Tuve Marika Janson (Helsinki, 1914–2001) rođena je u porodici umetnika koji su pripadali finskoj manjini čiji je maternji jezik švedski. Njen otac Viktor bio je vajar, majka Signe Hamarsten Janson ilustratorka i dizajnerka, jedan brat fotograf a drugi autor stripova. Od rane mladosti opredeljena za umetničku karijeru, Tuve je odrastala u kreativnoj i boemskoj atmosferi. Prve crteže objavila je sa petnaest godina, u časopisu Garm, liberalnom (i tokom Drugog svetskog rata antifašističkom) magazinu koji je osnovala njena majka, i ubrzo postala jedan od najzapaženijih mladih finskih umetnika. Pohađala je škole za likovne umetnosti u Švedskoj, Finskoj i Francuskoj. Izlagala je širom sveta. Ilustrovala je knjige (i dan-danas se pamte njene ilustracije za Alisu u Zemlji čuda i Gospodara prstenova) i slikala murale širom Finske. Iako je sebe smatrala prvenstveno slikarkom, svetsku slavu je stekla knjigama i stripovima o porodici Mumin. Napisala je i desetak knjiga za odrasle i ubraja se među najčitanije i najprevođenije finske autore.
Za doprinos stvaralaštvu za decu, Tuve Janson je 1966. nagrađena Medaljom Hansa Kristijana Andersena, najvećim priznanjem u toj oblasti. Dobila je i brojna druga priznanja, između ostalog, tri Finske državne nagrade za književnost (1963, 1971 i 1982), nagradu „Selma Lagerlef” (1992) i Nagradu švedske akademije (1994).

Svet je pomuminio

Dok je oko nje besneo Drugi svetski rat, utučena Tuve Janson je „iz želje da napiše nešto naivno i nevino” stvorila likove porodice Mumin – arhetipove tolerancije i otvorenosti, radoznala stvorenja koja život provode u istraživanju, razmišljanju i sklapanju prijateljstva s najrazličitijim bićima s kojima im se ukrsti put.Knjige Mumini i velika poplava (1945), Kometa dolazi (1946) i Čarobnjakov šešir (1948) odmah su doživele uspeh i prevedene su na četrdesetak jezika. Tuve je napisala i ilustrovala još šest romana o Muminima, brojne slikovnice i stripove, na osnovu kojih su napravljene mnoge pozorišne predstave i animirani filmovi. Likovi iz priča o Muminima postali su finsko nacionalno obeležje i ima ih svuda: na zidovima, odeći, čak i na novčićima. U Tampereu, gradu na jugu Finske, nalazi se Muzej Mumina u kome je sačuvano mnogo originalnih radova o njima, a u jednom od najvažnijih turističkih centara Finske, mestu Nantali, podignut je tematski park Svet Mumina. Kažu da su dva glavna finska izvozna proizvoda Nokia telefoni i Mumini.
Kod nas je od 1958. do 1961. strip o Muminima izlazio u Ilustrovanoj politici, a nedavno je objavljeno i pet strip albuma, roman Kometa dolazi i slikovnica Šta je onda bilo? Priča o Muminu, Mimli i maloj Mi.
Svi su stanovnici Muminove doline na svoju ruku – hatifnatovi, hemuli, filifjonke, smotuljci, mumrici, Mumini – svako ima svoje bubice i nešto što naročito voli. Najneobičnija stvar u tom svetu ipak je razumevanje i poštovanje različitosti koje gaje jedni prema drugima, beskompromisan stav da svako stvorenje ima pravo da bude srećno. Fantastika u ovim pričama izvire pre svega iz psihološke strukture likova – oni su nestvarno dobri i širokogrudi. Među njima vladaju poverenje i posebno neobična ravnopravnost, čak i između roditelja i dece, kakva se ne sreće često na ovoj planeti. Time što ponekad obrne potrebe dece i odraslih, kao na primer kad Mumin zida kuću a tata Mumin se igra, Tuve Janson govori o postojanju deteta u svakom čoveku i zrelog bića u svakom detetu. Zahvaljujući tome, u njenom svetu sa decom se mogu podeliti opasne i teške stvari, a sa odraslima stvari za koje je većina ljudi zaboravila koliko su važne.
Sve knjige Tuve Janson pisane su i za decu i za odrasle, ali su zapravo sazrevale sa autorkom i menjale se od knjiga namenjenih prvenstveno deci do knjiga namenjenih prvenstveno odraslima. Kasnije napisane knjige, kao što su Začarana zima (1957), Nevidljivo dete i druge priče (1962), Tata Mumin i more (1965) i Muminova dolina pred kraj novembra (1970), imaju više dodira sa stvarnim svetom i svakodnevnim problemima, ozbiljne su i psihološki razrađene knjige, po atmosferi mnogo drugačije od veselih, fantastičnih, smešnih avantura iz prvih knjiga u kojima se junaci laka srca suočavaju s raznim čudima i opasnostima. Ipak, ni u poznim knjigama nije se promenila ona nezemaljska spremnost likova da sva bića prihvate kakva jesu, kao što prihvataju Sunce, Mesec, more, šume i sve ostalo na svetu što se ne procenjuje nego se prosto voli. Moglo bi se reći da nam je Tuve Janson svojim čarobnim pričama o bićima iz Muminove doline, ostavila kao zaveštanje upravo razumevanje i poštovanje različitosti koje izvire iz ljubavi prema svemu što je živo.

U svetu odraslih

Od šezdesetih godina, Tuve Janson se okrenula pisanju za odrasle. U pripovetke i romane utkala je mnogo autobiografskih detalja. Vajareva kći (1968) je poluautobiografska pripovest o odrastanju devojke okružene umetnicima, a Beleške s ostrva (1993) autobiografija. Knjiga Leto (1972) govori o baki i unuci koje leto provode na malom finskom ostrvom, poput onog na kome je Tuve provodila leta: njena porodica je otkrila i kultivisala malo nenaseljeno ostrvo Kluvharun, u arhipelagu Pelinge, blizu grada Borgo, u Finskom zalivu. Tuve i njena dugogodišnja partnerka, umetnica i profesorka Tuliki Pietila, zimu su provodile u helsinškom ateljeu, a leti uživale u čarima osamljivanja na izolovanom ostrvu. Tuve Janson je jedna od prvih finskih javnih ličnosti koja je javno govorila o svojoj homoseksualnoj ljubavi i zalagala se za slobodu izbora i slobodno iskazivanje seksualnog opredeljenja. Napisala je još romane Grad sunca (1974), Iskreni prevarant (1982) i Kamena njiva (1984), zbirke pripovedaka Slušateljka (1971), Kuća za lutke i druge priče (1978), Putovanja s lakim prtljagom (1987), Čista igra (1989), Klarina pisma i druge priče (1991), ? Poruke su zbirka njenih ranih novela (1971–1997).