12.01.06 Vreme
Prhut Floberovog papagaja
Via del Corso, Ildiko Lovaš
Znam kakav je tršćanski vazduh, budući da sam Subotičanka.
Čudan je odnos srpske književne javnosti – to jest, ako ikakvog još odnosa, a bogme i javnosti, ima – prema jezički "manjinskim" spisatelji(ca)ma: niti su "naši" niti su "uvozni", ne zna lepo čovek šta bi s njima, pa ih je najsigurnije ignorisati. I ova se ignorancija sprovodi sistematski: prevoda relevantnih dela već bar desetak poslednjih godina jedva da ima, a i ono što se pojavi prođe u gluvilu, u tišini jednog brižljivo negovanog neznanja. Tako su se oformile već neke generacije, nipošto književnih poletaraca nego ljudi s ozbiljnim opusom o kojima se u "većinskoj" kulturi ništa ne zna, koji fizički obitavaju tu negde, u blizini, ali kao u nekoj paralelnoj kosmičkoj dimenziji: jeste da postoje, zauzimaju prostor, ali ih nema kao kulturnih činjenica, nema načina da utiču, da zrače, da komuniciraju izvan matične jezičke zajednice. Svako za sebe, bez mešanja i prožimanja: nije li to, uostalom, ideal "multikulturalizma" u viziji i režiji lokalnih light nacionalista, kako većinskih tako i manjinskih?!
Subotičanka Ildiko Lovaš (1967) jedan je od tih ne-tako-novih i vrlo zapaženih mađarskih literarnih glasova (iza nje su dva romana i tri zbirke priča) o kojima se vrlo malo zna. Via del Corso njena je treća prozna zbirka i, dakako, prva knjiga ove spisateljice u srpskom prevodu: to je svakako dobro, bolje ikad nego ikad, naročito ako se dogodi čudo i probije se poslovični zid ledene ravnodušnosti ono malo preživelih opinion-makera srpske književne scene...
Kao kolekcija od trinaest proza vrlo neujednačene dužine, tematskih i stilskih obeležja i, uostalom, stepena koherentnosti i uspešnosti realizacije autorskih strategija, Via del Corso knjiga je kojoj nema pravog pandana u recentnoj, ovogodišnjoj produkciji na srpskom jeziku – najbliži, a ipak daleki rođak možda je zbirka Urvidek (!) Novosađanina Slobodana Tišme: ako ništa drugo, jedno rezignirano osećanje trajne, nepopravljive razlomljenosti sveta (te nužno i teksta) ono je što ih povezuje; takođe i opsesivno variranje jednog egzistencijalno određujućeg toponima – Novog Sada odnosno Subotice – u ključu jednog "dekonstruktivističkog" bekstva od spomenarskih opštih mesta, uz svest da se od sudbinskog uticaja Mesta Rođenja ne može uistinu pobeći, mada je ponekad časno pokušavati. Utoliko su kod oboje najbolje proze one koje ne beže od svoje geopoetičke srži, nego od nje nastoje da izvuku maksimum.
Uvodne priče Poslastičarnica i Bioskop, a donekle i Stvarni konobar, adekvatno su uvođenje čitaoca na poprište, na to slatko, traumatično, uvek iznova postistorijsko Mesto Rođenja, u sve teže prizivljive seni jedne Subotice koja je poživela taman toliko dugo da je se seća i generacija rođena šezdesetih, na vrhuncu jedne udobne Utopije, da bi se onda manje-više rasplinula u nestrpljivom varvarstvu jednog ne baš vrlog, ali svakako novog doba – više brojgelovskog nego hakslijevskog. Lovaševa će sažeti taj pregled raspadanja u jednu sumarnu/sumornu nabrajalicu: "Smrt se polako prikradala. Kao da i nije došla po ljude. Kao da je samo neka trulež koja razara stvari. Najpre je prognala tramvaj. Njegovo tamnocrveno telo više nije ulazilo u Rudićevu ulicu, zaljubljeni gimnazijalci nisu mogli trčati kao bez duše između dve stanice za svojim draganama visoko podignutih nosića, grlice su se ugojile i postale trome, lenje, ne bi više prhnule s grana nailaskom tramvaja. Zatim je ukinuta gimnazija, kao simbol klasne razlike. Bože, kad bi znali da je žuta boja njenog zdanja boja jednog minulog razdoblja, imperije, javnih zgrada čitavog jednog bivšeg sveta, razbili bi, u prah bi pretvorili i njegove cigle. I nije preživeo ni Central, kultni bioskop, između njegovih stamenih stubova, umesto naslova filmova bogomdanih za sricanje s daljine, postavljene su grdne gvozdene traverze, pod njima se u samoći bezglasno habaju stepenice."
Sve ovo, ipak, ne treba da zavara: koliko god imala nežnosti prema (koječijim čizmetinama gaženim i izgaženim) artefaktima jednog cvajgovskog "jučerašnjeg sveta", koji su, neizbežno, bitan formativni faktor njenog identiteta, Ildiko Lovaš nije jalovi pasatist, sentimentalni glorifikator "starih vremena"; njen je književni senzibilitet izrazito (post)modernistički, a osećanje sveta u stalnom otporu prema onome što će njena alter-ego junakinja opetovano nazivati "odbranaško-palanačkom pričom", u jednom neprikriveno ironijskom ključu, čija je meta jedna posebna vrsta pasivnog, samoptužujućeg narcisizma, te olake dekadencije istorijski poraženih, naizgled nežno pregaženih ljudi...
Naslovna, dvodelna priča/dvopriča nosivi je, lajtmotivski deo ove osetljive prozne konstrukcije: od tršćanske Via del Corso do subotičkog Korzoa i njegovih priča, Ildiko Lovaš ispreda diskretnu paralelu o seizmički osetljivim gradovima dvojnosti, o lomnim gradovima granice, pri čemu ovaj potonji pojam ima mnogo složenije i ozbiljnije konotacije od one puko "državne". Da, neko sa dna sasušenog Panonskog mora uistinu može udisati tršćanski mediteranski vazduh kao svoj: ne naposletku i zato što je i Subotica takođe ukotvljena u središte jedne Srednje Zemlje, u kojoj je jug nečega uvek sever nečega drugog, i obrnuto, i zato je jedino smisleno zanemariti strane sveta i opredeliti se za Centar, sa Gradskom kućom kao jedinim orijentirom. Nije slučajno da je i veliki Tršćanin Klaudio Magris onomad prepoznao Suboticu kao relevantnu tačku jedne transdržavne i transetničke podunavske civilizacije.
Namerno sam, možda i na uštrb drugih njenih svojstava i kvaliteta, istakao "geopoetičke" aspekte proze Ildiko Lovaš, kao neupućenom čitaocu verovatno najzanimljivije, i uostalom najrazličitije od onoga što je čitao kod drugih. No, Via del Corso je – kao svaka dobra proza – više, dublje i složenije od toga: ona je i stalni, zadihani dijalog sa velikim mađarskim prethodnicima (Otlik, Marai, Krudi...), i pogotovo opsesivna "prepiska" sa Svetim Trojstvom jednog peskovitog, subotičkog weltschmerza: Kiš, Geza Čat, Kostolanji! – i omaž onom Markesovom pukovniku – potencijalnom govnojedu, vaskrslom u novim istorijskim okolnostima, i melanholičan osvrt na prhut krila onog "Floberovog papagaja" kojeg je na svet doneo Barns, i zapis o neprolaznosti koenovskog (Leonard Cohen) "lepog gubitništva" koje se nazire i u onim euforičnim danima kada Pesnica na gradskim zidovima označava Veliku Promenu i nova vremena – jer, za koga su ona zapravo nova? – i "pseudoreportažni" horor iz novije (postgolootočke) istorije satiranja ljudskog mesa, i štošta drugo. Via del Corso lagano zavodi, damski prefinjeno – i pomalo perverzno – uzbuđuje, ponekad blago dodijava u rasejanoj, decentriranoj raspričanosti (Jedina priča), a onda ponovo snažno poentira, zakucavajući nas duboko u stolicu, da ne padnemo. "Svetska bol" panonske postmoderne, minus dosada, plus blagotvorna nepotrošenost jednog glasa, jedne do sada predobro čuvane tajne.
Teofil Pančić
