C. D. Pejn rođen je 1949. godine u gradu Akronu u američkoj državi Ohajo. Diplomirao je na Harvardu, jednom od najprestižnijih univerziteta u SAD, oženjen je i živi na obali zaliva naspram San Franciska.Napisao je knjigu sastavljenu od dnevnika glavnog junaka, četrnaestogodišnjeg Nika Tvispa. Pobunjeni tinejdžer je prvi deo trilogije koju sačinjavaju još Tinejdžer u ropstvu i Tinejdžer u izgnanstvu.Objavio je i roman Frisco Pigeon Mambo, kao i dramu Američka kraljica: kraljevska komedija u tri čina.
NEDELJA, 30. septembar
Da li mi je zabranjen izlazak? to je pitanje.
S jedne strane, neporeciva je istina da sam pre dva dana u Berkliju izazvao požar koji je pak napravio štetu od pet miliona dolara. to jest, izazvao ga je moj alter ego Fransoa. (okolnosti su me prisilile da se podelim na dve ličnosti: četrnaestogodišnji nik tvisp brine se za redovno pranje zuba, učenje, pristojno odevanje i ponašanje u društvu odraslih. pustolovni, crnomanjasti, privlačni Fransoa dilindžer brine se za psovanje, iskazivanje prezira prema autoritetima, odbacivanje konvencionalnih seksualnih normi i zračenje opasnošću.)
S druge strane, moj grozni otac, pod čijom despotskom vlašću živim dok se krijem od istrage o požaru, nije izričito rekao da mi je izlazak zabranjen. naravno, ne usuđujem se da ga pitam. da ga iskušam, posle ručka sam rekao da ću Albera izvesti u šetnju u grad. Ćale nije prigovorio. ništa nije rekao, samo je nastavio da bulji u providnu bluzu zavodljive devetnaestogodišnje fufce koja s njim živi.
I tako, dok mi ne bude drugačije rečeno, polaziću od pretpostavke da smem da radim šta mi je volja. Kakva promena posle beskrajnih nedelja samovanja u zatvorenom kojem me je podvrgla moja tiranska majka u ouklandu zajedno sa svojim momkom, odvratnim pandurom Lensom veskotom! sloboda je predivna - čak i ako ti je jedino dozvoljeno da prevališ šest vrućih, prašnjavih kilometara do jukaje u Kaliforniji, na putu u šume sekvoja u okrugu Mendosino.
Bio mi je to prvi obilazak mog novog stalnog prebivališta, uzvišenog rodnog grada žene koju volim. da, još volim Šini. iako me je ovamo namamila obećanjem slatkih seksualnih zado- voljstava, a onda se uredno ispisala (zajedno s navodno bivšim dečkom trentom) iz škole i upisala u francuski internat, stotine kilometara odavde, u santa Krusu.
Nakon što sam istražio fegmatično središte jukaje, krenuo sam na zapad, uz otmene stare stambene ulice. Zgrada u ulici sonoreto 201_ bila je velika dvospratna viktorijanska kuća s visokim uskim prozorima, obraslim prednjim tremom i kružnim tornjem s kupastim krovom. Alber je uzbuđeno lajao, povlačio kaiš i poskakivao uz staru ogradu od kovanog gvožđa. pseća intuicija govorila mu je da je to dom njegove (jednog dana možda i moje) gospodarice.
Na tremu je zgodan, ali pomalo zapušten muškarac od nekih dvadeset pet godina svirao džez na pohabanoj staroj trubi. Zaključio sam da to mora da je pol, Šinin rasipni brat koji guta psihodelike. spustio je trubu i povukao dugačak dim iz ručno smotane cigarete.
„Zdravo, nik“, doviknuo je. „Hoćeš dim?“
„Kako znaš moje ime?“, upitao sam.
„samo uđi“, odgovorio je, prečuvši moje pitanje.
otvorio sam kapiju i prišao tremu. Alber se užasno migoljio i njuškao unaokolo, a pol mi pruži mirišljavu cigaretu. Fransoa povuče dugačak dim i naše moždane ćelije počeše da pucketaju kao kokice. to je bila prava stvar.
„B-b-bože“, promucao je Fransoa, vraćajući džoint. „Kako si znao da sam to ja, pole?“
