Tihi Don 1-4

09.06.05 NIN

Gejrom Hetsom: “Neverovatno je da je ‘Tihi Don’ napisao Mihail Šolohov. Ali još je manje verovatno da ga je napisao neko drugi”

U “Crvenom točku” Aleksandra Solženjicina neki Fjodor sedi i piše “Tihi Don”! Kasnije je Solženjicin objasnio da je dvadesttrogodišnji Mihail Šolohov rukopis knjige koja je postala epopeja Donu i kozaštvu, dobio od budućeg tasta kao miraz uz “prestarelu” ćerku (kad se udala za Šolohova, Marija je imala 25, a Mihail 20 godina). Rukopis je, navodno, pripadao pokojnom piscu Fjodoru Krjukovu. U predgovoru i pogovoru knjizi “Stremljenja” koju je nekoliko autora objavilo u Americi, Aleksandar Solženjicin tvrdi da Mihail Šolohov nije napisao “Tihi Don”.

“U detinjstvu sam mnogo slušao o toj knjizi. Svi su tvrdili – nije je napisao Šolohov. U svemu su učestvovala dva čoveka – jedan ‘nepoznati genije’ ju je napisao, drugi, Mihail Šolohov – prepisao. I oštetio, da bi ugodio cenzuri.”

Kad je rukopis prve dve knjige, za koji se verovalo da je izgoreo u Drugom svetskom ratu, pronađen u Kamergerskom pereulku u Moskvi, na tavanu kuće Šolohovljevog prijatelja Vasilija Kudašova, i kada ga je Vladimir Putin, tada još predsednik vlade, otkupio, Solženjicinu je ponuđeno da ga pogleda. Nije imao vremena.

NJegov stav neki objašnjavaju činjenicom da je Šolohov bio protiv dodele Lenjinove nagrade Solženjicinovom romanu “Jedan dan Ivana Denisoviča” i da mu osvetoljubivi pisac to nikada nije oprostio. Kako bi se inače objasnila činjenica da je, kad se pedesetih godina vratio iz progonstva, Aleksandar Solženjicin napisao Šolohovu pismo u kome ga naziva velikim piscem? Kad je otišao na Zapad, tvrdi se u jednoj od mnogobrojnih knjiga objavljenih povodom stogodišnjice rođenja pisca “Tihog Dona”, počeo je da traži nekoga ko bi napisao antišolohovsku knjigu. I našao je grupu u kojoj je i nama poznati publicista Roj Medvedev.

Mnogo je onih koji smatraju da je Šolohov bio suviše mlad i suviše neobrazovan da bi napisao takvo remek-delo.

Ipak, komisija Instituta svetske literature uradila je ekspertizu – grafološku, tekstološku... Najveći stručnjaci upoređivali su stranice “Tihog Dona” s drugim rukopisima pisca. Doneli su zaključak da je roman napisao Mihail Šolohov. Sličan zaključak donela je 1929. godine komisija Centralnog komiteta KPSS na čijem je čelu bila Lenjinova sestra Marija Uljanova.

Nedavno je i švedsko-norveški kolektiv filologa, sa Gejrom Hetsom na čelu, koristeći metode matematičke statistike uradio lingvo-stilističku i tekstološko-matematičku analizu romana. Analizirano je i upoređeno po sintaksičkoj strukturi i drugim lingvističkim parametrima 12 hiljada rečenica (164 637 reči) Šolohovljevog teksta. Upoređivane su stranice “Tihog Dona”, “Uzorane ledine”, “Oni su se borili za otaybinu”. Zaključak skandinavskih stručnjaka je da tekstovi pripadaju istom autoru – Šolohovu. Hetso je tom prilikom izjavio da “optužbu upućenu Šolohovu treba smatrati neverovatnom: taj autor je u tolikom stepenu predmet nacionalnog ponosa da bacati sumnju na autentičnost njegovog glavnog dela, Ilijade našeg veka, znači uraditi nešto slično svetogrđu”.

“Neverovatno je da je ‘Tihi Don’ napisao Šolohov. Ali još je manje verovatno da ga je napisao neko drugi.” Ko? Koliko puta su pokušali da otkriju ko je taj mistični genije. Mislili su da je Fjodor Krjukov, ili stariji brat Mihaila Šolohova koji je poginuo u ratu, pa čak i Andrej Platonov sa kojim se Šolohov družio. Postoji i potpuno suluda verzija Vitalija Serdjučenka – da je postojao neki “književni crnac” koga je nobelovac držao u podrumu svoje kuće. To bi, iako je tako blesavo, bilo i najsrećnije rešenje jer bi objasnilo i autorstvo ostalih knjiga Mihaila Šolohova”, rekao je jedan od poznavalaca dela velikog pisca, Ilja Fonjakov.

“I baš zato što će taj problem večito ostati nerazrešen, Mihail Šolohov će ostati zauvek pisac ‘Tihog Donaž’, zaključio je on.

Kao nikog od njegovih savremenika, Šolohova su objavljivali, prevodili, obasipali nagradama. On je jedini od sovjetskih pisaca koji je dobio Orden heroja socijalističkog rada. Dobio je i Orden Lenjina i sve moguće književne nagrade. Švedski kralj mu je uručio Nobelovu nagradu...

I uz sve to, nijedan pisac nije za života i posle smrti podvrgavan takvoj kritici i negiranju. Svojim delom i životom stalno je izazivao nedoumice. Napisao je knjigu o zločinima Crvene armije i Staljinovih pogromaša koji su kolektivizaciju shvatili kao kolektivno uništavanje čitavih sela i oblasti, a sa govornica CK KPSS grmeo je protiv disidenata i učestvovao u njihovom kažnjavanju. Na čuvenom procesu Sinjavskom i Danijelu zalagao se za smrtnu kaznu. Primajući Nobelovu nagradu za “Tihi Don”, rekao je da piše “za svoju partiju i državu”. Kada je Hruščov govorio o Staljinovom kultu ličnosti, rekao je: “Bio je kult, ali je bila i ličnost.”

Biografija Mihaila Šolohova puna je “belih fleka”. On sam, koji je za života ko zna koliko puta morao u raznim prilikama da piše o sebi, ograničavao se na zvanično: rođen 1905, završio tu i tu školu, radio to i to... A legende ga prate od samog rođenja. Jedna od njih glasi da je pisac na rođenju dobio prezime Kuznjecov. Tek kad mu je bilo šest godina, dečaku je dato očevo prezime zato što su njegovu siromašnu majku protiv volje udali za sina kozačkog atamana Kuznjecova. Devojka je smogla snage da pobegne od njega svom voljenom Aleksandru Šolohovu. Kada im se rodio sin, morali su da ga u knjigu rođenih upišu kao sina njenog zakonitog muža. Tek pošto je Kuznjecov umro, 1912. roditelji su se venčali i promenili detetu prezime.

Pisac nije završio visoke škole. U Moskvi je, kako sam kaže, išao u gimnaziju “dve-tri godine”, a kada je počeo građanski rat vratio se na Don.

Sudbina mu je dvaput spasavala život. Prvi put kada su ga, zajedno sa nekoliko zarobljenih crvenoarmejaca, poveli na streljanje. Data je komanda: “Nišani!” Odjednom se začulo: “A šta ćeš ti tu mali?! Beži i nemoj da te više vidim!” Petnaestogodišnji Miša odjurio je koliko ga noge nose.

Ništa manje ozbiljno nije bilo ni kada su ga, kao već uglednog člana partije, “njegovi” optužili da organizuje ustanak kozaka na Donu. Samo je srećan sticaj okolnosti učinio da on to sazna pred samo hapšenje, i pošto je imao direktan kontakt sa Staljinom – bio mu je u poseti 13 puta, što je neuobičajeno mnogo za pisce tog vremena, on je otišao da od njega traži pomoć. Hozjain je doneo odluku da se pohapse oni koji su optužili Šolohova.

Staljin je odigrao ulogu i u objavljivanju treće knjige “Tihog Dona” za koju su cenzori tog vremena smatrali da ne govori sa dovoljno poštovanja o Velikoj oktobarskoj revoluciji.

Kada je rukopis odbijen u štampariji, pisac je zamolio Gorkog da ga poveže sa Staljinom i ovaj je organizovao susret u svojoj dači. Staljin je pročitao knjigu, interesovao se zašto je pisac pisao sa simpatijama o “belom” pokretu. “Pominjete tamo Kornilova, Lisnickog” ljutio se Staljin.

“Beli su bili značajni ljudi. Eto, taj general Kornilov uspeo je da izbije na sam vrh, a rodio se u siromašnoj porodici. Jeo je za istim stolom s običnim vojnicima. A kad je bežao iz austrijskog zarobljeništva, nekoliko kilometara je nosio na leđima ranjenog vojnika.”

Staljinu se nije dopao odgovor:

“Sovjetski pisac mora da zna da izabere šta treba staviti u knjigu, a šta ne”, rekao je.

“Pa zato ja to i nisam stavio u roman!” – branio se Šolohov.

“Pa, dobro, štampaćemo”, odobrovoljio se Staljin.

Dalji put velikog pisca uglavnom je poznat, mada i danas zbunjuje poznavaoce tadašnjih prilika. Prosto je neverovatno da je izabran za akademika, postao član CK, dobio sve moguće nagrade, ulazio kod Staljina kad mu se prohte... Sa tako skandaloznom biografijom, tako oštar kritičar vlasti ne samo da je ostao živ, nego je stalno bio na visokim položajima. Treba znati da je pred početak Drugog svetskog rata u Staljinovim logorima pobijeno oko hiljadu sovjetskih pisaca. Jedino objašnjenje je da je vispreni Staljin jednostavno odlučio da “brend” Šolohov predstavlja SSSR na Zapadu.

Ipak, jednom je, kad su sve četiri knjige već bile odavno objavljene, Staljin rekao da je veliki pisac napravio velike greške u svom romanu. Bio je to signal da svi prestanu da ga štampaju i potpuno zaborave da je živ. Šolohov je opet zatražio prijem kod Staljina. Odgovor nikad nije dobio – ocu naroda je, očigledno, bilo već dosta i Šolohova i Zapada.

Knjige su ponovo počele da se objavljuju kada je Hruščov došao na vlast i na sopstvenu inicijativu otišao u posetu Šolohovu u njegovu kuću u Vjošenskoj, na Donu.

A da li je hroničar kozaštva zaista bio iskreni vojnik partije, da li je činjenica da se Grigorije na kraju četvrte knjige konačno ipak ne opredeljuje za “crvene” (iako je to Staljin otvoreno od njega tražio), ali ni za “bele”, Šolohovljev pravi stav, ili iznuđeni jer je bio svestan da opredeljenje za “bele” pisac ne bi preživeo, da li je pisanje treće i četvrte knjige trajalo 15 godina da bi se prikupila hrabrost za neko drugačije rešenje, a rečenica “stavio sam tačku” koju je rekao ženi delujući potpuno prazno i izmučeno, kako tvrdi njegova ćerka, dokaz da je shvatio da drugačije ne sme, da li je zaista pokušao da organizuje ustanak kozaka na Donu ili su mu to podmetali oni koji nisu mogli da mu oproste što je, iako najveći kritičar Staljinove zločinačke politike, uživao sve privilegije režimskog pisca uključujući dvospratnu kuću, daču, automobile, državne nagrade..., što je imao hrabrosti da Staljinu napiše pismo u kome ga obaveštava o zločinima njegovih jurišnika na Donu i traži (i dobije) da se preživelim seljacima pošalje brašno da ne poumiru od gladi, što je uspeo da ga otac naroda 13 puta primi i razgovara s njim... ostaće tajna.

Odgonetanje svega toga, uostalom, i nije važno. Ono što je sigurno istina, to je da je napisana epopeja kozacima, posebnom staležu u carskoj Rusiji, hrabrim ratnicima koji su se zakleli caru i ginuli za njega kad god je to trebalo, i koji su postradali u revoluciji podelivši tako sudbinu svog naroda. Pa čak i kad bi neko jednog dana dokazao da ju je napisao neki Fjodor u Gulagu, to njen značaj i veličinu ne bi nimalo umanjilo.

“I neka se jednog dana zaista dokaže da je prepisao ili iskoristio. Pa – šta? Remek-delo kakvom nema ravnog u XX veku. To nije plagijat, to je prosto Veliki Plagijat. To je takav mit sa kojim se može uporediti samo šekspirovski problem. Ili problem autorstva “Ilijade” ili “Mahabharate”, reči su jednog od brojnih poznavalaca koji su povodom stogodišnjice govorili na manifestacijama posvećenim Mihailu Šolohovu.

Ljubinka Milinčić