja o identitetu, nostalgiji, i neočekivanih odgovora na njih. U pozadinskom fonu Amerike promiče političko-intelektualna atmosfera u akademskim krugovima piščevih prijatelja i sličnomišljenika iz Simine 9 i okoline, ili u bližoj i daljoj dijaspori. Saznajemo, iz prikrajka i uzgred, šta Popović misli o političkim naporima Mihiza ili Dobrice Ćosića, ili, kako se sam Popović određuje prema problemima koje taj vid angažmana njemu samom kao umetniku nameće. Govori o naporima Ljubomira Tadića i grupe intelektualaca da u mesecima posle Titove smrti pokrenu u Jugoslaviji jedan liberalni, idejno otvoreni časopis, "Javnost", i komentariše neslavni kraj te inicijative: "Na utopijske predloge treba stalno pristajati ne zato da bi se oni ostvarili, nego da bi se sačuvala nada... Zlo je definitivno živo tek u beznađu."
Politika je nesvesna opsesija svakog modernog mislioca, pa i Mića Popović, gde god mrdne, traži njene tragove i otiske. U ljudima, u medijskom cirkusu (recimo, kad američka štampa, posle duela dva predsednička kandidata uoči izbora, Kartera i Regana, prebrojava njihove osmehe i mrštenja). I u prašini indijske bede, gde "U ovolikoj sirotinji, čovek ima samo dušu. Telo je gadan teret i svako se trudi da ima što manje tereta."
Zašto ovaj stvaralac nije (bar koliko je nama poznato) ta svoja pustolovna putovanja beležio filmskom trakom? Imali bismo sad kilometre i kilometre trake koja bi činila jedinstveni muzej svetske umetnosti, i jedan jedinstven vašar svetske taštine, u kome bi se smenjivali umetnici, rase, boje, simboli, holivudski i bolivudski glamur, Pikaso i Dijego Rivera, isfahanske i islamske simetrije, Tadž Mahali i Ćićen Ice, Bude i Grekovih 12 apostola.? Pa, zato što to, valjda, ne bi bilo u skladu sa poetikom Miće Popovića, o kojoj je i ovde, onako usput, rečeno ponešto bitno: "Samo su forma i svetlost stvari važne i teške; uz boju igra svaka budala, kao uz narodnu muziku. Kad god mi se u slikama pojavila boja, znao sam da sam poražen. Velika lepeza valera, vrednosti Svetlog i Tamnog, moj su svet. U tom svetu sam srećan i uplašen, nesiguran i takmičar." Zato je ovo pre svega zbir crno-belih slika i reči, ali, nipošto, ne i crno-belog viđenja. Pre suptilnih senčenja, koja se završavaju izvan margina, kao slika u našoj svesti, kao Njujork u onom mnogoznačnom "nigde", s početka.
To "nigde" može biti znak nemog divljenja i strahopoštovanja, pred umetnošću pred kojom i umetnik formata Miće Popovića ne može drugo sem da zanemi. Zato, na primer, u Španiji, ostajemo umnogome uskraćeni za autorov crtani doživljaj. "U Španiji je teško crtati kao što se teško igra s protivnikom za koga smo unapred sigurni da je jači", zapisaće na jednom od retkih crteža iz te zemlje, igračice flamenka. Ispostavlja se da je špansko slikarstvo, još iz vremena slikareve mladosti, svojevrstan kult. On kroz tu umetnost odmerava vrednost tla koje ju je inspirisalo. Goja je za njega Španija, njeni ljudi, istorija, baš kao što je sklon da veruje da je "Toledo sagrađen isključivo zato da bi se u njemu jednog dana nastanio ovaj Grk" (El Greko).
I zato, gde god se zatekao, naš umetnik-dnevničar, kao što će to na jednom mestu priznati, u stvarnim pejzažima, perspektivama gradova, oblakodera, hramova, prepoznaje najpre, njihove umetničke ekvivalente i tek tada počinje da ih voli, umesto, veli, da je obrnuto (avionski pogled na Teheran kao geometrija Mondrijanovih slika, na primer). U ovom ključu, i ljudi koje slikar sreće na ulicama Njujorka, kao da su izraz istog umetničkog identifikovanja. Jedan Srbin, koji u prohladno jutro Svetog Nikole, na Osmoj aveniji svira u hodu, na usnoj harmonici "Tamo daleko" opisan s leđa, kao da je sišao s Popovićevih portreta: "S uvučenim vratom u okovratnik, povijenih leđa, visok, dugonog i pomalo smakljav, on liči na mog pokojnog oca i uopšte na onu vrstu Srba građana koji nikad nisu prestali da budu i Srbi seljaci. Pete polučistih cipela, izlizane i iskošene sa spoljne strane, svedoče da je, opet kao moj otac, čovek dugo hodao, i ma koliko lakonog, uništio ove jedi ne cipele koje ima." Ali, shvatamo, u tome i jeste paradoks umetnosti. I ona mala, ali bitna razlika između umetničkog i laičkog doživljaja sveta i umetnosti.
Uz prijatelje iz Beograda, Pariza, slikare, pisce, filozofe... od Miće Danojlića do Lazara Trifunovića, Mihiza, te srpsku intelektualnu dijasporu u SAD i diplomate ( zanimljiv "kroki" Budimira Lončara), osetićemo i atmosferu fensi zabava koje pohodi u Njujorku, poput one koju priređuju Dragan Babić i Liv Ulman, uz zvanice kao što su Dik Kavet, te zaljubljeni "pilići" Mija Farou i Vudi Alen, muzičke šokove posle ubistva Lenona, akorde s koncerta tada nepoznatog Ive Pogorelića, uzavrelu atmosferu brodvejskog mjuzikla Evita, portrete njujorških galerista, uz refleksije o mestu istančanih Jevreja u kreiranju modernih umetničkih trendova. Srećemo u tim putopisima i (belo)svetski džet-set, velikaše, bogataše, princezu od Nepala, izbegličku pakistansku princezu (kojoj je Tito svojevremeno kao svadbeni dar poklonio medenih mesec dana u Jugoslaviji) i kolonijalnu aristokratiju, američku elitu i neokomunistički sjaj pekinških trpeza.
Putopisi Miće Popovića stižu u srpsku književnost deceniju i po posle sličnih ostvarenja Miodraga Pavlovića (putopisi "Kina - oko na putu", iz 1982 i "Putevi do hrama", 1991, zapisi iz Indije s Pavlovićevim svojeručnim crtežima). Epski raspričani slikar i lirski suzdržani pesnik, u osnovi, teže istom: mističnom traganju za nepoznatim i neuhvatljivim, u sebi i oko nas.

Čučanje kao zamiranje nacije

Na crtežu Indijanca s perjanicom sitnim rukopisom Popović beleži i sledeću dijagnozu uspona i pada pojedinih nacija: "Nacionalno osećanje ne može ni da se ukine, odnosno da se zameni nekim drugim, jačim osećanjem, ni da se probudi u nevreme. Sve na ovom svetu, čini mi se, ima svoj vek trajanja, svoju stazu od rođenja do nestajanja. Sećam se izdanaka Maja koje sam viđao da čuče u džunglama Jukatana, mislim na Indijance na ovom kontinentu. Mislim, takođe, na mog Jevrema s Politikom u džepu koji takođe čuči. Dođe, tako, nekim narodima vreme da "zamru"... kad je Čif Džozef (indijansko ime Hiumatan Valakit), poslednji veliki plemenski lider, shvatio da opstanka nema, osim kroz tiho i dugoročno nestajanje, "zamiranje", pristao je na sve što su jači zahtevali. Čif Džozef nije bio izdajnik, kao što nisu izdajnici ni Vidići, Vlaškalići, Markovići... Oni su jednostavno slabi predstavnici oslabelog naroda i zbog toga su pravi i jedini mogući lideri Srba u Srbiji".

Vesna Roganović