Turčin šahista

01.12.21

„Turčin šahista“ kao roman ima nekoliko završetaka. Neko će reći postmodernistički, no ja neću ići tako daleko (ili plitko). Do poslednjih redaka nećete znati šta vas je snašlo. Nije triler, ali eros čitanja hrani se takvom energijom.
„Otac je onog dana u Šenbrunu, na predstavi proslavljenog g. Peletjea, dok se davio u gorkim talasima zavisti i prezira prema profanom oduševljenju prisutnih, odlučio da će igrati po njihovim pravilima i da će svoje genijalne izume uviti u oblandu jeftine zabave i iluzije koje ta površna gospoda očigledno više ceni od naučnih podviga. Ubrzo je došao na ideju da stvori Turčina šahistu kojim će operisati kepec iz skrivene pregrade sekretera.“
Ovom rečenicom smo uvedeni u temeljni sižejni sklop romana epohe pisca Aleksandra Šurbatovića – „Turčin šahista“ (318 str. izdanje Blum, Nova varoš). Bečki inženjer Volfgang fon Kempelen, u dvorcu Šenbrun 1769. pred habzburškom imperatorkom Marijom Terezijom i aristokratijom tog doba obelodanio je svoj jedinstven izum – mehaničkog Turčina koji može da pobedi svakog koji mu izađe na šahovski megdan. Senzacija je odjeknula i izvan granica monarhije – Fon Kempelen je svoj izum predstavio u mnogim prestonicama, stigao sa njim i do Novog sveta, s one strane Atlantika. Sa Turčinom su odmerili snage i utemeljivač američke demokratije Bendžamin Frenklin, nije odoleo ni Napoleon. On je pokušao da izmisli nepostojeće poteze, pa je automat, ne pristavši na prevaru, porušio figure.
Odmah da kažem, Šurbatović je odiseju jednog dovitljivog prevaranta smestio u žamrovski okvir pikarskog romana sa znalačkim uvidom u vreme (bezmalo čitav vek) velikih istorijskih lomova, osvajačkih ratova, buđenja nada u revolucionarne promene (koja će se okončati masovnom upotrebom giljotine i vešala). Vremena velikih očekivanja u oblasti naučnih otkrića, sa prostorom koji će ispuniti cirkuski šarlatani, tehnički prevaranti (mehaničke guske, flautisti). I nije čudo da je jedna od najstarijih igara (šah), čija pravila i sklop nisu menjani od vremena mesopotamskih vladara do danas, iskoriščena kao plodonosno polje za zabavu na dvorovima, ali i među širokim plebsom, podložnom zaluđivanjima svake vrste.
Roman je ispresecan dokumentima i likovnim prilozima iz ondašnje štampe (posebno su zanimljivi oglasi za senzaciju koja je stigla u naš mali grad), premda granica od koje počinje piščeva maštovita nadgradnja ostaje nevidljiva. A ona ozbiljno zadire u analizu kultiroloških razlika, nacionalnih osobenosti (buđenje nacionalne svesti ide naporedo sa oslobodilačkim težnjama, proces koji do dana današnjeg nije okončan). I ono što je najvažnije: roman je u celini ispričan iz ugla Turčina šahiste, mehaničke tvorevine koja isprva nema svest o sebi.
Zapitaće se sad neko: a kako iz te ne-svesti kreće ispovest o svetu unaokolo! E pa tu je senzacionalni obrt, jer negde oko polovine knjige, kad se negde zagubi važan sastojak predstave – skriveni patuljak Jagor – javlja se luča mikrokozma u Turčinovoj glavi. I to nije jedino otkriće. Biće ih do kraja još sijaset, da ne kvarimo čar čitalačkog otkrića.
Prozni pisac, pesnik i prevodilac Aleksandar Šurbatović (1973) autor je više knjiga, ali je poznatiji kao izdavač i urednik. Nećemo ređati biobibliografske podatke, ali je možda dovoljno ako istaknem sjajan prevod (dvotomno izdanje, Dereta) priča Vladimira Nabokova.
Putovanje po evropskim i američlim gradovima, sve do tamnih predela pod osmanskom vladavinom (ondašnja Srbija i Rumunija), neprekidno je, zbog neprohodnih i opasnih staza i bogaza, u blizini prevaranata i secikesa. A kad se stigne u neki grad, valja naći prostor za predstavu, saradnike u oglašavanju. Posle uvida u zaradu, jedva ostaje da se preživi do sledeće egzibicije. Kempelen ima velikih nevolja, dežurni šahista koji iz pozadine saopštava poteze sklon je pijančenju, neke šahovske partije se gube neočekivano. Ali za divno čudo, to ne ugrožava Fon Kempelenovu slavu, jer svetina uživa kad neko iz njenog bunjišta pobedi najboljeg šahistu na svetu!
Pri dolasku Turčina u London, samostalni istraživač, kapetan Filip Tiknes objavljuje otrovni pamflet protiv same ideje da mašina može da izvede nešto bez udela humane inteligencije. Ispostavi se, to današnji marketinški magovi potvrđuju, da je negativni publicitet korisniji nego što to običan svet podozreva. Ironija je da se kasnije, bivša kapetanova supruga En Tod, inače operska pevačica, priključuje pratećem programu Turčinovih partija. Rađa se melodrama sa Fon Kempelenom koja, kako to obično u životu biva, neće dugo trajati.
Posebno je zabavna epizoda sa američkom turnejom, gde Fon Kempelen stvara savez sa američkim šoumenom i pionirom moderne zabavne industrije Fineasom Barnumom. Kad počne da se osipa prihod od šahovskih partija, ova dvojica će izmisliti pokazivanje starice Džojs Hit, oronule i dementne crnkinje, koja je tobož bila dodilja generala Džordža Vašingtona. Narod hrpimice dolazi da gleda ošamućenu staricu koja na nekakvom postolju sedi i desetak sati dnevno. Izmišljotina sa Vašintonom značila bi da starica ima oko 150 godina, ali radoznali plebs ne haje. A posle staričine smrti, na javnoj prosekturi njenog tela se stiskalo hiljadu radoznalaca sa masno plaćenim ulaznicama – da bi doznali od plaćenog doktora da ona sa Vašingtonom nije imala nikakve veze!
Vera u mehaničku tvorevinu Turčin šahista došla je malo prerano, jer danas vrhunski šahisti sveta gube partije od najmodernijih IT-programa. Ova zabavna i mudra knjiga postavlja niz egzistencijalno važnih dilema – granice ljudske želje za čudima, glupost od koje živi kultura smišljenih banalnosti i kiča, stereotipi o vremenima kad se pisalo uz sveće lojanice (Bah, Dikens, Njegoš).
„Turčin šahista“ kao roman ima nekoliko završetaka. Neko će reći postmodernistički, no ja neću ići tako daleko (ili plitko). Do poslednjih redaka nećete znati šta vas je snašlo. Nije triler, ali eros čitanja hrani se takvom energijom.

Milan Vlajčić