Vazdušna linija smrti

30.06.13

Pitam se da li ja živim samo sopstveni život ili, kojim čudom, još nekoliko života svojih praroditelja i budućih potomaka, u vremenskom i kosmičkom smislu

Beogradska „Prosveta” i Centar za kulturu grada Zaječara, objavili su izabrane pesme Adama Puslojića (1943), u četiri knjige: „Zidanje istočnog plača”, „Novi gospodar vazduha”, „Vazdušna linija” i „Negleduš i Darodavac”. U prve tri je poezija, a u četvrtoj su kritike i eseji o pesničkom delu. Adam Puslojić je autor tridesetak pesničkih knjiga, a u rukopisu ima više od pedeset zbirki. Prošle godine je napisao jedanaest knjiga. Pesnik – vulkan. Počasni je član Akademije Rumunije, od 1995. Dobitnik je najznačajnijih književnih i prevodilačkih nagrada.

Svi naslovi knjiga su sastavljeni od tri reči. Da li je to slučajno?
Nipošto! Sasvim prirodno, tu je prisutna ideja svetotrojstva. Na poetičkom planu, to mi je otvorilo mogućnosti da neke bitne pojmove dovedem u saodnos. Na primer, prva knjiga – „Zidanje istočnog plača”. Primarni pojam je gradnja, geneza; drugi pojam je istok, to je podjednako moja rodna istočna Srbija ali i „istok” kao izvor i Isus. Istok je i ideja pravoslavlja, po kojoj se sve rađa sa nebeskim suncem. Plač je moj duh i lični senzibilitet, gubitak, tragični usud Srbije. Po ovom konceptu možemo raščlaniti i ostale naslove. Na čitaocu je da izabere mogućnosti tumačenja. Razume se, ja ih imam sijaset.

Timočka krajina je i crna i zlatna. Iako živite u Beogradu – kao da iz Krajine niste ni odlazili?
A i kud bih i gde bih, kao čovek i pesnik? Ništa čudesnije i usudnije! Zato je moja Krajina jednako crna i zlatna, jednako zelena i plava, jednako ja, u senkama predaka. Uveren sam da u mojim stihovima Krajina živi drugi svoj život, onaj manje vidljiv, ali ne i manje uzbudljiv. Timočku krajinu su davno, pre mene, blistavo iskazali bard scene Zoran Radmilović, filmski maestro Živojin Pavlović, blistavi pesnik Tomislav Mijović i mag slikarstva Radislav Trkulja. To je to zlato Krajine.

Važne teme u vašoj poeziji su i rodoljublje, rod i otačestvo, ljubav i strast, smisao žrtve i žrtvovanja. Sve ove kategorije danas gube vrednost?
Da je odista tako, a nije, svet bi izgubio nadu i budućnost. Junak Dostojevskog Ivan Karamazov kad kaže ono najcrnje moguće: „Gospode, vraćam ti ulaznicu”, u osnovi samo upozorava svoga Tvorca na težinu života, ali nadu on ne gubi. Rekao bih da on tu ulaznicu u život nikada neće vratiti, jer mu je život sve što ima. Pojam žrtve vidim kao nadljubav i vrhovni vid postojanja. Tu se uspostavlja sklad jedinke i božanskog principa, ličnog i kosmičkog. Takve vrednosti čovek ne gubi ni u najtežim iskušenjima i stradanjima. Zar Srbija danas i za pesnika nije najveće, dubinsko iskušenje?

Vaš deda Aleksandar bio je solunski borac, otac Dragoljub tragično je stradao maja 1945. Šta je patriotizam danas?
U ovoj tragičnoj istini postoji svojevrstan fantazmagorični paradoks. Deda Aleksandar je preživeo solunsku golgotu, pa i aprilski slom Jugoslavije 1941. godine, a moj otac Dragoljub strada u svojoj dvadeset trećoj godini, kada je rat, praktično, već okončan. To je ta „vazdušna linija smrti” iz naslova moje knjige. Imam i stih „Smrt ničija ne miruje”.Teško je govoriti o patriotizmu danas jer se lako može odlutati u patetiku i praznoslovlje. Nije isto kazati i dokazati se. Često se pitam: kako biti hrabar danas, na kojoj životnoj i sudbinskoj osnovi, na kakvoj živoj karti tvoje domovine? Jedini moj odgovor je – biti tu!

Svoju poeziju nazivate – disajnom. Vi zaista živite svoju poeziju, poeziju vere i uznesenja?
Najčešće je tako. Jer kako uostalom objasniti da sam za pedeset godina napisao i objavio samo tridesetak svojih pesničkih knjiga, a u poslednjoj deceniji svog života imam u rukopisu njih pedeset. Pitam se da li ja živim samo sopstveni život ili, kojim čudom, još nekoliko života svojih praroditelja i budućih potomaka, u vremenskom i kosmičkom smislu. Moje pesničko ja – žedno je i gladno tuđih životnih priča. Jedno ja – to je malo! Jedno ja – to sam samo ja.

Jedan ste od osnivača klokotrizma. Šta je od ovog književnog pokreta ostalo?
Još kad smo artikulisali postojanje klokotrizma, krajem osme i tokom devete decenije prošloga veka, kazali smo istinu: „Klokotrizma je bilo oduvek”, „Mi smo deca crne rupe”. Kako da nestane to čudo? Kako da nestane Lepenski vir?

Kada su počele vaše književne veze sa rumunskim pesnicima, koje traju sve do danas?
U strogo istorijskom smislu, mi smo započeli našu družbu još u prvoj polovini dvanaestog veka, kada je naš prvi pesnik Sveti Sava vozdigao manastire i s desne i s leve strane Dunava (od Mesića do Bazijaša), a sve je to nastavio otac Nikodim (Vodica, Tismana i još četrdeset hramova) i oni koji su došli sa prvim štampanim knjigama (blistavi primer našeg oca Makarija u Trgovištu) i svih onih koji su došli posle njih, uključujući tu i moju generaciju. Divno je i korisno da udruže svoje snove Njegoš i Eminesku, Vasko Popa i Đeo Bogza, Miodrag Pavlović i Đelu Naum, Stevan Raičković i Petre Stojka, Radomir Andrić i Nikita Stanesku, Srba Ignjatović i Marin Soresku... Zar nije čudesno kad umni esejista Euđen Simion napiše potresan esej o našem Jovanu Dučiću ili prozaik Dumitru Radu Popesku pravu odu našem kosovskom ciklusu, koji je već krajem devetnestog veka na rumunski jezik prepevao Mihaj Eminesku?

Odnedavno ste počasni građanin grada Negotina. Priznanje je, konačno, stiglo i iz zavičaja?
Ove godine kada sam u martu obeležio sedmi prsten životnog puta, zadesila su me dva sudbinska događaja. Ponajpre, ovaj spomenuti četvorotomnik moga pesništva objavljen nedavno u „Prosveti”, kod mog prvotnog i osnovnog izdavača, i moje majsko imenovanje za počasnog građanina Negotina. Priznanja u svetu čoveku znače mnogo i gode mu uhu i sujetnom duhu, a priznanja (ma i ona najmanja), u tvom rodnom domu i gradu, znače ozarenje i ushit, koje ti prožima biće od prošlosti do budućnosti. Ovo moje drugo ozarenje, ono negotinsko i krajinsko, imalo je blagorodno dejstvo da sam iznova tri dana bio dete. U tom času, dok sam hodao ulicama Negotina, gotovo da sam pogledom govorio svakom čoveku koga bih susreo na putu: „Ej, čoveče, ja sam srećan čovek.”

Zoran Radisavljević