Za Stivena Fraja kažu da je savremeni Oskar Vajld, Englezi su ga proglasili za „nacionalno blago“, a na Tviteru ga prati više od dva miliona ljudi. Ovaj istinski renesansni čovek – glumac, pisac, novinar, komičar, televizijski voditelj, reditelj, borac za ljudska prava i slobode, aktivista u kampanjama za pomoć mentalno obolelima i HIV pozitivnim osobama, čak i predsednik fudbalskog kluba Norič Siti – već više od tri decenije predstavlja jednu od najautentičnijih figura britanske kulturne scene. Našoj publici Fraj je poznat po ulogama Melčeta u seriji Crna guja, Oskara Vajlda u filmu Vajld i detektiva u filmu Gosford Park, kao i doktora Gordona Vajata, bivšeg psihijatra sad ugostitelja, iz serije Bouns.
26.07.14 City magazine
„Teniske loptice nebesa“ Stivena Fraja
„Danas svako piše, a retko ko čita“, ovo je opažanje postalo opšte mesto, kojem se teško šta može oduzeti i dodati i koje je, barem što se nas pod nebom Srbije tiče, reakcija na spisateljsku pomamu među ovdašnjim selebritijima. Ipak, ne mora sve da bude tako crno. Pogledajmo slučaj Stivena Fraja, na primer.
Od pre nekoliko sedmica smo u prilici da Stivena Fraja, istaknutog glumca, komičara, novinara, reditelja, TV voditelja, društvenog aktivistu upoznamo i kao pisca. Prvi je do srpskog prevoda stigao njegov zasad poslednji roman Teniske loptice nebesa (objavio Studio Leo, prevela Branislava Erak), a poslužimo li se muzičkom terminologijom, u pitanju je remix zapleta znanog iz čuvenog romana Grof Monte Kristo. Fraj tu dobro poznatu priču prebacuje u završnicu prethodnog i početne godine novog veka, uspevši da se ne zadrži na pukoj aproprijaciji preuzete radnje. Polazište za svoj roman prilagodio je britanskim prilikama (premda se dobar deo Teniskih loptica nebesa dešava van Britanije) kao i vlastitom književnom svetonazoru i pripovedačkom umeću.
A pomenuto umeće je, da to bude posve jasno, na zavidnom nivou, jer se bez imalo preterivanja može utvrditi da Fraj sa vidnom lakoćom ostvaruje svoj pripovedački naum.Teniske loptice nebesa su izvedene u obliku pitkog, glavnotokovskog trilera savremenijeg kova, sa preglednom naracijom i likovima za koje čitalac, pa bio i ciničnije naravi, lako može da se veže. Tu se stiže do još jednog važnog aspekta i kvaliteta ovog romana – na oko 370 stranica evidentna je empatija Stivena Fraja ili, ako ćemo preciznije, njegovo saosećanje za junake kojima naseljava mikrokosmos svog dela. Stoga u Teniskim lopticama nebesa, toj priči o zlehudoj sudbini blaženo naivnog mladog Neda Madstona, potomka osiromašene britanske plemićke loze, gotovo da nema postmodernističkog cinizma, na koji smo navikli kao na jednu od ključnih odlika javne persone Stivena Fraja.
Fraj u slučaju Teniskih loptica nebesa kreće od Grofa Monte Krista a stiže do konspiracijsko-osvetničke misterije (doduše, bez mnogo ili barem previše nepoznatih), kakve smo sretali u opusima LeKarea ili, recimo, Fraju bližeg Vilijama Bojda. Sasvim očekivano, Fraj ne dobacuje do visina dva pomenuta autora, a čini se da mu takvo nadmetanje nije ni bilo na umu, ali uspeva da stvori dovoljno uzbudljivu, viralnu i ritmičnu priču o pravu na pravdu, ma koliko ona na koncu bila odocnela i zaista slaba uteha.
Fraj je sklon digresijama, ali stvar u zadovoljavajućoj meri spasava njegova zavidno artikulisana pripovedačka intuicija. Tu i tamo, Fraj pažljivije čitaoce ume da počasti i efektnim uplivima suptilne ironije (kao, recimo u narednoj rečenici: „Porša je znala da Pit misli na svoje oklembešeno salo i razvija društvenopolitičko objašnjenje koje bi ga opravdalo i učinilo dostojnim poštovanja.“). Osim toga Fraj uspeva da nenametljivo progovori i dosta toga o uvreženom i nepopravljivom paklu britanskog klasnog i paraklasnog ustrojstva.
Pre par dana pojavilo se i srpsko izdanje jednog od ranijih romana ovog autora (u pitanju je satirična detektivska misterija naslovljena Nilski konj), autora koji je već na ovom uzorku sasvim opravdao svoju ambiciju i na književnom polju, a lako može da se dogodi da Fraj kod nas stekne i ponekog novog poštovaoca isključivo na račun, da ponovimo, nemalog književnog dara.
„Danas svako piše, a retko ko čita“, ovo je opažanje postalo opšte mesto, kojem se teško šta može oduzeti i dodati i koje je, barem što se nas pod nebom Srbije tiče, reakcija na spisateljsku pomamu među ovdašnjim selebritijima. Ipak, ne mora sve da bude tako crno. Pogledajmo slučaj Stivena Fraja, na primer.
Od pre nekoliko sedmica smo u prilici da Stivena Fraja, istaknutog glumca, komičara, novinara, reditelja, TV voditelja, društvenog aktivistu upoznamo i kao pisca. Prvi je do srpskog prevoda stigao njegov zasad poslednji roman Teniske loptice nebesa (objavio Studio Leo, prevela Branislava Erak), a poslužimo li se muzičkom terminologijom, u pitanju je remix zapleta znanog iz čuvenog romana Grof Monte Kristo. Fraj tu dobro poznatu priču prebacuje u završnicu prethodnog i početne godine novog veka, uspevši da se ne zadrži na pukoj aproprijaciji preuzete radnje. Polazište za svoj roman prilagodio je britanskim prilikama (premda se dobar deo Teniskih loptica nebesa dešava van Britanije) kao i vlastitom književnom svetonazoru i pripovedačkom umeću.
A pomenuto umeće je, da to bude posve jasno, na zavidnom nivou, jer se bez imalo preterivanja može utvrditi da Fraj sa vidnom lakoćom ostvaruje svoj pripovedački naum.Teniske loptice nebesa su izvedene u obliku pitkog, glavnotokovskog trilera savremenijeg kova, sa preglednom naracijom i likovima za koje čitalac, pa bio i ciničnije naravi, lako može da se veže. Tu se stiže do još jednog važnog aspekta i kvaliteta ovog romana – na oko 370 stranica evidentna je empatija Stivena Fraja ili, ako ćemo preciznije, njegovo saosećanje za junake kojima naseljava mikrokosmos svog dela. Stoga u Teniskim lopticama nebesa, toj priči o zlehudoj sudbini blaženo naivnog mladog Neda Madstona, potomka osiromašene britanske plemićke loze, gotovo da nema postmodernističkog cinizma, na koji smo navikli kao na jednu od ključnih odlika javne persone Stivena Fraja.
Fraj u slučaju Teniskih loptica nebesa kreće od Grofa Monte Krista a stiže do konspiracijsko-osvetničke misterije (doduše, bez mnogo ili barem previše nepoznatih), kakve smo sretali u opusima LeKarea ili, recimo, Fraju bližeg Vilijama Bojda. Sasvim očekivano, Fraj ne dobacuje do visina dva pomenuta autora, a čini se da mu takvo nadmetanje nije ni bilo na umu, ali uspeva da stvori dovoljno uzbudljivu, viralnu i ritmičnu priču o pravu na pravdu, ma koliko ona na koncu bila odocnela i zaista slaba uteha.
Fraj je sklon digresijama, ali stvar u zadovoljavajućoj meri spasava njegova zavidno artikulisana pripovedačka intuicija. Tu i tamo, Fraj pažljivije čitaoce ume da počasti i efektnim uplivima suptilne ironije (kao, recimo u narednoj rečenici: „Porša je znala da Pit misli na svoje oklembešeno salo i razvija društvenopolitičko objašnjenje koje bi ga opravdalo i učinilo dostojnim poštovanja.“). Osim toga Fraj uspeva da nenametljivo progovori i dosta toga o uvreženom i nepopravljivom paklu britanskog klasnog i paraklasnog ustrojstva.
Pre par dana pojavilo se i srpsko izdanje jednog od ranijih romana ovog autora (u pitanju je satirična detektivska misterija naslovljena Nilski konj), autora koji je već na ovom uzorku sasvim opravdao svoju ambiciju i na književnom polju, a lako može da se dogodi da Fraj kod nas stekne i ponekog novog poštovaoca isključivo na račun, da ponovimo, nemalog književnog dara.
Zoran Janković
