Pravo ime Mo Jena je Guan Mo, a književni pseudonim na kineskom znači „onaj koji ne govori“. Rođen je 1955. u seljačkoj porodici. Roditelji su ga, iz predostrožnosti, naučili da ne govori kada je van kuće. Zbog toga je izabrao ovakav pseudonim, Mo Jen, „onaj koji ne govori“.
Tokom Kulturne revolucije, 1966. godine, dobio je etiketu „nepoželjnog elementa“ i zbog toga je izbačen iz škole. Njegova porodica je u to doba živela vrlo teško i siromašno. Radio je u fabrici, a 1976. je ušao u Narodnu oslobodilačku vojsku, a onda se učlanio i u Komunističku partiju. Mo Jen je diplomirao na Vojnoj akademiji umetnosti i književnosti 1986, a zatim i na Pekinškom univerzitetu. Njegovo seljačko poreklo i obrazovanje u vojnim okvirima, prilično odudaraju od obrazovanja koje su stekli drugi pisci nadojeni klasičnom književnošću.
Godine 1981. je objavio svoju prvu novelu, Kiša pada na prolećno veče i uzeo pseudonim. Kritika je odmah toplo dočekala njegov prvenac, ali se proslavio romanom Crveni sirak koji je pretočen u film 1986.
Mo Jen je dao ostavku u vojnoj službi 1999. gde je do tada radio u odeljenju za kulturu.
Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 2012. godine sa obrazloženjem da sa „fantastikom spaja fikciju, istoriju i savremeni trenutak“.
27.02.15
„UMORAN OD ŽIVOTA I SMRTI“ MO JENA
Bookvar
Mo Jenov moćni roman „Umoran od života i smrti“ vrvi od mnogih živih scena. On portretiše skoro celu revolucionarnu epohu u svojoj zemlji od 1950. do 2000. Jedan sloj knjige je dokumentaristički i vodi čitaoca od doba agrarne reforme do pred kraj kineskog građanskog rata, preko osnivanja timova uzajamne pomoći i zadruga nižeg nivoa u prvoj polovini pedesetih godina dvadesetog veka, do „velikog skoka napred“ i gladi kasnih pedesetih i ranih šezdesetih godina i dalje do konstantnog nagrizanja kolektivne ekonomije u novoj eri uglavnom neregulisanog „kapitalizma sa karakteristikama socijalizma“. Pred kraj priče, neki likovi voze BMW, dok drugi farbaju kosu u plavo i nose zlatne minđuše u nosu.
Iako se može reći da su političke drame koje priča Mo Jen u skladu sa istorijskim činjenicama, „Umoran od života i smrti“ je duboko vizionarski i kreativan roman. Od samog početka, čitalac mora biti voljan da sa Mo Jenom deli glavnu ideju romana: da pet glavnih pripovedača nisu ljudi već životinje, iako govore jako izmenjenim ljudskim glasovima. Svaki od pripovedača koji se smenjuju – magarac, vo, svinja, pas, majmun – uzastopne su reinkarnacije čoveka po imenu Simen Nao, kako je to odredio Jama, gospodar podzemnog sveta.
Tridesetogodišnji bogati zemljoposednik iz pokrajine Gaomi, Simen Nao, ubijen je jednog hladnog decembarskog dana iz neposredne blizine. Ubio ga je njegov sugrađanin na početku agrarne reforme, posle komunističkog preuzimanja. Uveren da je za vreme svog života na zemlji bio pošten i koristan za svoju zajednicu, da je bio primeran sin i posvećen otac, dobar muž svojoj supruzi i dvema konkubinama, Simen Nao pobunio se protiv svoje nepravedne sudbine. Jama mu odgovara da je opšte poznato da mnogi ljudi „koji zaslužuju da umru ostaju živi, a oni koji zaslužuju da žive umiru“. Stoga Jama pristaje da dozvoli Simen Nau da se ponovo rodi i on se tog trenutka vraća na zemlju, prvo u životinjskom a zatim u ljudskom telu.
Ovakav postupak je, svakako, prepun poteškoća koje se tiču tona i naracije. Pet različitih životinja – naratora moraju opisati sopstveno iskustvo svojim životinjskim glasovima, obojenim osećanjima i iskustvima iz njihovih prethodnih života na zemlji. Ono što ih čvrsto drži u stvarnosti jeste činjenica da svako od njih ima neku vezu sa Lan Ljenom, Simen Naovim najamnikom koji je preživeo. Lan je žilav, namršten, vredan zemljoradnik koji uporno ostaje na svom malom, porodičnom parčetu zemlje i odlučno odbija da se priključi nekoj od socijalističkih organizacija koje se smenjuju. Uporan, ponosan i istrajan, Lan Ljen je vlasnik ali i drug svake životinje u čijem liku se Simen Nao pojavljuje. Oni dele svoje oskudne obroke i rade zajedno. Iako ne mogu da razgovaraju jedan sa drugim, svako od ovih pet bića budi u Lan Ljenu zajedničke, nostalgične uspomene na njegovog ubijenog gazdu.
Na osnovu ovog kratkog prikaza možete pomisliti da je knjiga lagano štivo. Naprotiv, ona je oštra, ozbiljna i zabavna u isto vreme. Politika seoskih revolucionara je ubilačka; seks u selu (bilo ljudski ili životinjski) raskalašan je i intenzivan. Smrt je neočekivana i obično nasilna. Slučajnosti kovanja zavera brojne. Najbizarniji događaji prikazani su bez trunke osećanja kao i bol koji se javlja u mnogim trenucima. Čini se neverovatnim, ali svaka životinja govori svojim karakterističnim glasom – zajedljivo sagledavanje mnogobrojnih smrti na farmi svinja, na primer, potiče uglavnom od lika reinkarnirane svinje. Pored toga, Lan Ljen ili neko drugo ljudsko biće često će preuzeti teret pripovedanja i komentarisanja.
Naš autor se često sreće u romanu kao lik. Njegova ograničenja kao pisca i ličnosti često su predmet ruganja. Mo Jen, autor, redovno podseća čitaoce da se Mo Jenu, liku u romanu ne može verovati. „Mo Jen nikad nije bio neki zemljoradnik“, predočava nam se. „Njegovo telo možda jeste bilo na farmi, ali je on u svojim mislima bio u gradu. Rođen siromašan, sanjao je o tome da postane bogat i poznat; ružan kao greh, želeo je da bude u društvu lepih devojaka; uglavnom loše informisan, predstavljao se kao učeni akademik. Pored svega toga, uspeo je da se dokaže kao pisac koji je jeo ukusne knedle u Pekingu svakog dana“. Do kraja romana, Mo Jen, kao jedan od glavnik likova, stiče svoje sopstveno postojanje. U njegovoj kući u gradu Ksian, Lan Ljenov sin krije se sa svojom ljubavnicom pet teških godina. Mo Jen se čak postarao da par ima dovoljno japanskih kondoma.
„Umoran od života i smrti“ nije neprekidno neprijateljski nastrojen prema komunističkom režimu. Povremeno se čini da Mo Jen čak želi da ponovo podigne mostove koje je spalio. „Nemam ništa protiv komunističke partije“, kaže Lan Ljen u jednom trenutku očaja, „i definitivno nemam ništa protiv predsednika Maoa. „Nisam protiv zadruge ili kolektivizacije. Samo želim da me ostave na miru da mogu da radim sam“. Ali ovakvo potvrđivanje vernosti partiji nema snagu u kontekstu tako obimne, okrutne i složene priče.
Vrsta kritike kakvu susrećemo u ovoj knjizi ima mnogo odjeka u današnjoj Kini. U svom novom romanu Đijang Žung recimo daje krvavi prikaz borbe između gladnog čopora vukova i stada konja prikazujući na taj način vrednosti starog načina života u stepi i suprotstavljajući ga katastrofalnim vrednostima na kojima insistira Partija. Mo Jen ima svoju verziju jedne takve borbe u sceni u kojoj se magarac bori sa vukovima u blizini zemljoradničke zadruge. Jedan drugi kineski pisac, Jan Lianke, daje običnom vojniku i njegovoj ljubavnici, ženi komandanta divizije, leto ispunjeno strasnim vođenjem ljubavi, koje kulminira u divlju i pohotnu pijanku na kojoj oni razbijaju sve nekada cenjene artefakte i suvenire s likom Mao Cedunga i simbolima njegove zastarele, besmislene politike. Takva antipolitička atmosfera oseća se i u mnogim seksualnim zapletima koje Mo Jen opisuje u romanu „Umoran od života i smrti“. Čini se da pisci osvajaju novu slobodu izražavanja u svojim romanima. Mao je postao vešt zlikovac. Čovek se pita koliko će još njegovi naslednici biti otporni na sličan tretman.
Književna kritika preuzeta sa sajta The New York Times, autor Jonathan Spence.Prevod: Vanesa Stošić
