Šandor Marai (1900-1989), pripovedač, romansijer, esejista i pesnik. Jedan od najvećih mađarskih pisaca 20. veka. Bio je veoma popularan između dva rata, pravi građanski pisac koji je izgradio svoj stil. Objavio je desetak romana, biran je za člana Akademije nauke Mađarske. Kada je zavladao stanjinizam (1948), bilo mu je jasno da ne samo što neće moći da piše ni da objavljuje, nego neće moći ni da ćuti. Zato je emigrirao i ostatak života proveo na Zapadu, u Evropi i Americi.
Nije prestajao da piše, i to uvek na mađarskom jeziku. I pored svega, teškog i neizvesnog emigrantskog života, bez izdavača, on je i dalje pisao pesme, eseje, romane i ostvario impresivno delo koje se tek u naše veme postepeno objavljuje.
On je još jedan veliki emigrant s istoka Evrope koji je ostvario još jedno, paralelno delo - Dnevnik. Započeo je da ga piše za vreme rada 1943. i nije prestajao sve do samoubistva, 1989. godine. Više od trideset tomova (možda i više!) dragocenih beležaka o 20. veku i ljudima u njemu, pre svega o samom piscu. Za sada je samo objavljen izbor iz Dnevnika, a upravo je potpuno objavljivanje dela u toku i završena je tek 1956. godina. Kada Dnevnik u celini bude objavljen mađarska književnost, ali i svetska, postaće svesna kolika je vrednost ovih istrajnih zapisa.
01.07.14 City magazine
Tri lica jedne ljubavi, Šandor Marai
U sve nepreglednijoj planini novih izdanja sve je teže snaći se. Katkad je teško hitro i razlučiti bofl od vrhunske književnosti. Tu svakako pomaže čitalačko iskustvo, a tako se daju razvrstati i pažljiviji od čitalaca-slučajnih namernika. Evo, recimo, pitanje – volite li Šandora Maraija? Potvrdan, a iskren odgovor brzo će poslužiti kao precizan lakmus papir za pravljenje razlike između metaforično shvaćenog žita i gotovo uvek pratećeg mu kukolja.
Maraijeva proza je nadživela i sunovrat i/ili nestanak par srpskih izdavača koji su se iz ovih ili onih pobuda prihvatili objavljivanja njegovih dela, što u krajnjem zbiru i nije važno jer su, u tom minulom periodu njegova dela dobacila do većine onih koji su kadri da pojme i odmere kvalitet i značaj naslova iz opusa ovog sjajnog pisca. Tako su njegovi znameniti trotomni Dnevnici, kao i roman Sveće gore do kraja i kratki romani okupljeni među koricama izdanja naslovljenog Esterina zaostavština u tim posvećenim (i u neku ruku povlašćenim) krugovima srećnika i knjigoljubaca već zauzeli mesta kakva im i priliče.
Nedavno je došao red i na roman Tri lica ljubavi (objavila Laguna, prevela Maria Tot-Ignjatović), zamašno, ambiciozno i izvanredno delo u kom se u punom sjaju očitava sva istinska raskoš jednog pripovedačkog genija. Ovo je roman satkan iz troglasja, u kom priču u celosti doznajemo kroz ispovesti troje zlosrećnih ljubavnika – mlade i odmerene supruge koja rano spoznaje nedostatke svoje bračne veze, sluđeno-nesnađenog, a nezdravo pritajenog supruga i buduće ljubavnice, odnosno supruge mu.
Naravno, nasuprot brzim i pogrešnim zaključcima, Marai se u ovom romanu nije okušavao na polju porozno-beslovesne herc literature; naprotiv, ovo je roman koji se može posmatrati i kao vrhunska proza o tihom i neumitnom krahu jedne civilizacije i klasnog sistema osuđenog na propast i zaborav, a možemo mu pristupiti i kao delu koje se tiče neveselog stanja nacije (u ovom konkretnom slučaju – mađarske) koja grca pod teretom istorijskog poraza. Maraijevi junaci su tihi i istorijski neznatni civili, koji u književnom smislu i dan danas deluju kao upečatljivi likovi, čije emotivne i intelektualne tlapnje i dubioze jesu nepatvorene i prepoznatljive. Tako nešto ne treba da čudi jer oni su „čeda“ superiornog pripovedača i, kanda, izvanrednog poznavaoca onog ipak nepromenljivog u ljudskoj prirodi.
Ako se sami sa sobom dogovorimo da zažmurimo pred možda izlišnim četvrtim segmentom romana u kom nas pisac upućuje šta se zbilo po prirodnom završetku priče, Tri lica jedne ljubavi ostaju primer istinski izuzetne proze, koja potvrđuje već utvrđene istine, ali čiji kvaliteti iznova i iznova moraju biti isticani kako bismo makar na buku namamili nove naraštaje prilježnih čitalaca.
ZORAN JANKOVIĆ
