Svetkovina

01.03.21 Polja

Ljudima koji su odrastali u izolovanim ruralnim podnebljima uglavnom je dobro poznato koliko su propusne granice koje bi trebalo da dele svet odraslih od sveta dece. U dečjem uzrastu oni često ne poznaju opšteprihvaćeni koncept detinjstva izbliza, već samo u slutnjama. Kada odrastu, neretko nestaju i slutnje. Pravo na detinjstvo sve je dalje i neizvesnije što su bliži i ukorenjeniji tragovi čizama – vojničkih, lovačkih ili težačkih – tvrdih, ogrezlih u blatu i naviknutih na nemar prema tlu. Ono što (pre)ostaje katkad je sećanje na prazninu, na neproživljenu vedrinu i bezbrižnost, a katkad potpuni, dosledni samozaborav i pristanak na samoodricanje.

Svetkovina Magdalene Blažević odigrava se u takvom kontekstu, u svetu iskovanom, omeđenom i razrovanom čizmama patrijarhata. Dvadeset pet proznih minijatura smešteno je u svet selâ kroz koja se protežu reka Bosna i železnička pruga (predvidljivi simbol modernizacije, koji junacima uglavnom ostaje nepristupačan u bilo kom vidu osim kao mesto na kom se odustaje od života), a u tom svetu satovi i kalendari kao da ne postoje, ili kao da stoje: čak se i za reku pre može reći da ima atribute stajaće vode nego da protiče. Vreme se meri kružnim pokretima prirode, ustajalim poretkom svakodnevice ili nadirućim batom koraka u čizmama. Turobna gustina prostora i vremena predočava se gotovo isključivo posredstvom ženske perspektive, proishodeći iz bujnih oseta i opažanja naratorki i/ili junakinja najrazličitijih uzrasta – od devojčica do starica. Pripoveda se o rađanjima i rođenjima, odrastanjima i srastanjima s okružjem, smrtima koje su posvuda posejane, nasilju i brutalnosti kao krucijalnim sponama ovih karika, o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti koje su ulančane jedino idejom tegobne bezizlaznosti. Zamagljivanja i prelivanja vremenskih planova, koja se odvijaju na svim nivoima počevši od gramatičkog, naraciju prožimaju konotacijama univerzalnog, arhetipskog, u kretanju nepomičnog, večito istog. Ta se kondenzacija hronotopa postiže isključivo suptilno, zahvaljujući veštini autorke da leksičkim odabirom i rečeničnim ritmom oseti zaptivenost i otvrdlost ruralnog ambijenta koji privileguje. Intencionalno hipertrofirani staccato (uz često izostavljanje kopula) i obilje arhaizama, lokalizama i dijalektizama, osim što dočaravaju (ne)mogućnosti preživljavanja patrijarhata dovedenog do paroksizma, ujedno u značajnoj meri utiču i na protočnost samog teksta, usporavajući, lomeći i čineći napregnutim i suspregnutim iskustvo njegovog čitanja.

Nakon objavljivanja Svetkovine, inače njene prve knjige, Magdalena Blažević naišla je na nepodeljenu podršku publike i kritike, i to upravo usled tek naznačenih kvaliteta – postupaka u kojima je prepoznat inventivan i poetički podsticajan doprinos aktuelnoj regionalnoj produkciji. Uporedo s tim, njen je prozni izraz dovođen u vezu s onim svojstvenim Damiru Karakašu. I zaista, autor Proslave i autorka Svetkovine, premda iz različitih rodnih i žanrovskih perspektiva, dele brojne tematske preokupacije, svetonazore i mehanizme izgradnje štimunga koji intrigira svojom ravnodušno-zastrašujućom notom, zagasite atmosfere koja počiva na (u većini slučajeva) pažljivo doziranim, ali po čitaoce ipak bespoštednim i izrazito naturalističnim uplivima u Unheimlich. Dramatičnost se u čitalačkom doživljaju uspostavlja upravo zahvaljujući sopstvenom odsustvu iz retoričkog plana teksta – tamo gde je jedina konstanta života surovost i stagnacija, a godine i dani „korotni“, i nema previše prostora za iznenađenja ili očekivanja, već samo, možda, za pokoju svetkovinu, pokoji pokušaj da se sebi samome priušti praznična pažnja, takva koja među ljudima nenaviklim na život-u-smrti predstavlja sastavni deo svakodnevice. Kod Magdalene Blažević reč je prvenstveno o ženskom telu, a slavlje i proplamsaji svetlosti u nepregledno mračan prostor prodiru u retkim trenucima njegove nesputanosti: „Požuda je zbijena u svetlucanju“, dok su junakinje ove autorke, kako bi o sopstvenim rekla Elena Ferante, duboko „nepoverljive prema svetlosti“. I onda kada nisu, to je svetlucanje uglavnom življe i intenzivnije u fantaziji, u želji ili čežnji, negoli u pokušaju njenog ostvarenja. Telesno sazrevanje i seksualna samospoznaja čiji je tok usklađen sa neposrednim okruženjem, onim u kojem izražena animalnost ne dopire uvek do civilizacijskih razgraničenja požude i nasilja odnosno bliskosti i posedovanja, ostavlja ožiljke na i inače opterećenim, izranjavanim telima devojčica, devojaka i žena. (Tela pamte načine na koje su procenjivala koje je doba dana, uz strepnju osluškivala zvuk očevih ili muževljevih čizama, kao i sve nijanse pretrpljenih udaraca, ne uspevajući da im se otrgnu.)

Svetkovina je zbirka pripovedaka koja obiluje inhibiranim radovanjem čulnosti i čulnošću. Seoski ambijent, isti onaj koji bi iz vizure usputnog posmatrača možda zadobio idilične konotacije nevinosti, što je jasno na osnovu učestalih osvrtanja naratorki na pejzaž te bogatih floralnih motiva i metaforike, u doživljaju junakinja zatomljen je tragičnim talozima iskustva, postajući svojevrsni osujećeni locus amoenus. Priobalja, izlokani puteljci, netaknuti pašnjaci, šumski predeli, pa i kukuruzišta i kokošinjci, figurirajući kao poprišta ponekog ukradenog trenutka erotskih susreta koliko i sukoba, nasilja, odmazdi, preljuba i nemilosrdnog klanja životinja, blede pod nanosima blata, perja, prašine i piljevine, a znoj užitka preliva se neretko u kaznu, propast ili sagrešenje, u susprezanje govora i plača, u „sline i suze“, u sluz i u krv. Krv je u toj meri prisutan i privilegovan motiv u Svetkovini da je gotovo svaka priča ponaosob, kao i zbirka u celini, duboko natopljena njome (to je uglavnom funkcionalno i neopterećujuće, ali katkad se poentiranja ultimativnim tragedijama ili njihovim naznakama, iako je reč o svesnom postupku, doimaju odveć nametljivim ili artificijelnim, unoseći nepotreban melodramski napon u pripovedanje). Boje se javljaju u širokom rasponu, mada najčešće u fotografskoj igri svetla i senke, u kjaroskuro maniru i rasporedu, presečenom crvenom nijansom krvi, nara ili paradajza koji se rasprskava „poput vulkana“. Obilje nežnih i delikatnih mirisa koji ispunjavaju, a nekada i preplavljuju mikrosvetove Svetkovine, takođe je prigušeno ili ugušeno. A okončavši poslednju pripovetku u knjizi, poput Džojsa u Dablincima (doduše, u futuru, a ne prezentu), prizorom čistog belog snega koji će sve prekriti i zatrpati – „samo će dimnjaci ostati crni, neumorno ispuhujući kućne zadahe“ – Magdalena Blažević posredno nudi i odgovor na pitanje šta je ono što nadvladava nagoveštaje idile. Svetkovina je upravo riznica kućnih zadaha propuštenih kroz čađ starih i oronulih dimnjaka, a kuće u njoj bazični prostor ropstva, izvor nespokoja utamničenih junakinja koje kao jedini izlaz iz njega neretko vide smrt – sopstvenu smrt i smrt svoje nerođene ili tek rođene dece.

Privilegujući figure čedomorki, preljubnica, „bludnica“ ili pak „jalovica“, odnosno junakinje koje u patrijarhalnom kodu figuriraju kao prestupnice, kao simboličke nositeljke opasnog viška/nedostatka,1 usmeravajući pritom pripovedni fokus ka intimnim prostorima domaćinstva, kuće i okućnice, ka ognjištima iz kojih kuljaju nesnosna isparenja ustajalog patrijarhata, te, naposletku, označavajući putenost, istraživanje predela sopstvenog tela i prepuštanje njima kao potencijalnim mestima otpora i pobeda (u onoj meri u kojoj su pobede uopšte ostvarive u tako ogoljenom kontekstu – dakle, tek u nagoveštajima), Magdalena Blažević u Svetkovini ispisuje ne samo povest o ženskom već i o matrilinearnom, povest o putevima usvajanja i (unekoliko) osvajanja ženskog nasleđa i transgeneracijskog ženskog iskustva, ali ne i njihovog prevladavanja i raz(g)rađivanja. Naratorke ovih pripovedaka taj iskustveni proces često verbalizuju u formi u kojoj se on i stiče, kroz „mrmorenje molitvi“, pozajmice iz uspavanki, bajalica, basmi, međutim, ne toliko na autentično religiozan koliko na opsesivno-ritualan način. U svetu u kome dete „kad ugleda majku, zaurla“ (kurziv Z. S.), „utrobe trepere“, a psi, mačke i miševi ne ulaze u uzajamne igre, makar one bile i zlonamerne ili neodržive, već se nemilosrdno i namah proždiru, takvo magijsko mišljenje i pevanje postaju povlašćeni mehanizam preživljavanja, samoočuvanja, pokušaj da se od praznine napravi praznik. Autorka na taj način vrlo suptilno, posve minimalističkim sredstvima, ulazi u karakterizaciju, čineći je živopisnom i efektnom. No, potezi u kojima se prepoznaje najveći uspeh Magdalene Blažević, kako na mikro- tako i na makroplanu pripovedanja, oličeni su s jedne strane u jukstapozicijama – različitih generacija unutar iste porodice, žena i muškaraca, ljudi i životinja, ali i živih i neživih bića, naročito lutaka (jukstaponiranja su najupečatljivija upravo pri tematizovanju seksualnih činova ili vrhunaca, usled čega se oni duboko prožimaju konotacijama animalnosti) – a s druge, nekada i uporedo, u izrazito sugestivnim stapanjima portreta i pejzaža. Ove osobene fuzije svoje najeksplicitnije uobličenje ne nalaze samo u poređenjima već i u apsolutnim metaforama, koje znatno utiču na semantičku slojevitost: „Ankina crna kosa puna je vlažnog svitanja i tanušne izmaglice što se izdigla nad kukuruzištem. Stabljike suhe i tanke. Na mjestima polomljene.“; „Tanja stiska metalne ručke bicikla. Ona je suha stabljika kukuruza“; „Riječni zov je zastrašujuća vrtoglavica“; (Danja) „živi u kući ispred šume, u hladnoj sjeni i miriše na podrum i unutrašnjost starog bunara. Od vode što se na nju slijeva, nekad bela kuća preobrazila se u gljivu. Žutu služnjaču. Uz nju rastu puzavice. Doprle su sve do krova (...)“.

Dvadeset pet priča koje se među sobom razlikuju u pogledu pripovednog glasa ili strukture (neke su, poput „Lutke“, u celosti ili presudno izgrađene kao kontrapunkti, a pojedine su napisane u pseudoepistolarnoj ili formi ispovesti, kao naslovna „Svetkovina“ ili pripovetka „Kapa“, koja se ističe ne samo zato što njena naratorka, za razliku od ostalih, progovara nakon sopstvene smrti, i to o potresnom iskustvu rata, već isto tako i po svojim stilskim kvalitetima), u celinu zbirke ulančavaju se motivskim težištima i specifičnim lirizmom. Taj bi se lirizam, vrlo slobodno i uz brojne ograde, mogao okarakterisati kao telegramski lirizam. Uprkos leksičkoj osebujnosti i tragici prikazanog sveta, tekst se, naime, ne otvara ka emocionalnim radarima recipijenta na neposredan način ili težeći momentalnom katarzičnom dejstvu. Naprotiv, kao da je posredi varijacija na nouveau roman u obliku kratke proze, naracija je u većini slučajeva fotografski hladna, odsečna i zbijena u automatizmu, što podupire atmosferu „neumornog ispuhivanja kućnih zadaha“. U pričama koje počivaju na ispovednom ili epistolarnom diskursu naslućuje se pak ili jasno uočava težnja ka konvencionalnijoj narativnosti, neopterećenoj imperativom lirske kondenzacije i stilskog zatvaranja pripovesti u okove (patrijarhata). U tim trenucima, u priči „Rusalka“ ili „Bulka“, na primer, naslućuje se romansijerka Magdalena Blažević, autorka sposobna ne samo da izrazito kratku i svedenu formu u svesti recipijenta učini dalekosežnom i trajnom već i da se hrabro i uspešno upusti i u naredni prozni eksperiment – možda upravo romaneskni.

Zorana Simić

21.02.21 Danas

Nezgodno je tumačiti fenomen Magdalene Blažević: naslov njene zbirke priča, Svetkovina (Kontrast, 2021) ne otvara vrata blještavog cirkusa, gde krotitelji lavova na dušak ispijaju šampanjac, dok hostese užurbano prate goste sa posluženjem; i ništa nema da se slavi sem ukusa života; ali takvog, ni svetlog ni jarkog, ni prijatnog za oči, i melodičnog za uho: uveriće se onaj ko se usudi čitati do kraja.

Dobar deo priča kruži oko reke Bosne, po poljanama okolnih sela, zavlačeći se u kokošinjce, obore i staje, gde se stoka čereči, i opruža na čengele.

Ruralni ambijent, zatrovanog mentaliteta, obesparenog statusa, svoju kumulativnu snagu prenosi i na emocije, na duh ondašnje žene i muškarca, gde je iz potrebe i stava autorke, iz poetičke ideje osmišljavanja novog feminističkog okvira, ili, pak, iz jednostavne žudnje za oslikavanjem najjednostavnijih zakona egzistencije, prikazan samo jedan pol, i to isključivo kao žrtva; rob i sluga u nasilnom i izopačenom društvu.

Naturalistički prikazana okolina, u maniru crnog talasa, bez namere da se opšti smisao naknadno uobliči ili dopiše, opredmetila je svet u kojem nema radosti i spontanih izliva sreće, gde je svest o napretku ugravirana u rutinu svakodnevnog postupka, a ovaj, ruku na srce, na putu ka ništavilu.

Noći su tihe svetkovine, izgovoriće se u naslovnoj priči, ali i crne, tamne, popucale od gareži trošnih ruku, od natečenih kapaka u koje se zgrušala slabovida suza.

Trebalo bi s pažnjom pogledati kako završavaju junakinje ovih priča.

Boreći se sa zgusnutim tekstom (u kojem su varijacije raspoloženja toliko česte da možemo slutiti da je jedina stvarnost vredna iskaza ona koja se oblikuje unutar duha i čula), Magdalena Blažević prati ritam brižne i introspektivne deskripcije, koja u prvim rečenicama pokušava konstruisati višestruki okvir vremena i prostora (kako na subjektivnoj, tako i na objektivnoj ravni), da u prelomnom trenutku odluke ili akcije, sve to do tad učinjeno zbriše, u vaspostavljanju nove literarne dimenzije.

U nju, uglavnom, vode vrata jednog mrskog i tupog seoskog mediokretizma (u kojem se patnja doživljava kao stvar trpljenja, ne izuzetka), napuštene ambicije, odbačenih verovanja, zgaženih iluzija.

Dovoljno je pogledati mapu motiva, tema i slika i osetiti kako po njoj struje ravnodušne i osetno beživotne linije bračne zajednice, ukrštene sa rečima uspavanke, kao magičnim spletom reči, što vode na teritoriju bezbrižne slobode.

Ne treba zaboraviti ni ludilo i čedomorstvo u svetlu bezglasne atmosfere, gde tišina ludakinje zveči jače nego mogući urlik zadavljenog deteta, kao i diktat požude, kojem treba priključiti ispitivanje ženskog tela i samoću što potražuje poročna zadovoljstva.

U posebnoj grupi su ubistvo kao rezultat divljačke ravnodušnosti i gnusnog voajerstva, te suicid koji nastupa kao naplata za život pored kojeg vozovi prolaze, bez namere da stanu.

Oštra ali intimistična pozornica slika, koju okružuje sračunati registar pojmova lirske provenijencije, u nekoj meri će zamaskirati opora tendencioznost literarnog sveta o kojem se pripoveda.

Uprkos veštini da se dosegne krajnji stadijum granice bola, čitalac će se osetiti zatvorenim u prostoriji koja nema izlaza, a tek pokoja vrata, što će iskrsavati na najneočekivanijim mestima (Nar) biće, zapravo, odraz ogledala u kojem će zateći svoje začuđeno lice.

Ono će možda, usled šoka, menjati grimase, doživljavati razne druge ekspresije, ali će, kao i kod svih žena Svetkovine, zadržati svoju prirodu: čemu bežati kad se nigde pobeći ne može?

Ivan Đurđević