William Gibson, renomirani autor SF novela, rodjen je ’48. godine u Severnoj Karolini. Njegov put ka slavi poduprt je izvanrednim talentom za pisanje, narocito nadrealnih novela, koje govore o najsavremenijim tehnikama i Internetu. Gibson je vec napisao cuveni "The Fragments of a Hologram Rose", u kome se bavi virtuelnom realnoscu, kada je ranih osamdesetih, poceo da pise novelu o Internetu. Nazvao je "Neuromancer". Novela je imala snazan uticaj na nadolazece generacije maldih SF pisaca. "Neuromancer" je i kolevka termina "cyberspace" i ona utire put novom pravcu u SF literaturi koji se popularno zove "cyberpunk". William Gibson uskoro pleni paznju siroke publike i za svoj rad dobija nekoliko nagrada: Hugo Award, Nebula Award i Philipp K. Dick Memorial Award. Poslednje dve novele koje je napisao su zapravo deo cyberspace trlogije i zovu se "Count Zero" i "Mona Lisa Overdrive". Ipak, da se vratimo za trenutak najzasluznijem "Neuromancer"-u. Zaplet novele je centriran na hakera po imenu Case, koji za zivot zaradjuje provaljivanjem u racunarske sisteme. Uhvacen u kradji od strane svojih predpostavljenih, Case je onesposobljen da prevazidje prepreke i udje u centralni kompjuterski sistem. Nesposoban za rad, on pomislja na samoubistvo i upada u poslove koji mogu imati samo jedan ishod – los. Resen da uradi bilo sta, samo da bi se vratio svom poslu, obraca se misterioznoj personi pod imenom Armitage. Armitage isplacuje njegove dugove, ispravlja svu stetu i stavlja ga pod zastitu profesionlnog ubice po imenu Molly. Dalje vam necu otkrivati sadrzaj, jer mi to nije cilj. Ne mislim da cete propustiti novelu koja je ustanovila termin cyberpunk, koja je i dalje najpoznatija novela ovog pravca i koja je dobila tri SF nagrade. Trziste SF prica i novela je od II sv. rata konstantno bombardovano novitetima i razvijano, cemu je doprineo naravno i sam napredak moderne nauke. Cyberpunk je na vise nacina prekretnica kada govorimo o SF-u. Ranije su pisci obicno polazili od jedne ideje, dok cyberpunk ide mnogo sire i ne posmatra stvari i pojave izolovano. Razmatrajuci mnoge pojave koje mogu imati uticaja na buducnost, cyberpunk predstavlja spekulaciju sa mnogo vise kredibiliteta i sa mnogo sofisticiranijim stilom pisanja. Razvijajuci i predvodeci novi cyberpunk pokret, William Gibson je postao jedan od najcuvenijih pisaca SF-a, pri cemu konkurencija, kako nam je od ranije poznato, uopste nije zanemarljiva. Gibson buducnost vidi prepunu prljavstine i kriminala i uopste nema utopistickih ideja, kao sto prezentuje vecina autora. Pri tome, treba obratiti paznju na cinjenicu da se cyberpunk, kao takav, verovatno nece prevariti u svojim prognozama, upravo zbog svog opsteg i sirokog pristupa i preklapanja najrazlicitijih naucnih dostignuca danasnjice. Cak i mnogo nazadniji nacini pisanja i razmisljanja, kao sto je Zil Vernov rad, su dali prilicno vernu sliku nase danasnjice. Ovde se, naravno, postavlja i neizbezno pitanje: sta je u sustini cyberspace? Cyberspace je metafora koja nam dozvoljava da razumemo mesto gde zivimo, gde je od poslednjeg svetskog rata ucinjeno previse poteza koje nazivamo civilizacijskim. Cyberspace je mesto gde se nalazi nas bankovni racun, jer ovih dana to u stavri nisu banke, sve se radi elektronski. To je i mesto gde funkcionise trziste jer se i ono desava u elektronskoj razmeni informacija izmedju svetskih berzi. Kako se sve odvija elektronski, korisno je razmisljati da je to sve deo jedne, zamislive teritorije. To sliku cini mnogo jasnijom. Ako okrenete telefonski broj koji je u nekoj drugoj zemlji, vec ste usli u cyberspace. Da ne govorimo o onima koji svakodnevno koriste Internet i njegove mogucnosti. Na Internetu je cyberspace samo vrlo ocigledan. Na tom mestu nestaje geografija kao pojam. Cyberspace, kao takav, nije ni pozitivan ni negativan dok ne pocnete da ga koristite u neku svrhu. Ljudi mu, u krajnjoj liniji, daju obelezja zla ili dobra. Iako postoji teznja da se fizicko neutralise, a duh favorizuje, ne treba odmah pomisliti da je cybrespace bolje i lepse mesto od stvarnog, fizickog zivljenja. Takav nacin poimanja stvari bi mnoge odveo u zamke koje jos nisu dovoljno istrazene i iz kojih se ne zna put natrag. Junak ove price, Gibson, cak ne poseduje kompjuter i ne kaci se na Internet. Ma koliko mu se divi, on istovremeno pati od literarne agofobije, sto bi znacilo, od straha od trzista. Cesto izjavljuje da ne zeli da prima tone e-mailova od raznoraznih ljudi koje ne poznaje, a koji zele da komuniciraju sa njim. To samo zbog toga sto bi se nasao u iskusenju da sva ta pisma cita. Na pitanje da li ce ikada koristiti internet, Gibson kaze: "Kada jos malo uznapreduje i kada budem imao vise vremena za druge stvari osim pisanja, sigurno hocu. On svakako ubrzava i mnoge stvari cini prijatnijima. Jedna stvar koja mi se sada kod Interneta ne dopada je komplikovano koriscenje, pa se ljudi koji nauce da barataju tom tehnikom i koji surfuju, osecaju gotovo kao da su nesto postigli u zivotu. To mu daje izvestan elitisticki prizvuk. To ce narano nestati sa razvojem interfejsa. Deca ce moci da ga koriste, svi ce ga koristiti i tek onda ce nastati ozbiljne drustvene promene."