Tračara 1

ćao, narode!

Jeste li se ikad zapitali kako stvarno izgledaju životi izabranih? Pa, ja ću vam ispričati, jer ja sam jedna od njih. Ne govorim o prelepim modelima ili glumcima ili fantastičnim muzičarima ili matematičkim mesta, ljudi i događaja promenjena su ili skraćena, da zaštite nevinog. Što će reći, mene.

Govorim o ljudima koji su rođeni s zlatnom kašikom u dupetu, onima među nama koji imaju sve što se poželeti može, i sve to uzimaju zdravo za gotovo.

Dobro došli u njujorški Gornji Ist Sajd, gde moji prijatelji i ja živimo, idemo u školu, zezamo se i spavamo - ponekad, jedni s drugima. Svi mi živimo u ogromnim stanovima, u kojima imamo sopstvene spavaće sobe i kupatila i telefonske linije. Imamo neograničeni pristup kinti i cirki, i čemu god poželimo, a naši roditelji su retko kod kuće, što nam ostavlja more privatnosti. Pametni smo, klasičnu lepotu nasledili smo od roditelja, nosimo fantastične krpice, i znamo dobro da se zezamo. Naše govno i dalje smrdi, ali ne možete ga osetiti, jer sobarica svakog sata prska kupatilo osveživačem, koji specijalno za nas proizvode francuske parfemdžije.

Luksuzan je to život, ali neko mora da ga živi.

Stanovi svih nas su na pet minuta od Metropoliten muzeja umetnosti na Petoj aveniji, kao i od privatnih muških i ženskih škola, poput Konstans Bijar, u koju ide većina nas. Čak i kad sam mamurna, Peta avenija mi izgleda tako lepo izjutra, dok zraci sunca padaju na glave seksi momaka iz škole Sveti Juda.

Ali, ima nečeg trulog u krugu muzeja...