U vrtlogu kuge

01.10.10 Danas

Knjiga Normana F. Kantora, U vrtlogu kuge, deluje nestvarno čak i u ovo vreme koje je obeležila naučna fantastika.
Egzistencijalna jeza, koja hvata čoveka dok čita kako je bilo U vrtlogu kuge, prerasta u gorko osećanje kada postanemo svesni da smo potpuno zaboravili da su nas takve nesreće u prošlosti dovodile na rub istrebljenja.
Reč je o tome da se, posle puna četiri veka blagostanja, povoljnih klimatskih uslova i napretka čovečanstva, pojavilo najveće biološko zlo za koje istorija zna - kuga - koja je doslovno raznela sve čega se domogla, uništila privredu i postojeću kulturu našeg kontinenta, prepolovila njegovo stanovništvo i okrenula njegovu istoriju u neslućenom pravcu.
Kantor nam najpre, u svetlu današnjih naučnih otkrića, objašnjava prirodu ove bolesti, njeno preplitanje s antraksom i drugim pandemijama koje su ovoga puta pospešile njeno širenje do neverovatne brzine, da bi nam onda izneo tužne sudbine istorijskih ličnosti koje je Crna smrt (kako smo je kasnije nazvali) pomela s istorijske pozornice i tako nas skrenula s puteva kojima smo krenuli u budućnost.
Jer, Crna smrt ne samo što je sprečila engleske osvajače da porobe čitavu Francusku, čije su dve petine već posedovali, već je osujetila i engleski dinastički brak sa Kastiljom, najjačom kraljevinom tadašnje Španije, uvela niz engleskih kraljeva u Stogodišnji rat i dovela do religijske pomame i progoma Jevreja, optuženih da su, trovanjem bunara, izazvali tu pogubnu pošast!
Tri naleta, tri talasa Crne smrti (prvi iz 1348, drugi počev od 1361, i treći od 1381. godine nadalje) pomorila su više od polovine stanovnika Evrope, uništila gotovo celokupni stočni fond kontinenta i ostavila pusta polja i vinograde koje više nije imao ko da obrađuje. Što nije pomorila Crna smrt, dakle, dotukla je glad!
Samo u Sijeni, recimo, tada čuvenom po svojim vinogradima i jednom od većih gradova Evrope, sa više od 100.000 stanovnika, kuga je za vrlo kratko vreme odnela svakog ko je „promolio nos“ iz kuće i svela populaciju na samo 15.000, od čega se ovaj grad vekovima oporavljao.
Stradanje izmišljenih krivaca, Jevreja, posebna je epizoda koja ovoj Kantorovoj knjizi daje romaneskni karakter. Nespremnost da prihvate ovu pojavu, kako im je religija nalagala, kao kaznu zbog vlastitih greha i bes Boga usmeren prema njima, navela je hrišćane da se ostrve na Jevreje (kojih je u to vreme bilo samo 2.5 miliona u celoj Evropi, a trećina ih je živela u Španiji i na jugu Francuske) i krenu u njihov pogrom i progon s lica zemlje! Opravdanje je nađeno u činjenici da je vrlo malo Jevreja padalo pod udarom Crne smrti. Kantor spretno objašnjava da je uzrok tome bila zakonska zabrana da se oni bave zemljoradnjom i stočarstvom, pa nisu mogli da dođu u dodir sa zaraženim glodarima i obolelom stokom. Samo tokom epidemije Crne smrti, oni su, iz Španije, izbegli sve do Poljske i Rusije, gde su bili relativno mirni sve do naleta druge, mentalne pandemije - Hitlerovog fašizma.
Rekonstrukcija događaja o kojima Kantor pripoveda bila je moguća zbog izdašnih arhiva, crkvenih i svetovnih, na zapadu Evrope. U predanju našeg naroda, međutim, u našoj istoriji, gotovo da nema pomena o toj nesreći, kao da nas je mimoišla...
Sačuvana sećanja jednog od preživelih srpskih duhovnika toga doba uspela su da odškrinu ta vrata strave koju smo bili spremni da predamo zaboravu! „Takva glad je svuda bila kakva nikad nigde nije bila od stvorenja sveta, a ne daj, Hriste milostivi, da opet bude... Osta zemlja pusta - ni ljudi ni životinja ni plodova... Doista, tada su blagosiljali živi mrtve!“, pisao je stari kaluđer u Hilandaru.
Koliko je zapravo kuga izmenila i naš svet, ostaje kao zadatak našim vrlim istoričarima i tema koju moraju da istraže da bismo dokučili „odakle dolazimo, ko smo i kuda idemo“!
Jer XIV vek je bio upravo onaj vek u kom su Nemanjići stvorili srpsko carstvo, ali i nestali s istorijske pozornice. Vek u kom su izgrađene gotovo sve velike srpske crkve i manastiri i naslikane sve te veličanstvene freske kojima se danas toliko ponosimo. Vek u kom su se odigrale silne, za nas presudne bitke, od one kod Velbužda, preko Maričke bitke, do Kosovskog boja. (Pažljivi čitalac lako će uočiti da je svakom od ovih bojeva prethodio po jedan siloviti nalet Crne smrti!) Vek, dakle, koji počinje s kraljem Milutinom a završava se s despotom Stefanom Lazarevićem.
U suprotnom smeru od egzodusa Jevreja odvijao se jedan drugi etnički i politički pomak koji je u potpunosti obojio našu savremenu istoriju, a to je polako ali neumitno preseljenje srpske prestonice koja je, iz Dušanovog Skoplja, izmeštena čak u Beograd, gde i sada „počiva“...
Pred čitaocima je, drugim rečima, izuzetno zanimljiva knjiga koja se čita kao najbolji roman, a sadrži odgovore na mnoga pitanja koja smo sebi postavljali o minulim vremenima.

Veljko Nikitović