Mada je u svetu ime Tarika Alija odavno poznato po njegovoj javnoj reči, kod nas je ovaj britanski intelektualac pakistanskog porekla gotovo nepoznat. Pisac, novinar i sineasta, urednik časopisa "New Left Review" Tarik Ali, rođen je u pakistanskom gradu Lahore 1943. godine. U to doba grad je bio pod britanskom upravom u sastavu Indije, a tek 1947 će postati deo Pakistana. Alijevi opozicioni stavovi prema pakistanskoj diktaturi doprineli su da tokom 60-ih godina pronađe stalni egzil u Velikoj Britaniji.
Obrazovanje je stekao na Oksfordskom Univerzitetu, gde je završio studije politike, filozofije, ekonomije i u vreme studija istakao se kao oštar protivnik rata u Vijetnamu. Danas je Ali jedan od najznačajnijih levo orijentisanih intelektualaca današnjice, dugogodišnji politički aktivista, koga kada je reč o radikalnim pogledima na bliskoistočne i centralnoazijske krize, često pominju uz Noama Čomskog i pokojnog Edvarda Saida.
Tarik Ali važio je šezdesetih godina za ikonu studentskih protesta širom sveta, njegov glas bio je protiv kolonijalne politike, a u njegovu čast Mik Džeger posvetio je pesmu “Street Fighting Man”, a Džonu Lenonu bio je inspiracija za pesmu “Power to the People”. Ali je pripadao posleratnoj generaciji mladih ljudi koja je sanjala da izgradi bolji svet. Sredinom šezdesetih Ali je radio za Mirovnu fondaciju »Bertrand Rasel«. Svedoci tog doba pamte njegove tekstove iz Kambodže, Severnog Vijetnama, Bolivije, Palestine. 1968 predvodio je studente u Londonu – trideset godina kasnije o tome će i napisati knjigu "1968: Marching In The Streets".
"U senci nara" je prva knjiga njegovog "Islamskog kvinteta".
PROLOG
Petorica hrišćanskih vitezova sazvanih u odaje Himenesa de Cisnerosa nisu se obradovali ponoćnom pozivu. Njihova uzdržanost ne beše uzrokovana činjenicom da, otkad je sveta i veka, nije pala mrzlija noć. Bili su veterani rekonkiste. Pre sedam godina trupe pod njihovim zapovedništvom pobedonosno su umarširale u Granadu i zauzele grad u ime Ferdinanda i Izabele.
Nijedan od petorice muškaraca nije poticao iz te oblasti. Najstariji od njih bio je sin kaluđera iz Toleda. Ostali behu iz Kastilje, nestrpljivi da se vrate u svoja sela. Svi su bili dobri katolici, ali ne i željni da bilo ko, pa ni kraljičin ispovednik, njihovu odanost uzima zdravo za gotovo. Znali su na koji je način stigao iz Toleda, gde je bio nadbiskup, u osvojeni grad. Nije bila tajna da je Cisneros oruđe u Izabelinim rukama. Moć koju je posedovao ne beše isključivo duhovne prirode. Vitezovima je bilo kristalno jasno da dvor ne bi s naklonošću gledao na nepriznavanje njegovog autoriteta.
Petoricu muškaraca, uzdrhtalih od studeni uprkos ogrtačima, uvedoše u Cisnerosovu spavaću sobu. Bili su zatečeni asketskom uređenošću prostorije. Razmeniše poglede. Nikad nije bilo da crkveni poglavar obitava u odajama koje priliče fanatičnom monahu. Ne behu još svikli na prelata koji živi onako kako propoveda. Himenes podiže pogled i osmehnu se. U glasu kojim je izgovarao uputstva nije se osećao naredbodavni ton. Vitezovi se iznenadiše. Čovek iz Toleda došapnu svojim kompanjonima: „Ključeve golubarnika Izabela je poverila mački.“
Cisneros reši da se ne obazire na ovu drskost. Umesto toga, malo podiže glas.
„Želim da naglasim da nismo zainteresovani za osvetu rukovođenu ličnim motivima. Obraćam vam se kako u ime crkve, tako i u ime krune.“
Ovo ne beše cela istina, no vojnici nemaju običaj da preispituju odluke nadređenih. Nakon što se uverio da su u potpunosti razumeli uputstva, nadbiskup im dozvoli da se povuku. Hteo je da učini jasnim da je mač u vlasti onog koji nosi mantiju. Nedelju dana kasnije, prvog dana decembra 1499. godine, hrišćanski vojnici su pod zapovedništvom petorice vitezova nahrupili u stotinu devedeset pet gradskih biblioteka i dvanaestak vlastelinskih palata u kojima su bile pohranjene čuvene privatne zbirke. Zaplenjene su sve knjige i rukopisi na arapskom.
Dan ranije, učeni ljudi u službi crkve ubedili su Cisnerosa da iz svog proglasa izuzme tri stotine rukopisa. Saglasio se, pod uslovom da ih pohrane u biblioteci koju se spremao da, kao svoje zaveštanje, podigne u Alkali. Rukopisi behu većinom arapski priručnici za medicinu i astronomiju. U njima su bila sabrana najnaprednija znanja iz ovih i srodnih nauka, sticana od drevnih vremena. Mnogi od rečenih rukopisa preneti su s poluostrva Al Andalus i Sicilije u ostatak Evrope, gde su popločali put renesansi.
Nekoliko hiljada kopija Kurana, zajedno s učenim komentarima i filozofskim raspravama o njegovim zaslugama i nedostacima, svi bez izuzetka ispisani neprevaziđenom kaligrafijom, nabacani su na kola koja su vukli uniformisani muškarci. Retki rukopisi, sudbinski značajni za poimanje čitavog intelektualnog života Al Andalusa, natrpani su u zavežljaje i natovareni na leđa vojnika.
Od jutra do mraka vojnici su podizali bedem od stotina hiljada rukopisa. Kolektivna mudrost celog poluostrva ležala je na staroj tržnici svile pod Bab al Ramlom.
Nekad su se na ovom mestu nadmetali mavarski vitezovi, u nadi da će uhvatiti pogled svojih izabranica; narod se okupljao u velikom broju, očevi, ujaci i starija braća podizali su na ramena decu koja su navijala za svoje miljenike; zvižduci su dočekivali vitezove u oklopu koji pripadahu sultanovoj sviti. Kad bi bilo jasno da je odvažni borac dozvolio oklopljenom suparniku da pobedi, u znak poštovanja prema vladaru ili, verovatnije, zato što mu je obećana vrećica zlatnika, građani Garnate glasno su se izrugivali. Behu nadaleko poznati po samosvojnom duhu, britkom umu i nespremnosti da se pognu pred moćnicima. Baš ovaj grad i ovo mesto odabrao je Cisneros za svoj vatromet u noći.
Raskošno opremljena i ukrašena izdanja svedočila su o umeću Arapa s poluostrva, koje beše daleko iznad standarda uspostavljenih u hrišćanskim manastirima. Njihov sadržaj bio je predmet zavisti učenjaka širom Evrope. Sav taj vanredni tovar bio je izručen pred noge stanovnika grada.
Vojnici, koji su od ranih jutarnjih sati podizali zid od knjiga, izbegavahu pogled žitelja Garnate. Neki posmatrači bili su snuždeni, neki ogorčeni, oči su im sevale odajući bes i prkos. Beše i onih koji su se lagano klatili levo-desno, bezizražajna lica. Jedan od njih, stariji muškarac, ponavljao je jedinu rečenicu koju je bio u stanju da izusti pred nadolazećom propašću:
„Evo nas gde se davimo u moru bespomoćnosti.“
Neki od vojnika, možda baš zato što ih nikad niko nije naučio da čitaju i pišu, razumeli su težinu zločina koji se spremahu da počine. Mučio ih je sopstveni udeo u nedelu. Ovi sinovi seljaka pamtili su priče svojih dedova o okrutnosti Mavara, stajali su suočeni s dokazima njihove kulture i učenosti. Ne beše ih mnogo, ali dovoljno da izbave šta se izbaviti dalo. Prolazeći uzanim ulicama, namerno su ispuštali pokoji svežanj rukopisa pred čvrsto zamandaljenim vratima. Bez znanja na osnovu kojeg bi sudili, verovali su da su najteži rukopisi i najvredniji. Takva pretpostavka nije bila tačna, no namera im beše plemenita, a pokušaj dočekan sa zahvalnošću. Istog trena kad bi vojnici iščezli iz vidokruga, vrata su se otvarala, a prilika u galabiji se pomaljala, podizala knjige i ponovo nestajala iza reze i rešetki koje joj pružahu relativnu sigurnost. Tako je, zahvaljujući nagonskoj čestitosti nekolicine vojnika, sačuvano više stotina važnih rukopisa. Nedugo potom, prevezeni su preko mora, u bezbedno utočište ličnih biblioteka u Fesu, u kojima nađoše spas.
Na trg se spuštala noć. Velika grupa uzdržanih građana, većinom muškaraca, sakupila se oko vojnika. Rame uz rame stajali su muslimanski velikodostojnici i imami s turbanima na glavi, prodavci i trgovci, seljaci i zanatlije, podvodači, prostitutke i slaboumni. Sva ljudskost okupila se na jednome mestu.
Iza prozora svog konačišta omiljeni čuvar Rimske crkve s uživanjem je posmatrao rastuću palisadu knjiga. Himenes de Cisneros oduvek je verovao da se sila bezbožnika može savladati jedino potpunim brisanjem njihove kulture. A to podrazumeva dosledno uništenje svih njihovih knjiga. Usmena tradicija preživeće još neko vreme, dok Inkvizicija ne počupa jezike prestupnicima. Da nije on, neko bi drugi potpalio ovu neizbežnu lomaču – neko ko razume da se budućnost stvara strogošću i disciplinom, a ne ljubavlju i obrazovanjem, kako su propovedali oni imbecili dominikanci. I šta su time postigli?
Himenes je likovao. Odabran je da bude oruđe u ruci Svemogućeg. I drugi su mogli da obave ovaj zadatak, ali ne tako metodično kao on. Prezrivi osmeh iskrivi mu usne. Šta očekivati od sveštenstva čiji su opati pre samo koju stotinu godina nosili imena Muhamed, Omar, Osman i njima slična? Himenes se dičio svojom čistotom. Izrugivanja pretrpljena u detinjstvu behu zasnovana na laži. Nije imao jevrejske pretke. Njegovim venama nije kolala krv mešanca.
Pod prelatovim prozorom bio je postavljen vojnik. Himenes ga pogleda i klimnu glavom, na šta ovaj dade znak nosačima baklji, koji potpališe vatru. Na trenutak zavlada potpuni muk. Zatim gromki vapaj zapara decembarsku noć, a za njim uslediše uzvici: „Nema Boga do Alaha, a Muhamed je njegov Prorok.“
Nešto dalje od Cisnerosa grupa muškaraca jednolično je zapevala, ali on nije mogao da čuje reči. I da ih je čuo, ne bi ih razumeo, jer stihovi behu na arapskom. Plamen se uspinjao sve više i više. Nebo se pretvori u usplamteli bezdan, spektar iskri koje plutaju vazduhom dok izgaraju kaligrafije ispisane nežnim bojama. Činilo se kao da lije kiša ucveljenih zvezda.
Lagano, ošamućena gomila stade da se razilazi, kad se jedan prosjak razodenu i poče da se uspinje na lomaču. „Čemu život bez knjiga i znanja?“, uzviknu iz oprljenih pluća. „Moraju da plate. Platiće za ovo što nam danas učiniše.“
On izgubi svest i buktinja ga proguta. Ljudi su ronili suze u tišini i s mržnjom, ali suze nisu mogle da ugase vatre zapaljene tog dana. Zatim se raziđoše.
Trg utonu u tišinu. Tu i tamo, stare vatre i dalje tinjaju. Himenes gazi po pepelu, lica iskrivljenog u osmeh, i smera sledeći potez. Razmišlja naglas.
„Kakvu god osvetu da smišljaju obuzeti bolom, neće uspeti. Pobedili smo. Danas je dan naše istinske pobede.“
Više od ikog na poluostrvu, čak više i od zastrašujuće Izabele, Himenes shvata moć ideja. Šutnu u pepeo hrpu ogaravljenih pergamenata. Nad žeravicom jedne tragedije vrebala je senka druge, koja tek sledi.
