U tuđem veku II

18.07.15 Nova srpska politička misao

U nedostatku aktuelnih autoriteta čini se veoma celishodnim posezanje za minulim autoritetima kako bismo se bolje snalazili u zamršenom vremenu, čija složenost katkada nadilazi i najkrupnije umove. Dobrica Ćosić svakako spada u plejadu onih srpskih stvaralaca koji su shvatali svoje vreme i uticali na njegove glavne tokove, i zato smatram da je upravo on taj autoritet kojeg valja konsultovati i na odgovarajući način uvažiti. Knjiga U tuđem veku II,u izdanju „Lagune“ iz Beograda (priredila Ana Ćosić Vukić), koja je predmet našeg osvrta, ali i njegovo impozantno književno delo, to na najbolji način potvrđuju.
Sva je prilika, a to će čitalac ove dragocene knjige - koja je jednovremeno ispovedna i dokumentarna - ubrzo i uočiti, da je Dobrica Ćosić do nekih od najvažnijih saznanja dospevao „zavirivanjem u sebe“, da mu se tek u tom saznajnom ključu ukazivala životna stvarnost u punoj meri. Pisac u Dobrici Ćosiću nije bio od nikakve pomoći Ćosiću političkom delatniku, dok bi se s punim pravom moglo reći da je političko iskustvo Dobrice Ćosića u dobroj meri doprinelo veličini i značaju njegovog književnog dela.
Osnovano je govoriti o mladom Ćosiću komunisti, zrelom Ćosiću istinskom književnom stvaraocu i poznom Ćosiću s početkom 21. veka, kada Dobrica uočava da je umro pisac u njemu. „Kada je umro pisac u meni? U nekoj noći, u snu, nisam ni osetio bol. Iskrao se. Dugo nisam primećivao da je umro pisac Dobrica Ćosić. Ponašao sam se kao da sam ja – još ja. Nisam ni zapisivao svoju smrt. Da sam još uvek pisac, obmanjivale su me ove sveske zapisa. Činilo mi se da zapise piše pisac; međutim, zapise piše pisar, koji ponekad simulira da je pisac. Prosto mi je neshvatljivo da sam nekada bio pisac.“ (str. 41)
Ovo navodim i kako bih istakao da ovakvu vrstu iskrenosti može izreći samo onaj ko je siguran u to da je pisac, a Dobrica Ćosić to uistinu jeste. Bilo kako bilo, ispovedni ton i iskrenost zaslužuju svaku pažnju i, koliko mi je poznato, ovakvu vrstu iskrenosti ne znam u nekom drugom slučaju, pa je utoliko ona veća, značajnija i ubedljivija. Konačno, ne kaže se slučajno - retkost određuje vrednost. Možda smrt pisca, koja se desila pre kraja piščevog života, i opredeljuje Dobricu da 21. vek smatra - tuđim vekom.

Dobrica Ćosić bavi se u ovoj knjizi različitim temama, od onih nacionalno-državnih, koje su preovlađujuće, do onih koje bi se mogle svrstati u razmišljanja o opštim pitanjima, tzv. večnim pitanjima: stvaralaštvu, vlasti, smrti, ljubavi, mržnji, strahu kao pokretaču u ličnom životu i životu naroda.
Dobrica Ćosić izriče i neke sudove koji bi se, bez rizika da se pretera, mogli svrstati u doprinos političkoj teoriji, kao kada kaže: „Svaka velika, originalna filozofija i teorija sadrži u sebi mogućnost da postane ideologija; ona ima snagu i cilj da zavlada, tu snagu, volju, strast daju joj ljudi, njeni tvorci i pristalice. Čim filozofija počne da se bavi popravkom sveta, usavršavanjem društva i ljudi, postaje ideologija. A ideologija je redukovanje filozofije i teorije naučnog saznanja na opšte norme, na praksu; ona ograničava slobodu, imenuje cilj i sredstva, ideje prevodi u prostor primene.“
Ili u pismu Borisu Tadiću, kada je ovaj izabran za predsednika Srbije, gde ga savetuje: „Političko poverenje ljudi je ona vera na čijem dnu je otrov. Mudar političar veru sledbenika i naroda nikada ne ispija do njenog dna (istakao B.R.). Ja, međutim, dobro znam da ljubav i vlast ne važe za tuđa iskustva“ (str. 63). Đosić spada u onaj rang koji bi se slobodno mogao označiti kao dopisivanje Makijavelija. Tako nešto mogao je domisliti samo neko ko je bio prepun životnog i političkog iskustva i sa velikim darom. A Dobirica Ćosić imao je sve to.
Ocenjujući razloge za nazadovanje Srba, on u prvi plan stavlja „odsustvo racionalizacije očigledno je, i kobno, i u političkoj sferi srpskog naroda“ (str. 61), zaključujući da „svest o racionalnosti ne stvara se prilikama nego prinudama. Nijednu prinudu koja unapređuje ljudsku racionalnost, kojoj je svojstvena i moralnost i kultura, ne smatram nedemokratskom i nasiljem“ (str. 61). Zaista je teško ovakvom nalazu bilo šta dodati ili oduzeti. Govoreći o politici u kojoj je bio neprestano, bilo kao vlast ili disident, ili pak opozicija, Ćosić će izreći i ovaj stav koji - što se tiče autora ovog prikaza - može izdržati svaku probu istinitosti i utemeljenosti: „U savremenom svetu politika se zasniva na licemerju. Danas je najviši vid moralnosti politike neophodnost da se govori o istini i laži, i da se istina dokazuje lažnim argumentima; da se govori o pravdi a da se snagom i kaznama sankcioniše onaj koji teži pravdi i pravedno postupa (kurziv B. R.).“ (str. 57)
Kada je na ovaj način - kako smo u najkraćem ovde prikazali samo deo njegovog mišljenja - promišljao o tuđem veku, lako je zaključiti koliko su prodorne bile njegove misli o njegovom, dvadesetom veku, koji je po svemu bio tragični vek srpskog naroda. Ne znam narod koji je više uložio i žrtvovao, a manje dobio od srpskog naroda. Valjda je taj bilans dovoljan osnov da se vreme u kojem se to zbivalo zaista nazove tragičnim vremenom i dobom reprezentativne neracionalnosti. A najpozvaniji mislilac tog vremena Dobrica Ćosić jeste tragični mislilac uzaludne epohe realnog srpskog stradanja i nerealnog nadanja. On koji je doživljavao znatne transformacije u svom intelektualnom opusu u jednom je bio postojan – uvek je zastupao interes srpskog naroda, bio je jedan od retkih Srba koji je sagledavao ukupnu srpsku nesreću nezavisno od toga iz kojeg dela srpskih zemalja širom Balkana je stizala. On koji sebi samom često nije davao prolaznu ocenu, prošao je, i prolazi kod svakog onog koji ima nameru da nešto nauči o srpskom narodu i njegovoj sudbini.
Nakon čitanja ove testamentalno-ispovedne knjige, i ne samo nje, nameće se zaključak koji bi se mogao sažeti u sledeću sentencu. Ne zna se da li su Srbi više štete imali od toga šta je sve prećutano u prošlom veku ili od onoga šta je govoreno u tom istom veku, uključujući i početak ovog našeg veka. Prećutkivale su se krupne istine i izricale još krupnije laži. Sa takvom aritmetikom rezultat koji smo dobili mogao je biti još i gori. Ali da napustimo tu sferu nagađanja i da zaključimo sasvim određeno: Dobrica Ćosić jeste nezaobilazna kulturna i intelektualna, a zašto ne reći i politička pojava. Svaki pokušaj da se Dobrica Ćosić izostavi i prećuti kada se bude mislilo o tom vremenu i srpskom narodu i njegovoj sudbini uvek će ići na štetu onih koji se usmere tim putem, tom stranputicom. Naprosto neće biti moguće ne izjasniti se o čoveku, piscu i misliocu koji se izjašnjavao o svemu bitnom što se ticalo srpske istorije, srpske tadašnjosti i budućnosti.
Nisam poznavao i ne znam za poznatijeg, važnijeg i pozvanijeg Srbina koji je bio integralniji, u smislu razumevanja celine srpskog pitanja od Dobrice Ćosića. Bilo da se radi o srpskom pitanju u Krajini, Bosni i Hercegovini, kasnije Republici Srpskoj, Crnoj Gori ili samoj Srbiji - Dobrica Ćosić je to razumevao kao deo jedne celine, kao i da kvarenje pozicije u bilo kom delu srpstva umanjuje domete nacije u celini. Ukoliko mi je dopušteno da budem ličan, reći ću - takvo njegovo opredeljenje jeste najvažnije što sam uočio i cenio kod Dobrice Ćosića i što ga je, da to još jednom istaknem, činilo jedinstvenim u njegovom dobu. Patrijarh Pavle se u ovakvom ocenjivanju izuzima iz razloga koje ovde ne treba, bar se nadam da je tako, posebno navoditi.
Dobrica Ćosić je nazivan nacionalistom od za to nekompetentnih ljudi, proglašavan je „ocem nacije“ neretko u pogrdnom smislu. Što se mene tiče, on je bio i jedno i drugo, nacionalista u najplemenitijem smislu, a otac nacije pre svega po brizi koju je iskazivao prema stanju srpske nacije. Navešću za ovu priliku, kao izraz te brige, i njegovo mišljenje o Kosovu, koji smatram vrlo relevantnim za razumevanje srpske situacije danas: „Postoji realna opasnost, u stvari ona se ostvaruje, da srpska politika prema Kosovu, onako kako ga je na početku 20. veka oslobađala po svaku cenu, sada odbranom po svaku cenu – izgubi potpuno. „Odbrana Kosova“ je zavetna i kobna ideja u srpskoj politici, te odbrane se nijedan političar ne sme da odrekne da ne bi bio nacionalni izdajnik. Taj strah od nacionalne izdaje moćan je i možda poslednji ostatak srpske nacionalne ideologije u savremenoj politici kojom je izvršena nacinalna samookupacija pristajanjem da ekspertski nadzor Srbije u ime pripreme za ulazak u Evropsku uniju, a uz izdašnu pomoć znatnog dela srpske NATO-inteligencije. Kosovo je tabuizovano u srpskoj politici. Ta tabuizacija Kosova, koja je postala simbol nacionalne izdaje i patriotizma, vodi srpski naroda u neizbežni poraz. I taj poraz biće njegovo nasilno oslobađanje od Kosova.“ (str.17)
Centralna tema Ćosićevog promišljanja svakako jeste srpski narod, njegova država, njegova prošlost, sadašnjost i budućnost. Iz celokupnog Ćosićevog dela moguće je naučiti mnogo. Pisac ovog osvrta o Srbiji i Srbima, između ostalog, učio je upravo od Dobrice. Bilo bi zaista preterano da se nabrajaju mnoga značajna mesta u vezi sa ovom temom koja se nalaze u ovoj knjizi, ali jedno mesto, jedan sud svakako zavređuje posebnu pažnju. Naime, Dobrica Ćosić će bez okolišanja utvrditi: „Srbi su ontološki raskolni.“ (str. 157) Taj sud izrekao je 10. decembra 2004, a argumentovao ga je mnogim činjenicama. Čitaocu ostaje da se zaista zapita nad ovom ocenom jer ona dolazi od onoga koji je imao praktičnu i saznajnu snagu da takav stav iskaže.
U naročito zanimljive delove knjige U tuđem veku II spadaju oni koji iskazuju Ćosićeva razmišljanja o strahu „Strah je uvod u patnju, ali i u sreću“. Naročito je, bar mi se tako čini, važna veza između straha i sreće. I u nastavku tog istog stava: „Moje biće prožeto je sumnjom, strepnjom i strahom. Moram ponovo da čitam Kjerkegora da se razjašnjavam sa sobom“, zabeležiće Ćosić 1. januara 2004. Zanimljivo je kako pisac Vremena smrti razmatra pitanje smrti. Kako mu smrt izgleda izbliza, taj deo čitalac mora sam da doživi, ti delovi čitaju se sa najvećim uzbuđenjem i znatiželjom. Za ovu priliku da kažemo samo to da smrt iz neposredne blizine izgleda mnogo drugačije, rekao bih, manje strašno. I da ostanem samo na ovom zapažanju.
Stvaralaštvo, stvaranje, jeste takođe predmet opservacija Dobrice Ćosića, a najinteresantniji je onaj deo gde pisac primećuje da: „Ne postoji misao kada postoji bol. Ne misli se kad boli duša. Misao radi kada se oslobodi bola.“ I dalje: „Lagao sam pišući da je bol matrica istine. Bol ima samo jednu, svoju istinu. Bol koji razara svaku misao. Bol ne da misli pored sebe i na sebe“ (str. 37). Sa svojim skromnim stvaralačkim iskustvom mogu izraziti potpunu saglasnost sa ovom ocenom. Ova Ćosićeva ocena ima književno-teorijsku relevanciju jer su ubeđenja neupućenih, a neretko i kompetentnih, upravo suprotna od ovog, specijalno kada se radi o stvaralaštvu, umetnosti naročito.
U veoma značajna Ćosićeva zapažanja spadaju i ona koja se tiču satanizacije Srba u najnovije doba i u tom kontekstu poređenje sa onim što je zadesilo Nemce posle Drugog svetskog rata, uz sve razlike koje u tome postoje. Njegovo protivljenje globalizaciji i mondijalizmu, moramo uzeti kao vrlo autentično i iskreno s obzirom na to da ga zastupa čovek koji je u dobrom delu svog života politički zastupao slične ideje, istina u drugom ideološkom, komunističkom, ključu. Naročito ostavlja utisak njegov poziv novim srpskim naraštajima da se održe u nacionalnoj tradiciji i kulturi, kako ne bi u poretku globalizacije postali niko i ništa. Savet vredan svake pažnje. „Koliko duže razmišljam o tradiciji srpskog naroda, o neprekinutom lancu njegovih poraza i nesreća, o njegovoj mračnoj budućnosti, uviđam: srpski narod je žrtvovan i da bi se oslabila i razorila Rusija kao politički faktor na Balkanu i Evropi.“ (str. 187) Istinitost ove ocene vreme već potvrđuje, a u budućnosti će ova ocena, u to sam uveren - mada nije preterano mudro ništa tvrditi bez ostatka - pogotovo proricati, utoliko više biti potvrđena.
U knjizi U tuđem veku II ima sadržaja koji bi se, strogo uzev, mogli označiti kao sfera porodične intime samoga pisca i utoliko ne smatram da je u ovom osvrtu neophodno njeno potpunije iznošenje, osim što je možda moguće reći da taj deo otkriva Dobricu kao čoveka, kao stvarnog muža, oca i dedu, što svakako nije beznačajno za ukupno sagledavanje njegove ličnosti.
Dragocen deo knjige tiče se ocene važnih Dobričinih savremenika: Draže Mihailovića, Slobodana Miloševića i naročito patrijarha Pavla. Ocene Slobodana Miloševića katkada deluju neodmerenije nego što bi se moglo očekivati od odmerenog čoveka kakav je Dobrica bio. Blago rečeno, nije moguće jednovremeno govoriti o tragičnom položaju Srba kroz čitav dvadeseti vek i u istom tom kontekstu Slobodana Miloševića, vladara s kraja tog veka, označiti kao ključnog krivca za srpsko upropašćavanje. Slobodan Milošević nije bio ni najbolji, ali ni najgori srpski vladar u istoriji Srbije. Bilo je mnogo gorih od njega, koji su Srbiju vodili pre, a naročito posle njega.
Opisi susreta i odnosa sa patrijarhom Pavlom - na kraju, onaj poslednji u njihovim životima - spadaju u najdirljivije i najuzvišenije koji su ikada postojali u poznatoj srpskoj istoriji u sličnim odnosima. Za patrijarha Pavla Dobrica je rekao da je „...etički patriotizam, uslovljen hrišćanskim moralnim dogmama, za patrijarha Pavla temeljno načelo“. (str. 137) „A na televiziji ispratio sam ga ovim rečima: `U ovom opakom i zlom vremenu živeo je čovek, patrijarh Srpske pravoslavne crkve, koji je i za vernika i za nevernika bio svetac`." (str. 309) Ovde je važno napomenuti da je u konkretnom slučaju mnogo važnije ko je rekao nego šta je rekao. Da je patrijarh Pavle bio živi svetac, to je bilo opštenarodno mišljenje.
Odnos prema Draži Mihailoviću na najbolji način pokazuje koliko je u Dobrici Ćosiću i dalje bio živ onaj ideološki čovek koji je bio na suprotnoj strani od one kojoj je pripadao Draža Mihailović u nesrećnom građanskom i bratoubilačkom sukobu Srba u okovima Drugog svetskog rata.
Dobrica Ćosić će 23. decembra 2010. pribeležiti i ovo: „ Pred ovaj zapis, rekao sam Ani: (kćerki prim. B.R) `Želim da znaš večeras zapisujem poslednji Zapis`. `Zašto poslednji?` Zato što se ponavljam. Godinama nemam više ništa bitno da zapišem. Kao da je Fukojama u pravu: za Srbe se zaista okončava Istorija. Ali ne u Fukojaminom tumačenju: trijumfom kapitalizma i demokratije. Istorija je Srbima ukinula pravo na samostalnost, odnosno na kolektivni suverenitet, a to znači na – slobodu. Pravo da odlučuju o svom kolektivnom životu, državi. Najverovatnije da u 2011. neću zapisati ništa što zaslužuje tvoju i ičiju pažnju`.“ (str. 342)
Nakon toga ispisuje završnu rečenicu ove knjige i svoga ukupnog dela, koja se ne može zaobići čak i u ovakvom jednom kratkom osvrtu. „Započinjem svoje nepostojanje“ (str. 343) Početak Dobričinog nepostojanja - početak je za njegovo postojanje i trajanje bez njega u srpskoj kulturi i misli, literaturi i istoriji.
Tragičnost mislećeg čoveka uvek je u srazmeri sa njegovom neshvaćenošću. Dobrica Ćosić je imao upravo tu sudbinu, tu nesreću ako nije prejaka reč, da nije bio shvaćen što namerno, što bez namere, ali po njega su posledice bile istovetne. Oni koji su razumeli Ćosićevu literarnu vrednost, koja je nesporna, osporavali su ga preko njegove slabije strane - politike i naročito ideologije, dok su oni drugi koji su podržavali njegovu politiku najčešće bili nesposobni da pojme domete njegovog literarnog dela. Retki su oni ili, bolje rečeno, treba se nadati da će se pojaviti u srpskoj intelektualnoj javnosti oni koji će biti sposobni i spremni da u onom u čemu je Ćosić neosporan, u njegovom književnom delu, ne vide manu i da jednovremeno od njegovih političkih zabluda ne prave vrlinu ili pak argument za nipodaštavanje. Konačno on sam za sebe kaže „ da je bivši komunist, bivši disisdent, bivši predsednik države, sve bivši, bivši“. I baš zato što je imao snage da sebe označi i tako obezbedio je budućnost za sebe. Iskrenost je, čini se, nešto više od same istine.
Prvog januara 2004. godine Ćosić će zapisati i ovo: „Ono što noćas u suočavanju sa sobom smem da zapišem kao istinu o svom životu, to je: u svemu što sam mislio, pisao i radio, svagda sam težio ljudskom dobru. U toj težnji protekao je sam moj svestan život“ (istakao B.R.) (str. 16). Ova rečenica deluje ultimativno, obavezujuće i za onoga ko je izrekao, ali jednako tako i za onoga ko je iščitava. Pored nje, a naročito preko nje, nije moguće, naprosto nije pristojno, preći. U ovoj samooceni sadržano i sve ono što je Dobrica Ćosić priznavao kao svoje zablude, svoja lutanja, greške i promašaje.
Dobrica Ćosić kao nesporno krupna činjenica srpske kulture - krupna ličnost nije iz jednog dela. Njegova složenost govori o njegovom značaju, njegovoj važnosti što je dokazao u vremenu u kome je živeo, a pokazaće se i u vremenu koje predstoji. Nije moguće biti kreator i hroničar sudbine iskomadanog naroda, kakav je srpski narod, a sam ostati ceo.
Dobrica Ćosić je bio ogledalo svoga veka, ogledalo u koje će se svako ozbiljan morati zagledati i u ovom i drugim vekovima koji slede, osim ako ne želi da razbijanjem ogledala ostane u uverenju da je drugačiji nego što jeste. Dobrica Ćosić je ovom, i ne samo ovom knjigom, rekao mnogo istine o sebi, koje su neretko i nepovoljne, i time nas obavezao da mu verujemo kada govori o drugima, o drugom, o srpskom narodu i njegovoj sudbini. Dobrica s kojim sam imao sreću da prijateljujem - izrekao je najviše istina o srpskom narodu - pa se možda mogu i u tome tražiti razlozi zašto se o njemu izgovara toliko laži.
Dobrica Ćosić je pre i bolje od drugih uočio koliko je sunce daleko, progovorio o srpskim korenima i deobama, vreme smrti učinio besmrtnim, stigao da bude vernik, grešnik i otpadnik, od čoveka koji je u mladosti stremio nemogućem shvatio je šta je stvarno i moguće. Nije zaboravio da veliki pisci treba da imaju i svoje zapise, saslušao je svakog ko mu se obratio dok se ne bi moglo reći da su njega slušali. Nisam poznavao zahvalnijeg slušaca i iskrenijeg neistomišljenika. Možda će budući naraštaji, kako je on voleo da kaže za one koji slede, imati više razumevanja za ono šta je Dobrica Ćosić stvorio, šta je značio, na šta je ukazivao, šta je poručivao i, konačno, za šta je brinuo. Ovaj osvrt treba razumeti kao prilog takvom nastojanju i očekivanju.

Borivoj Rašuo