1
Upravo su krenuli. Završni trk kroz voz, olakšanje. Tupi udarci, huktanje, zvižduci i povici zakasnelih. Najave sa megafona bile su nerazumljive na engleskom i na japanskom. Pre nego što je voz uopšte krenuo, lica na peronu svela su se na izraz onih koji ostaju.
Lit je sedeo pored prozora, njegovo telo poskakivalo je bez opiranja, kako su odmicali. Odmah je mogao videti da je kiša nastavila da pada po izgorelim predgradjima Tokija, izdižući, čak i u vozu, avetinjski miris paljevine. Za to vreme proučavao je fotografiju svog oca. Oldred Lit držao je knjigu u desnoj ruci, ne čitajući je, već posmatrajući očevu priliku na poledjini.
Bila je to jedna od onih slika - autor za radnim stolom. Kao da je na trenutak prekinut, čovek je bio napola okrenut prema aparatu, levim laktom oslonjen na podmetač za pisanje, dok je desnom šakom obuhvatio koleno. Prijatnog, izboranog lica, svetlih očiju, sa jednim spuštenim kapkom. Zategnutih usana. Visokog čela, guste, poduže kose. Torzo mu je bio širok, ali izdužen, odelo otporno na uticaje sredine, staro i dobro. Kao dečak, Lit se pitao kako to da je njegov otac uvek imao dobru odeću, iako retko obnavljanu, što je izgledalo tako neverovatno kao što izgleda brada koja je večito stara dva dana.
Izraz, ne smiren već uzdržan, nije otkrivao mnogo. Nameštaj kojim je bio okružen, medjutim, nagoveštavao je nekoliko činjenica: sekreter od tamnog drveta bio je u svom gornjem delu pun pregrada za odlaganje pošte i malih zatvorenih fioka. Radni sto je toliko odražavao atmosferu porodičnog života i bio neodvojiv od očevih raspoloženja - detetu se čak činilo da ih je izazivao - da ga sin sve do sada nije posmatrao očima odrasle osobe. Za nepristrasni odmak bili su potrebni globalni sukob, odsutnost za vreme rata, putovanja po svetu, duga šetnja kroz Aziju; vlažno jutro i neobičan voz.
Na stolu nije bilo ni telefona, ni sata ili kalendara. Posudu sa rascvetanim ružama, bezrazložno istaknutu, verovatno je pozajmio fotograf iz druge sobe. Dve rukom pisane stranice na podmetaču za pisanje bile su zaklonjene rukavom od tvida. Držač za penkala i olovke ležao je pored novih knjiga čiji su jedva čitljivi naslovi zapravo bili romani Olivera Lita prevedeni posle rata. Bilo je i nekoliko računa nabodenih na šiljak, staklena činija sa spajalicama, pritiskač za hartiju od oniksa. Nije bilo nikakvih boja, osim boja nametnutog cveća, niti predmeta koji bi svojim oblikom ili materijalom prizvali da ih dodirnete. Nije bilo fotografija. Ničega što bi nagovestilo bliskost ili privrženost.
Odrasli sin smatrao je da je slika bez imalo ljubavi. Otac koji je izvrsno pisao o ljubavi - ljubavi prema sebi, mestima, ljubavi žene i muškarca - bio je poznat po tome što je privatno bio nedostupan. Njegov život, kao i život njegove žene i deteta, bio je priča o izmeštanju, pretočena u romane o ljubavi od Mandžurije do Madagaskara. I nedavno objavljena knjiga, posledica užasne posleratne zime u Grčkoj, ne bi trebalo da predstavlja izuzetak. Zove se Zaledjeni Partenon.
Kada bi ustao i odšetao iz slike, videlo bi se kako se njegov jak torzo, zbog kratkih nogu, preobražava u zdepasto telo. Sinovljeva visina, ne preterana, nasledjena je od majke; kao i tamne oči.
Sve vreme Litovo telo se ubrzavalo. Ostavivši knjigu, zainteresovao se za svet u prozoru: vlažni grad povlačio se pred poljima, raskvašena polja predavala predelima. Povremeno je sve naglo presecano tunelom ili naletom nailazećeg voza. Telo je nastavljalo napred; misli su zaostajale. Telo je pokazalo svoju vrednost - toliko gradova, sela, država; toliki susreti, uz oskudicu i napor, za svakoga predstavljaju podvig. Litov otac uspešno je savladao trik stalnog kretanja, opterećujući se, ipak, novim utiscima i sposobnošću da ih prihvata. Sin je pre bio sklon tome da se priseća opraštanja na peronu.
Imao je mali, izlizani kupe samo za sebe. Bio je zaključan i dobio je ključ. Unutra je bilo čisto i prozor je bio opran. Drugi vagoni bili su prepuni izgladnelih, pohabanih Japanaca. Ali pobednici su putovali opušteno, nepovredivi u svojim stranim uniformama. Ispred i iza, poraženi su preplavili grube klupe i ublatnjavljene hodnike: muškarci, žene, deca, u zarazi svoje izdržljivosti. U isparenjima ljudskog i smradu užasnih, improvizovanih toaleta. Iako je to osudjivao, Oldred Lit bio je zahvalan zbog osamljenosti i raširio je svoj prtljag po naspramnom sedištu. Pogledavši na tren Aziju sa svog prozora, izvadio je drugačiju, težu knjigu iz svoje platnene torbe.
Tog proleća 1947. Lit je imao trideset dve godine. Sebe nije smatrao mladim. Poput ostalih iz svoje generacije, nikada se i nije tako osećao, jer se rodio sa saznanjem o tome šta je Veliki rat. U zamišljenom detetu, kao i u maštovitom školarcu koji je mnogo putovao, žudnja je bila u skladu sa rastom: ići uvis i daleko. Sa univerziteta, gde se dobro snašao i sklapao prijateljstva, išetao je drugačiji. Potom je došao forsirani marš obnovljenog rata. Posle toga nije bilo moguće nadoknadjivati izgubljenu mladost ili preuzimati tudje uloge. Neophodnost da se prigrli život, nakon tako mnogo smrti, postala je hitna i opterećujuća.
Iako prilično profesionalni, opisi predaka njegovih roditelja oživljavani su neobičnim detaljima, uvek kada je bilo moguće ući im u trag. Njegov deda, koga su rodjaci ismevali kao sirotog diletanta, pomrsio im je račune kada je, u poodmaklom dobu, izumeo jednostavni mehanički proces kojim se obogatio. Oldredov otac otpočeo je karijeru kao geolog, čija su mladalačka istraživanja na visinima - Butana i Kavkaza - dovela najpre do lucidnih članaka, nakon kojih su ubrzo usledile lucidne, oštre kratke priče. Romani koji su došli potom, jetko romantični, doneli su mu nezavisnost i slavu. Mada je odbacio geologiju, ipak je pratio nova dostignuća vezana za svoju prvu profesiju i povremeno ih uvodio u svoje pripovetke: stene iz doba jure na istočnom Grenlandu, slojevi vulkanskog porekla na dalekim ostrvima igrali su svoju ulogu u zapletu. U kući Olivera Lita u Norfolku visila je slika mladjanog geologa koji se prikrada stenama na svojim kratkim nogama. Značajna slika, iako nevešto uradjena, poput portreta Bendžamina Roberta Hejdona.
Litova majka, rodjena Londonka, škotskog je porekla. Gomila rumenih rodjaka bila je neprestano u kontaktu. Lepa, visoka, kamena kuća nedaleko od Invernesa bila je mesto njihovog okupljanja pre Drugog svetskog rata. Oldred nije bio jedinac: mladja sestra umrla je još kao dete od difterije. Od tada je njegova majka počela da prati svog muža na putovanjima, vodeći sina sa sobom.
I još uvek u pokretu, pomislio je sin gledajući kroz prozor ranjene obale Japana. Pre dve godine, dok se rat završavao, nameravao je da sebi stvori odredjeno mesto, centar iz koga će odlasci uvek biti mogući - u to vreme, činilo se da odluka u potpunosti zavisi od njega. Umesto toga, na ogromnoj udaljenosti od bilo čega što bi podsećalo na dom, pitao se sa izvesnom ležernošću koja bi naredna okolnost mogla da utiče na promenu priče.
Naviknut da se oslanja samo na sebe i svoja vlastita raspoloženja, nije se obazirao na povremene dodire predodredjenja. On sam imao je sudbinu potpuno drugačiju od svog oca i ne onu koju je tražio.
