U traganju za minulim vremenom 6 - Nestala Albertina

sam u ono vreme imao na raspolaganju, pored prvobitnog francuskog izdanja, mnogo puta preštampavanog, samo prvo kritičko izdanje, iz 1954, sa mnogo pouzdanijim tekstom, dok je u međuvremenu izašlo i novije, još pouzdanije kritičko izdanje 1987. Nijedno ne daje sasvim zadovoljavajući uistinu konačan tekst, jer je Prustov roman, strogo uzev, u stvari nedovršen: pisac se do samoga smrtnog časa upinjao da štošta dovrši ili popravi, ali jedan tako ogroman stroj od nekih 3.000 strana, u neprestanom bujanju, neizbežno je ponegde ostao neupotpunjen ili neusklađen. Stoga delo, povrh svoje tako izuzetne lepote, pruža čitaocu i jedan dramatičan prizor otimanja od bolesti i smrti.

Razlike između pojedinih francuskih izdanja potiču od neprestanih Prustovih izmena i dopuna (a kojima se ponekad i ne zna tačno mesto u tekstu), kako u svojeručnom piščevom rukopisu, tako i u daktilografskom prepisu (čije je neke delove pisac pregledao a neke nije), pa i u sačuvanim štamparskim korekturama (od kojih je takođe neke pisac pregledao, a neke nije, jer poslednja tri od sedam delova romana izdata su posle piščeve smrti).

Već opšti naslov celoga romana kod nas je odavno preveden, i često se tako i pominje, kao U traganju za izgubljenim vremenom – odista doslovno: temps perdu = izgubljeno vreme – a netačno, jer na francuskom to može imati dva značenja: vreme izgubljeno, propušteno, protraćeno, i: vreme nestalo, iščezlo jer je zauvek prošlo. Na srpskom izgubljeno vreme znači samo protraćeno vreme, pa se ne može reći da Prust oživljava izgubljeno vreme svog detinjstva i mladosti, nego samo zauvek nestalo, minulo vreme svoje prošlosti. Tako sam i naslov drugog odeljka romana u prvobitnom svom prevodu ostavio kako je kod nas već bilo prevedeno: U seni devojaka u cvetu, kao da se hoće reći: devojke u cvetu mladosti (a i mnogi Francuzi to tako razumeju, ali pogrešno). A to su ustvari devojke kao cvetovi, prostije rečeno, devojke cvetovi, kao što ih Prust na šest-sedam mesta u tekstu izričito i naziva, možda, kao veliki poklonik Vagnera, inspirisan devojkama-cvetovima u operi Parsifal. Još je gori slučaj sa poslednjim odeljkom, kome sam u prvobitnom prevodu ostavio doslovan prevod (a vrlo loš): Ponovo nađeno vreme – uostalom retrouver na srpskom se ne kaže ponovo naći, nego prosto – naći (nešto što je bilo izgubljeno), a zapravo je smisao: ponovni susreti s vremenom, ili prosto – susreti s vremenom, doživljaji vremena i njegovih dejstava. Da ne bih u toj meri „izmišljao” pomirio sam se s tim da dam jedan simboličan naslov, Vaskrslo vreme, smatrajući da naslov teško može da označi ili sažme sadržaj dela, nego pre da ga samo sugerira, simboliše.

Ti susreti s vremenom, vaskrsavanje prošlosti, ponovni doživljaj davnih trenutaka, u suštini su ovog romana, te romansirane, i umnogome izmišljene, povesti piščevog života kako ga priča pripovedač u prvom licu. Istinski doživljaj nekoga davnog trenutka, nije, po Prustu, izazvan voljnim sećanjem, već jedan čulni osećaj u sadašnjosti, istovetan sa jednim takvim čulnim doživljajem u prošlosti (ona čuvena Prustova magdalenica) jedini može u nama da istinski oživi prošlost, na isti način kao što su čulni utisci, impresije, naša jedino moguća autentična spoznaja stvarnosti. Takvi trenuci vaskrsavanja prošlih trenutaka pružaju nam doživljaj nečega vanvremenog u nama, nečega virtualno večnog, što im je zajedničko s umetnošću.

Može se dakle govoriti o Prustovom impresionizmu. I kao što je impresionizam pokrenuo razne preobražaje u slikarstvu, tako je i Prust, sa Židom, jedan od prvih preobražavalaca romana u dvadesetom veku. Time što je uveo pisca u roman kao jednu od ličnosti, kao što će učiniti i Žid u Krivotvoriteljima („Kovačima lažnog novca” – još jedan ne baš spretan naslov, koji sam nažalost preuzeo kao loše nasleđe), otklonio je onu radikalnu granicu između fikcije u romanu i „spoljne” stvarnosti, te zbivanja koja čitamo i koja pisac proživljava i kao ličnost u romanu i kao ličnost iz naše stvarnosti u stvari su istovremeno i tekst dela koje pisac piše.Dodajmo još da čitaoca osvaja i obilje života sa stotinama ličnosti, sve jedna življa od druge, iz aristokratije, u kojoj se Prust najviše kretao, iz umetničkog sveta i iz naroda, a valjda iznad svih čudesna ličnost barona De Šarlisa, koga možemo ubrojati u najimpresivnije ličnosti svekolike književnosti: kao i nekakav Don Kihot i Prustov baron je stalno izvan i iznad svake stvarnosti, jer toliko je šašav i lud, smešan i žalostan, i strašan i opasan čak, stalno u paroksizmu koji je i duboka tragedija i besprimerna komedija. On je u nekom smislu vrhunac u ovom romanu, jer ima najširi raspon ljudskosti.

Živojin Živojnović