U nevremenu

18.12.04 Danas

Kada se u književnim krugovima pomene ime Radovana Vučkovića, najčešće se misli (ili se tako mislilo do nedavno) na čoveka koji je napisao važne i nezaobilazne knjige književno-kritičkih tekstova, odnosno složene i kod nas retke sintetičke monografije o nekim od najvažnijih pitanja srpske i hrvatske književnosti. Na autora iz čijih smo se knjiga učili modernizmu. Izdvojio bih "Poetiku hrvatskog i srpskog ekspresionizma" (1979), "Modernu dramu" (1982), "Avangardnu poeziju" , "Srpsku avangardnu prozu" (2000)... Napominjem da sam naveo samo deo Vučkovićevih odgovorno realizovanih projekata, u kojima se vanredno poznavanje problematike, činjenička skrupuloznost i analitički dar spajaju kao kod malog broja naših izučavalaca književnosti uopšte. U devedesetim, Radovan Vučković počinje da objavljuje pripovedačke zbirke, koje ovdašnja kritika tek treba da pročita, kao i roman "Žigosani", ali njima se pridružuju i dve dnevničke knjige: "Zbogom, Sarajevo" (1994) i "U nevremenu". Dva poslednja naslova kazuju da tih i njima tematski bliskih knjiga ne bi bilo da se u Jugoslaviji, odnosno u Bosni i Hercegovini nije desilo sve to što se desilo koncem veka. U dnevnicima je, naime, Radovan Vučković nevoljni svedok zlog vremena i apokaliptične istorije.

Ovi dnevnički zapisi se, dakle, nastavljaju na knjigu Zbogom, Sarajevo i posvećeni su autorovom izbegličkom boravku, a pod staračke dane, u Beogradu, odnosno Vrčinu. Počev od sredine septembra 1995. povremeno i bez preteranog insistiranja na upornosti, Vučković najčešće škrto, no mudro beleži ono što vidi u Vrčinu i Beogradu, u zavičajnom Pešteru, gde povremeno odlazi, bivajući svedok olovnog Miloševićevog vremena, potom tragično-apsurdnog rata sa Amerikancima i NATO paktom i na koncu, već u trećem okolobeogradskom stanu, u Žarkovu, događaja od 6. oktobra.

Vučković piše iskreno i autentično. U njegovom dnevniku nema antidatiranja i naknadne pameti. Opisujući susret sa Radovanom Karadžićem, recimo, jedno putovanje na Ćorovićeve susrete ili teško realizovan sastanak sa tadašnjim gradonačelnikom Zemuna, Vojislavom Šešeljom, Vučković pošteno govori i o sebi i o njima. O svom tadašnjem razmišljanju i osećanju i o njihovim postupcima.

Često je duševno teško čitati Vučkovićeve reči u kojima on, pošto napiše da sa suprugom, u Vrčinu, u izbeglištvu, stanuje u 24 kvadrata, skromno doda: "Šta se tu može, šta je tu je, kako se kaže - mora se živeti. Makar čovek može mirno da se opusti da čita ili zuri u prazno. Meni se upravo to dešava."

Slikajući atmosferu obmanjivačkog Miloševićevog vremena sankcija ili potmulu situaciju rata s kosmičkim neprijateljima, Vučković u trećem ratu čiji je svedok neprestano povlači paralele prema ranijim doživljajima, iz detinjstva ili iz vremena opsade Sarajeva. "Zametna je piščeva sposobnost da oslika ponašanje i karaktere ljudi, dajući nepogrešive ocene našeg mentaliteta i nevesele sadašnjice odnosno budućnosti. Sećajući se vlastitih uspomena s nekih mitinga, recimo, vidim kako je Radovan Vučković objektivno ocenio njihove aktere, a slikajući lične neprilike, opažam njegov sušti pripovedački talenat da s malo reči prikaže pritiske i nedaće koje nije zaslužio. Recimo apsurdne noćne napade dece u Vrčinu, nasilničko ponašanje sugrađana koji zlostavljaju neku ženu ili "igru" kojoj je sa Slavkom Leovcem bio izložen u SANU.Pa s mnogo razloga, i kao nekad davno Džonatan Svift, pred kraj dnevnika, kaže da što više poznaje ljude, sve više voli životinje.

U nevremenu je dnevnik koji se sada čita kao autentičan tekst o tek minulom tragičnom vremenu, a kojem će dolazeće doba dati i vrednosti svedočanstva koje nadmašavaju njegove skromne namere.

Vasa Pavković