Poglavlje 1
Iza zavese
„Izidina lađa, svetkovina koja se u Rimu bogato proslavljala, bila je poznata kao Navigium Isidis; nakon što bi lađa bila porinuta u vodu, vraćana je u Izidin hram, a potom su sledile molitve za prosperitet imperatora, carstva i rimskog naroda...” (F. Noël, Dictionaire de la fable, Paris, 1823)
„Niko ne spori da se Pariz prvobitno nalazio na ostrvu (de la Cité). Bio je, prema tome, od samog početka, grad brodara... Kako se nalazio na reci po kojoj se mnogo plovilo, uzeo je za svoj simbol lađu, a kao boginju-zaštitnicu Izidu, boginju plovidbe; a ta lađa bila je Izidina i simbol te boginje.” (Court de Gebelin, Monde Primitif analysé et comparé avec le monde moderne, Paris, 1773).
Četrnaestog jula 1789, razularena gomila digla je bunu na ulicama Pariza i krenula u juriš na veliki zatvor poznat kao Bastilja. Manje od jednog sata kasnije, sudbina Francuske bila je neizvesna, a evropska istorija poprimila je nov i uznemiravajuće nepredvidljiv tok.
Na gravirama iz tog vremena, Bastilja je prikazana kao nepristupačna pravougaona građevina na čijim se zidinama nalazilo osam visokih kula. Nije se mogla lako osvojiti. Podignuta potkraj četrnaestog veka kao tvrđava namenjena zaštiti istočnog dela Pariza, u sedamnaestom veku pretvorena je u kazamat. Do vremena Revolucije, u svesti naroda bila je već čvrsto ukorenjena kao pojam tiranije i moćan simbol despotizma francuske krune.
Dan posle osvajanja Bastilje, preduzimljivi lokalni građevinar, gospodin Pjer-Fransoa Paloj, uzeo je na sebe da mobiliše radnu snagu od 800 građana koji su, kamen po kamen, srušili omraženi zatvor. Posao je bio tako temeljito obavljen da je građevina, u roku od mesec dana, svedena na gomilu građevinskog kamena i mali preostali deo spoljnog zida.
Tada se desilo nešto neobično. Dat je, i neko vreme ozbiljno razmatran, predlog da se kamen Bastilje iskoristi za gradnju kopije staroegipatske piramide na tom istom mestu. Mada je projekat docnije, zbog nedostatka sredstava, odložen na neodređeno vreme, iza kulisa je nastavila da živi suštinska ideja o stvaranju simbolične povezanosti s drevnim Egiptom. Ako već ne mogu da podignu piramidu, zadovoljiće se nečim manjim. Tako je 10. avgusta 1793, na mestu gde je ranije stajala Bastilja, grupa revolucionara ceremonijalno postavila veliki kip staroegipatske boginje Izide. Idejni tvorac kipa, koji je prikazivao boginju na tronu, s lavovima na levoj i desnoj strani, bio je Žak-Luj David, čuveni slikar i zagovornik Revolucije. Kip je bio zamišljen kao jedan od rekvizita za morbidnu republikansku svetkovinu, na brzu ruku osmišljenu zarad proslave obezglavljenja Luja XVI, koje se odigralo šest meseci ranije, i giljotiniranja kraljice Marije Antoanete koje je predstojalo za dva meseca.
Skulptori Suzan i Kartelije nisu imali dovoljno vremena da izliju kip u bronzi, kako je bilo predviđeno, već su prosto napravili gipsani odlivak koji su prefarbali bronzanom bojom. Iz golih bradavica „boginje Izide” prskala je voda i padala u otvoreni bazen u podnožju kipa. Namena „Fontane duhovnog preporoda”, bila je da ljudi u procesiji „iz Izidinih plodnih grudi” pije „čistu i lekovitu tečnost duhovnog preporoda”.
Dehristijanizacija
Svi znaju da su filozofske ideje, prvenstveno Rusoove i Volterove, bile jedan od elemenata koji su doveli do Francuske revolucije. Ipak, teško je objasniti otkud je neskriveno religijski ritual – poput maločas opisane Izidine ceremonije – još 1793. mogao da dobije zvanično pokroviteljstvo revolucionarne vlade. To što je, štaviše, održan na lokalitetu s tako snažnom simbolikom kao što je Place de la Bastille1 povlači zanimljivo pitanje. Da li je moguće da su duhovna i čak „verska” uverenja odigrala veću ulogu nego što se dosad priznavalo, u ubrzavanju i podsticanju promena koje su 1789. zahvatile Francusku?
Na primer, iako se to nije mnogo istraživalo, u prvim danima Revolucije postalo je jasno da njeni suštinski ciljevi ne obuhvataju samo ukidanje monarhije i radikalnu promenu društvenog i ekonomskog poretka, što se moglo očekivati, nego i još jedan, mnogo dalekosežniji cilj: ni manje ni više nego ukidanje – gotovo bi se moglo reći iskorenjivanje – hrišćanstva na tlu Francuske. Taj cilj usvojen je kao zvanična politika u zimu 1793, nekoliko meseci nakon Izidinog rituala u Bastilji, kad je pokrenuta intenzivna i sistematska nacionalna kampanja „dehristijanizacije”. Kako je zaključio francuski istoričar Mišel Vovel, taj danas gotovo zaboravljen aspekt Revolucije nije bio pasivan pokušaj preobraćenja, već metodičan i silovit poduhvat nametnut nasiljem i zastrašivanjem.
Otkud ta iznenadna žurba da se suzbije hrišćanstvo?
Da li su revolucionari videli u hrišćanstvu takmaca za lojalnost masa i mrzeli i prezirali drevnu povezanosti između monarhije i Crkve?
Ili se tu igrala druga, mnogo teže dokučiva igra?
