Vilhelmina

otovo kanonizovane palanačke predrasudnosti da u ovoj konzervati­vnoj sredini jedna lepotica svestranih darova ne može biti u isti mah i misleće biće čije pravdoljubive, premda uvek temperamentno intonirane stavove valja oslušnuti s velikim duhovnim marom. Bez ikakve svesne namere, Jelena Tinska je sebe poodavno konstituisala kao javnu ličnost koja nosi „intrigu“ (u najlepšem značenju tog izraza!) kao što „rudari nose u sebi olovni prah“, ona izaziva pažnju čak i kada se izjašnjava o onim pitanjima koja se naoko čine marginalnim i nebitnim za javni interes, tako da u tom smislu usredsređenost mnjenja na nju i njene stavove koji proističu iz njenog svetonazora jeste njena - sudbina.
U svetlosti ovih nekolikih uvodnih napomena valja čitati i obnovljeno izdanje njenog romana „Vilhelmina (da li je moguće da prošlo vreme ne postoji?)“. Već i sâm naslov ovog spisa može izazvati nedoumice budući da retko koji romansijer posegne za jednim čistim filozofskim pitanjem preuzetim od jednog tako znamenitog pisca kao što je jedan Singer! Da li je u kontekstualnom smislu odista bilo nužno tako neisposredovano istaći jedno pitanje na izrazito privilegovanom mestu u romanu, pitanje koje sa korica od­zvanja jednom melanholičnom melodijom tako bliskoj osećanju straha od smrti i dramatičnom nemirenju sa svekolikom prolaznošću!?