Viktorija - portret tranzicije u mladosti

06.12.11

Srpska tranzicija je klasičan primer kako se stvara robovlasničko društvo na brzinu. I na silu.

U okviru već renomirane edicije „Putevi” izdavačke kuće „Mono i Manjana”, objavljena je još jedna knjiga pripadnika književne grupe „Proza na putu” – roman „Viktorija” Marka Krstića. To je priča o ljudima koji žive u vremenu „posle Revolucije, koja se pretvorila u predstavu, o normalnom životu koji stoji iza kamere i čeka svoju repliku”. O gradnji jednog mosta. Marko Krstić pisao je književnu kritiku za „Danas” i „Politikin” „Kulturni dodatak”, kao i za neke vodeće književne časopise, a jedan je od autora knjige „Novi kadrovi – skrajnute vrednosti srpskog filma” i „5. novembar”. Članovi grupe „Proza na putu” predstavili su u SKC-u ediciju „Putevi”, kao i rezultate konkursa za izbor najboljih novih, autentičnih i nezavisnih književnih ostvarenja.

Građenje velikog mosta, posao kojem smo svi u novije vreme svedoci, inspirisao vas je najpre zbog svoje simboličke snage. Neka značenja, međutim, osporavaju suštinsku ulogu mosta?

Most je jedan od najznačajnijih motiva u srpskoj književnosti. Ipak, za razliku od andrićevskog, moj most upućuje na razdvajanje, deobe, zablude i predstavlja paradigmu savremene Srbije i simbolički rezultat 5. oktobra. Mi smo već celu deceniju proveli na tom mostu koji besomučno gradimo, zatvarajući oči pred činjenicom da je veliko pitanje šta nas čeka na drugoj strani obale. I da treba dobro da razmislimo koja je cena ulaznice za raj. S druge strane, u romanu, most je mesto zločina i razdora između glavnih junaka.

I mi smo na pola puta, zaglavljeni, nedovršeni, tuđi, kaže vaš junak. Kada smo tačno postali takvi?

Onda kada smo prihvatili da smo se „kao društvo ogradili nesposobnošću da, bez tuđe asistencije, promenimo bilo šta, i to samo onda kad to neko zahteva od nas”. To i jeste jedna od osnovnih misli glavnog junaka romana, Mihajla. Zaglavljeni u kolektivnoj konfuziji, nedovršeni u promenama i reformama, tuđi sebi i nepoznati drugima, uz podršku političkih i medijskih moćnika, životarimo u Domanovićevoj Stradiji. Ne Basarinoj.

Veliki novac namenjen gradnji mosta „opran je” volšebno, a osuđen je nevin čovek. Kao u robovlasničko doba, i ova građevina uzima ljudske žrtve, jedna je i junakov rođeni brat, idealista, posvećenik. Da li takvi najpre stradaju?

Srpska tranzicija je klasičan primer kako se stvara robovlasničko društvo na brzinu. I na silu. Nekoliko ljudi poseduje sve, a narod po inerciji i dalje veruje da će država da zapuši sve rupe. A šta radi država? Nesposobna za suštinske promene, stimuliše svoje građane da se zadužuju. I mladim generacijama poručuje da je ovde i dalje važnije koga znate, a ne šta znate da radite. U tom smislu, svi smo žrtve te velike građevine. U romanu, Petar simboliše sve one koji su posvećeni poslu i koji uistinu veruju da je stručnost ispred politike, da se našalim s ovim predizbornim sloganom. Njih vodi ideal, smisao, ideja, vera... Ti ljudi svakako postoje, ali su negde skrajnuti. Oni si bolji i lepši deo Srbije koja ih, umesto afirmacije i podrške, ponižava i tera da i dalje odlaze iz zemlje. Ipak, sve dok god postoje heroji koji poturaju svoja leđa za opšte dobro, ima nade. Makar bili i „uzidani u most” kao što je Petar. S tim uverenjem pisan je ovaj roman.

Vaš roman formalno prati liniju kruga, počinje snovidnim slikama petooktobarskog prevrata, tako se i završava, dok drugari koji su kao studenti protestovali zajedno sada podmeću jedni drugima. Kako to objasniti?

Zlo je univerzalno, ali čini mi se da je u ovom slučaju to, ipak, odraz urušenog sistema u kojem je korupcija postala savršen mehanizam. S druge strane, ja sam hteo da napravim korak napred i da tranziciju ne posmatram samo kroz društveni sistem, već i kroz svoje junake, koji su svi u nekakvoj svojoj ličnoj tranziciji. Ovo je roman o sudbinama ljudi koji su bili učesnici i svedoci 5. oktobra. I o tome gde su i šta rade nakon deset godina demokratije.

Mediji su ti koji propagandom od arhitekata prave kriminalce, od pevačica uzore – to je jedan od uzroka. Prikazujete i posledice – dečake koji su već kriminalci?

Činjenica je da mediji promovišu model koji nam život pretvara u estradu. Šta drugo i da očekujemo od društva u kojem su pevačice, rijaliti performansi i nalickani političari uzor?! Nedostatak kulturnog modela i zloupotreba tradicije dovode nas do toga da mladi ne prepoznaju nasleđe i zato pokušavaju da ga prevaziđu kroz globalne trendove i uniformnost. A zapravo, da bi se nešto modernizovalo, potrebno je da se krene otpočetka. Perspektiva je retrospektiva.

Ipak, ima i svetlih tačaka u vašem romanu, ljubav je jača od istorije, kaže junak (zaljubljen u „pobedu” – Viktorija). Da li stvarno verujete u to?

Viktorija znači puno toga – ona je, s jedne strane, ironizacija petooktobarskog poleta, a s druge, pobeda junaka koji kroz ljubav i normalan život pokušava da pronađe svetlo. Želim da verujem da je tako.

Pripadate raznolikoj grupi mladih pisaca „Proza na putu”. Koje je to mesto do kojeg vode svi ovi različiti putevi?

Srećan sam što mogu da kažem da pripadam grupi pisaca koja je oslobođena isključivosti i stereotipa, i koja nastoji da našu književnost razvija i u 21. veku. Društvo Vladušića, Kecmanovića, Stojiljkovića, Malovića, kao i deo pisaca i kritičara naše generacije, daje mi nadu da mostovi ipak služe da bi se nešto povezalo i spojilo. Zato se naši mostovi i grade – iz potrebe da zdrav kulturni model prenesemo na drugu obalu. Jer, kao što kaže Petar u romanu, „Most je vera...”

Marina Vulićević

14.01.12 e-novine.com

Duh akademika sa humanim demografskim ambicijama lebdi nad „Viktorijom" kao duh božiji nad vodom. Opšta mesta i tvorevine našeg narodnog uma prisutna u maksimama koje u redovnim vremenskim razmacima ispaljuje narator romana, nesumnjiv su uticaj nesuđenog Nobelovca. Evo jednog nasumice odabranog citata: „Dobro sam uradio što sam došao!..." Ne samo što se radi o kiču, bljutavom i glupavom koji se potkrepljuje znakovima uzvika da bi se naglasile pojedine „duboke“ misli, već je motivisan i kritikom tranzicije

Prethodne godine pojavila su se dva romana koja su pokušala da otkriju mehanizme vladavine u posttranzicijskoj Srbiji i da, na neki način, artikulišu nezadovoljstvo životom u državi kojom upravljaju tajkunizirane partije na vlasti. Istovremeno, oba narativa su iskazala dozu čežnje za onim što je bilo nekad - jedan za dobom SFRJ, a drugi za energijom koja je vladala tokom i neposredno nakon promena 2000. godine. Još jedna stvar im je zajednička – nijedan od njih se nije našao u užem izboru za Ninovu nagradu. Radi se o romanima Tito je umro Mirjane Novaković i Viktorija Marka Krstića (Mono i Manjana, 2011).
Potonji je danas predmet mog interesovanja i to kao ubedljivo najgori roman od pročitanih iz prethodne godine. U pitanju je tvorevina koja imitira pisanje, galimatijas citata i skrivenih citata skupljenih s koca i konopca i nabacanih bez ikakvog smisla, narativ prepun opštih mesta sa čestim skliznućima u najodvratniji kič, samoljubivo štivo koje bi volelo da predstavlja „krik generacije“ i njenu moralnu kičmu i, ono što je možda najočiglednije, tekst lišen svake logike pripovedanja u kojem se ne poštuju ni motivacija ni hronologija.
Tamar Jakobi, čuvena izraelska i svetska naratološkinja razlikuje pet situacija u kojima je narator nepouzdan. Jednu od njih naziva genetskom (genetic), što znači da se nepouzdanost pripovedača tumači načinom na koji je tekst nastajao. Na primer, kada u Vašaru taštine vaskrsavaju sporedni likovi koje je pripovedač u prethodnim poglavljima ubio, to bismo pripisali načinu na koji je Tekeri pisao ovaj roman. Knjiga je, naime, bila serijalizovana u časopisu a pisac, koji je uvek pisao pod pritiskom poslednjeg roka, dovršavao je nastavak romana dok ga je kurir iz štamparije čekao pred vratima. Autor se, dakle, nije vraćao na napisano i ovakve greške su mu se prosto omakle. Bilo bi zanimljivo znati šta je genetska situacija romana Marka Krstića jer, mada mu likovi ne vaskrsavaju, njegov tekst pati od takvih logičkih grešaka da bi čitaoci, tražeći način da čitanje učine koherentnim, pomisili ili da se radi o naratoru koji pripoveda pod dejstvom maligana ili da autor nijednom nije pročitao ono što je napisao. Drugim rečima, stvari su ili izmakle kontroli ili kontrole nije ni bilo.
Tvrdnje ću potkrepiti nasumice odabranim primerima. Uzmimo, recimo, paralelnu priču o dečaku sa zmajem, metaforu nevinosti i detinjstva koja treba da stoji u suprotnosti sa glavnim tokom romana. Pripovedač Mihailo upoznaće dečaka u „ulici prepunoj lipa", u kojoj dečak pušta zmaja kojeg će Mihailo uhvatiti. „Taksi me je dovezao do bara koji se nalazio u ulici prepunoj lipa.“ (str. 23); „Dok sam čekao da stigne taksi, posmatrao sam dečaka s kuždravom kosom koji je puštao zmaja. Tu, na trotoaru, preko puta bara.“ (str. 24). Možda u ulici prepunoj bunike ali u ulici prepunoj lipa, drveću poznatom po bujnoj krošnji, puštanje zmaja nije moguće. Odnosno, moguće je ako tako kaže Marko Krstić. Ne manje moguće od rečenice koju će izgovoriti pripovedač dok sanja o upadu u Skupštinu 5. oktobra: „Ja sam besić velikog besa!“ Šta to znači?! To je neko ko divlja, maše zastavom i učestvuje u paljenju Skupštine, simbola vlasti koju želi da protera. Pogođeno, nema šta. Deminutiv „očigledno" odražava raspoloženje osobe koja se pridružuje demonstrantima i gurajući se, gutajući suzavac, probija se do čela kolone. Kako beše to Eliot zvao – objektivni korelativ. Krstić Marko za to čuo nije.
Gde god da otvorim knjigu nailazim na novi biser. „Kad već nisam mogao da odem bratu u posetu, mogu barem da posetim njegovo stvorenje.“ (str. 77) Da nismo odjednom zalutali u neki deo septologije o Hari Poteru, u pitanju je novi Hagridov ljubimac iz neobjavljenog osmog dela Hari Poter i tranzicija u mladosti?! Ne, reč je o mostu koji je „stvorio" Petar, arhitekta (oni projektuju kuće, a ne mostove, al’ nema veze). Most je stvorenje, pri čemu Krstić ne razvija ovu personifikaciju, zadovoljan očiglednom vezom s glagolom „stvoriti“. Jezik dopušta ovakvu slobodu, papir trpi sve, ali to ne znači da je sve dopušteno u književnosti. Ili, ako je dopušteno onda to prestaje da bude književnost. Postaje „stvorenje“.
Roman je bez sumnje posvećen velikom ocu i učitelju. Iako direktne posvete nema, već u prvoj rečenici koja glasi „Daleko, daleko je sunce...“ prepoznaje se ko je u pitanju. Meni je, međutim, ta posveta utoliko draža jer se ona u prvoj glavi nastavlja evociranjem slike Mediterana, koji sa Kalemarom iz Velike Drenove zajednički imenitelj ima u veličanstvenoj Kišovoj poemi Pesnik revolucije na predsedničkom brodu. Sumnjam da Krstić Marko zna za ovu pesmu. Da mu je poznata, ne bi se usudio da ukrsti Mediteran i Dobricu Ćosića. Duh akademika sa humanim demografskim ambicijama lebdi nad Viktorijom kao duh božiji nad vodom. Opšta mesta i tvorevine našeg narodnog uma prisutna u maksimama koje u redovnim vremenskim razmacima ispaljuje narator romana, nesumnjiv su uticaj nesuđenog Nobelovca. Evo jednog nasumice odabranog citata: „Dobro sam uradio što sam došao! Spojili smo stolove kako bi se ponovo upalila baklja zajedništva. Mnoge nisam video godinama, što samo govori koliko nam malo vremena ostaje za druženje. Zub vremena je ostavio traga na njihovim licima. Nisu nas nimalo štedele godine. Naprotiv! Potrošile su nas kao što more troši stene jer neprekidno udara u njih.“ (str. 56) Ne samo što se radi o kiču, bljutavom i glupavom koji se potkrepljuje znakovima uzvika koji naglašavaju pojedine „duboke“ misli, već je motivisan i kritikom tranzicije jer, eto, vršnjake melje taj prokleti kapitalizam i ne ostavlja im vremena za druženje. Neprocenjivo!
Citiranje bi moglo da se nastavi, čini mi se, unedogled. Materijala ima i previše, a premalo književnosti. Tačnije, nema je uopšte. Marko Krstić, „besić velikog besa", čovek koji poruke šalje putem sms-a, osoba koja zamišlja da se mostovi grade uz pomoć kanti sa malterom - autor besmislica pokušao je da napiše roman. Nije uspeo. Problem je što je unapred znao da ima gde da ga objavi, kao i da postoji publika kojoj će ga prodati bez obzira na kvalitet robe. O čemu to govori, zaključite sami.

Vladimir Arsenić