Vladislav Petković Dis (Zablaće kod Čačka 10. mart 1880 — 16. maj 1917, kod Krfa) jedan je od najvećih srpskih pesnika i rodoljuba. Radio je kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata, preživeo je povlačenje preko Albanije, odakle je prebačen na Krf, a zatim transportovan u Francusku gde razdiran tugom i očajanjem zbog razdvojenosti od porodice piše svoju poslednju zbirku pesama „Nedovršene pesme”. Pre odlaska sa Krfa poverava jednom svom poznaniku da njegovu platu prosleđuje porodici u Srbiji. Dugo nema nikakvih vesti od svojih i kada konačno stigne pismo njegove žene, saznaje da ga je prijatelj prevario – sav novac je zadržao za sebe. Dis polazi za Krf da razreši problem ali brod na kome je plovio 16. maja 1917. presreće i potapa nemačka podmornica.
U školi je bio sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pesmu „Na prozoru sveća gori”, i to na nemačkom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta je bezuspešno pokušavao da položi maturu.
U vojsku nije išao. Po preporuci prijatelja postao je privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, pokraj Zaječara, sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pesmama. Noći uglavnom provodi sa seljacima, odajući se piću. U grad odlazi jednom mesečno po platu, bez koje se ujutro vraća u selo nakon pijanke.
Odlučuje da prekine sa takvim životom i odlazi u Beograd. Visok i mršav, poduže kose i neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Branislava Nušića uspeva da pronađe zaposlenje – radi kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da meri šljive.
Od prve plate štampao je podsetnicu na kojoj je pisalo samo Dis. Po svoj prilici, to je bila skraćenica, odnosno srednji slog njegovog imena VlaDISlav. Ovaj nadimak je dugo ispisivan isključivo latinicom, kako ga je pisao i sam pesnik..
Nekoliko puta ja otpuštan iz službe i bio prinuđen da se izdržava radeći kao korektor i druge poslove po dnevnim listovima.
Njegov kafanski način života umnogome se izmenio posle venčanja sa Hristinom-Tinkom, mladom i lepom poštanskom službenicom kojoj je odmah posvetio i svoje stihove. U braku je imao dvoje dece, Gordanu i Mutimira. Šestogodišnja ćerka Gordana stradala je u nepažnjom izazvanom požaru 1918. godine. Sin Mutimir završio je gimnaziju i 1940. diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Za vreme rata bio je na Ravnoj gori, kao kapetan u vojsci Draže Mihailovića. Posle rata vraća se u Beograd i 1945. godine nestaje...