Urs Widmer je rođen 1938. u Baselu. Studirao je germanistiku, romanistiku i istoriju u Švajcarskoj i Francuskoj. Nakon studija je radio kao lektor u izdavačkim kućama Walter (Olten) i Suhrkamp (Frankfurt). Počev od 1969. objavljuje pripovetke i romane. Za svoje bogato i uspešno književno stvaralaštvo, dobio je niz nagrada, poput „Hemito-von-Doderer-Literaturpreis“ (1998) i „Friedrich-Hölderlin-Preis“ (2007). Urs Widmer je umro 2014. u Zürichu, kao jedan od najpoznatijih švajcarskih pisaca u tom trenutku.Kod nas mu je objavljeno delo Plavi sifon (Agora, 2019).
„Pri letimičnom čitanju Ursa Widmera stičemo utisak da je sve ispripovedano zbrda-zdola. Vozimo se kao na jeftinom vašaru po kući strave škripavim krivinama, susrećemo duhove, skelete, gorile koje smo na nekom drugom mestu već videli kako klimaju glavom i mrdaju se, a o prestravljenosti ne može biti ni govora. Ova kuća strave je štaviše napola osvetljena. Vide se kablovi koji vode do lobanja koje zveče, do svetlećih očiju majmuna. Widmer se smestio u književnoj prodavnici polovnih stvari, gde stare krasote leže na otužnim gomilama i sa tim izbledelim stvarima on pravi ponovo umetnost. Ponekad tričarija ostaje ono što jeste. Ponekad od prnje nastaje nešto sasvim novo, nikada viđeno, kao nekada kod Maxa Ernsta, koji je od isečenih modnih žurnala napravio kolaž sa scenama surove nestvarnosti. …Dok smo mogli svi da se sporazumevamo o stvarnosti i bez reči bili saglasni u tome šta je to, izumi književnosti uvek su bili transparenti u odnosu na ovu stvarnost, prikazivali su je, oslikavali su je, bili su ta stvarnost u udvostručenom, pa i potenciranom obličju. Urs Widmer ne tvrdi da smo izgubili stvarnost. To prepušta filozofima duha vremena. On samo predstavlja autora koji očajnički pokušava da se izvuče ispod trica i kučina književnosti i da stigne do priče koja neće pak biti deo beskrajnih trica i kučina. Ukoliko se krš dovoljno dugo predstavlja kao krš, ako se sklopi i zaklopara, u nekom trenutku, makar samo na nekoliko sekundi, mora da sukne suprotnost iza njega, onaj beli plamen nečeg sasvim drugog što se nekada, kada su još postojale jasne reči, nazivalo istinom.“