Vizantijski erotikon

31.03.12 Republika

Vizantija je, odana veri i ljubavi, bila trajno nezainteresovana za društvo i ovozemaljski svet. Kako kaže arhiepiskop Sankt Peterburga iz XIX veka:"Naša vera ne poznaje razvoj"
Hans Georg Bek, jedan od najboljih poznavalaca vizantijske književnosti i civilizacije u svetu, uzima na sebe jedan delikatan zadatak da odredi mesto erotike u pravoslavnom hrišćanstvu.
Studija počinje prikazivanjem mesta erotizma u verovanjima prvobitnog čoveka, koja antropolozi često podvode pod zajedničko ime prirodne religije, opisane u brojnim mitologijama i kosmogonijama mnogih naroda i kultura. U tim verovanjima svet se sastojao iz polarnih suprotnosti kao što su svetlo i tama, zemlja i nebo, muško i žensko. Polovi su imali sopstvenu samostalnost i nisu smeli biti pomešani. Svako mešanje je bilo kvarenje prvobitnog, devičanskog poretka koji je bio shvatan kao sveto, čije skrnavljenje je značilo rizičnu profanizaciju.

Oskrnavljena Devica

Za čoveka, sveto je bilo opasno i zastrašujuće, ali je isto tako pokazivalo i naklonost, mamilo i pozivalo da se u njemu učestvuje. Erotizam je, kao deo svetog, pripadao spajanju muškog i ženskog principa i bio zaštićen strogim seksualnim tabuima. Ali, da bi nastao novi život, da bi se obezbedili plodnost i rađanje, Devica je, iako tabuisana, morala biti oskrnavljena. Opasno skrnavljenje, koje je za muškarca značilo rasipanje životne snage i naslućivanje bliske smrti, neutralizovano je ritualnim radnjama, a novi život deteta, takođe devičanski, obnavljao je poredak univerzuma i uspostavljao večni i nepromenljivi tok prirodnih ciklusa. Dolaskom hrišćanstva označen je kraj prirodnog, cikličnog poretka i uvedeno je pravolinijsko vreme koje je odredilo sudbinu čoveka u nepovratnom toku istorije od stvaranja do strašnog suda. To je značilo kraj prirodne religije i pojavu novog boga koji dolazi na mesto ambivalentnog svetog, koji je dobar u smislu etike jevanđelja i samim tim moralizovan. I, kako navodi autor, poredak univerzuma se narušava, gube se polarnosti, nestaje leva, ženska sakralnost, tako da je hrišćanstvo u opasnom sukobu s erotikom.
Kada govori o moralizaciji svetog u hrišćanstvu, autor misli najpre na pravoslavlje koje je, za njega, povezano s "ubeđenjem u ispravnost religijskog učenja", jer je vladala "manija teologa da se misterije božanstva svedu na filozofske formule". A teolozi su "svoje ideje o krajnjem smislu života nametali ne samo monasima, nego i svetovnom stanovništvu". Ispoljavali su neograničen rigorizam koji se vidi iz spisa o monaškom načinu života Vasilija Velikog i propovedi Jovana Zlatoustog, gde se monasi savetuju da ne razgovaraju sa roditeljima, da ne gledaju žene, da na svaki greh, najsitniji i najveći, gledaju jednako. Tu se žena prikazuje kao zloba i brbljivost, sa sujetom i manijom ulepšavanja i nadugačko se govori o ropskoj odori braka.
Nakon toga sledi najveći i najbolji deo ove, po obimu nevelike knjige, gde je autor u potpunosti na svom terenu - a to je deo gde se opisuje erotizam u životu i književnosti Vizantije. Tu se govori o problemima sa seksom u mešovitim manastirima, o lutajućem kaluđeru koga srećemo na svim prometnim mestima u gradu, u krčmi kao i u privatnim kućama gde ga rado primaju žene, prostitutkama na svakoj ulici i trgu u Carigradu, Aleksandriji, Antiohiji i drugim velikim gradovima carstva, o pikanterijama i kuloarskim radovima na dvoru gde su žene carice i njihove ekipe evnuha vodile glavnu reč.

Pravoslavno-vizantijski erotizam

Teofana, koja je do carskog trona stigla pravo iz krčme, Evdokija koja je proterala Zlatoustog iz Carigrada na Kavkaz, Irina koja je došla glave ikonoklastima, da ne govorimo o Teodori koja je, zajedno sa svojim mužem Justinijanom, upravljala carstvom na vrhuncu moći i bila u mnogim stvarima energičnija i pametnija od njega. Čitati autora kao što je H. G. Bek, čije poznavanje vizantijske književnosti je, najblaže rečeno, impresivno, zaista je veliko je zadovoljstvo. Opisujući erotske sadržaje u književnosti, on prolazi kroz rodove i vrste gde su obuhvaćene hronike i hagiografije, epigrami, pesme i romani - tu vidimo da postoji zastupljenost erotskih motiva ne samo u žanrovima nasleđenim iz antike, već i u delu religiozne književnosti - hagiografije su za to najbolji primer. Ne treba ni pominjati da nije postojala nikakva cenzura ovakve literature, jer su erotske sadržaje u svim navedenim žanrovima voleli svi obrazovani ljudi uključujući visoki kler - na indeks zabranjenih knjiga su dolazile samo one sa jeretičkim sadržajem. Po erotici, u vizantijskoj književnosti najpoznatiji su epigrami, a njihovi najviše čitani autori, kao Agatija i Pavle Silentijarije, nisu se baš isticali u uzdržanosti - u njihovim epigramima opisuju se primamljiva mlada bludnica, devojka od koje se uvek očekuje da udovolji žudnjama muškaraca, udovica koja se razlikuje od bludnice po skrušenom ponašanju u početku, samo da bi se potom upustila u igru, brak kao apsurdna stvar, a jedino što se ne sme, to je ljubav prema dečacima. U podražavanju klasičnih književnih uzora Vizantinci su najviše voleli poznoantički mit koji je bio najbolje i najprihvatljivije pakovanje erotike. Njegova inscenacija sa bogovima, herojima, nimfama i drijadama bila je najpogodniji ambijent za vođenje ljubavne igre. To je posebno dolazilo do izražaja kada su romani u pitanju. Roman Leukipa i Klitofon Ahila Tatija obrazac je lascivne erotike i, kako sam autor u uvodu kaže, >ljubavna priča kao dobar podsticaj požude<. A Etiopske priče Heliodora iz Emesa bile su jedno od najpopularnijih štiva, omiljeno zbog izuzetnog jezika i stila, a uspeh u usklađivanju paganskih vrednosti sa hrišćanskim moralom bio je zagarantovan - autor je bio pravoslavni episkop. Ta dva romana bila su uzori sve do kraja vizantijskog milenijuma, a posebno u poslednjem periodu dinastije Paleologa, kad je narodni jezik sve više zamenjivao klasični i kada su motivi iz stvarnog života postajali sve češći.

Seksualnost jača od pravoslavnog rigorizma

Na kraju knjige autor zaključuje da je erotski život u Vizantiji, kao i prisustvo erotske tematike u književnosti, sasvim u neskladu s osnovnom orijentacijom pravoslavlja prema erotizmu koji je formulisan u tvrdim, rigoroznim stavovima Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog. Rigorizam je, po njemu, ostao bez efekta, jer nije vodio računa o svetu i prirodnim potrebama svetovnog Vizantinca. A kako i sam autor primećuje, nije bilo značajnijeg ispoljavanja rigorizma, nikakve represije, progona ili cenzure. I postavlja pitanje kako je, s obzirom na privrženost veri i crkvi, na jednoj strani, i želji da udovolji svojim malim ovozemaljskim radostima kao što je seks, na drugoj, vizantijski čovek uspevao da pomiri te dve suprotne težnje. Odgovor koji nam autor nudi je da je običan čovek morao da vodi dvostruki život, morao je da ima lošu savest, duplicitet, tj. svest koja je bila raspolućena - na jednoj polovini su bile estetičke vrednosti primljene putem nasleđa antike koja je živela od mita i bliskosti sa prirodom, a na drugoj duhovnost koja je dolazila od diktata rigoroznog pravoslavlja.

O čemu su Vizantinci raspravljali

Posle čitanja knjige ostaje težak utisak potpunog nesporazuma. A utisak je još teži jer se radi o piscu koji je jedan od najvećih poznavalaca Vizantije XX veka. Kada se kaže da je pravoslavlje pre svega u vezi s "ubeđenjem u ispravnost religijskog učenja" i da su postojale "manije teologa da misterije božanstva svedu na filozofske formule", na osnovu toga čitalac može da pomisli da je najvažnija stvar u Vizantiji bila nadmetanje zagriženih crkvenih autoriteta oko verskih pitanja. Strasnih raspravljanja oko ispravnosti vere i te kako je bilo, ne samo među teolozima, već su se i obični ljudi na pijaci i ribarnici sukobljavali oko Hristove dve prirode, a u javnim kupatilima se raspravljalo o ishođenju svetog duha i bezgrešnom začeću. Ali to je trajalo samo do kraja VIII veka, do okončanja poslednjeg vaseljenskog sabora - i onda je sve utihnulo. Tada je Vizantija rekla sve što je imala o verskim istinama, tj da su one večne, tako da je svaka rasprava o njima postala izlišna. Mora se reći da te rasprave oko vere nisu bile nikakvo filozofsko istraživanje istine - one su pripadale okviru negativne, apofatične teologije i služile su da pokažu, pre svega, šta vera nije, tj. da je bog nesaznatljiv, da je nepristupačan bilo kakvom znanju i da je vera stvar mističnog iskustva. Takav odnos prema znanju i razumu u Vizantiji vidljiv je u trajnom otklonu od grčke filozofije. U prilog tome dovoljno je pomenuti Justinijanovo zatvaranje atinske akademije 529. i crkvenu osudu Jovana Itala u XI veku u kojoj se Aristotel i Platon nazivaju "luckastim filozofima". Jer, za razliku od filozofije koja nije bila omiljena, retorika je bila oberučke prihvaćena. Još u vreme kasne antike retori su imali katedre u svim glavnim gradovima, bili su poznati i omiljeni u najudaljenijim delovima carstva, priređivali su javne predstave govorništva pred širokom publikom i podizani su im spomenici. Obrazovanje je u Vizantiji bilo aristokratsko - bilo je sasvim netehničko, učile su se retorika, gramatika, matematika i muzika, i dečaci su deklamovali napamet stihove Homera i Hesioda na klasičnom grčkom. Filologija, ljubav prema antičkom književnom nasleđu i negovanje klasičnog jezika, bila je ispred svakog interesovanja za filozofiju i etička pitanja.

Odoleti diktatu rigorista

U vezi sa rigorizmom teologa H. G. Bek kaže, između ostalog, da su oni imali "nadzorni zadatak da naprave manastir od sveta" i da je Vizantinac tražio načine da odoli diktatu rigoroznog pravoslavlja. "Rigoristi" su, po njemu, negativni i suprotstavljeni običnim ljudima koji hoće na prirodan i neposredan način da zadovolje svoje ovozemaljske strasti. A znamo da pravoslavci "rigoriste" nazivaju svetim ocima, za njih su oni krajnje pozitivni i smatraju ih najzaslužnijim za očuvanje vere koja je zajednička i najviša vrednost. Ali isto tako je poznato da poštovanje prema njima nikako ne podrazumeva uticaj na to šta će svaki pojedinac da radi sa svojim sopstvenim životom. I tu se Vizantija u potpunosti razlikuje od zapada i stoga je preslikavanje društvenih ili psiholoških problema represije seksualnosti na pravoslavni svet potpuno van konteksta. Sloboda pojedinca u Vizantiji nije bila društvena, zasnivala se na samostalnom i slobodnom izboru pojedinca između boga i sveta i odgovornosti u odnosu na to. Taj obrazac je aristokratski, nije etički i demokratski, a oni koji u tom izboru pogreše sami su odgovorni jer su sopstvenom slobodnom voljom odredili svoju sudbinu. Između čoveka i boga ne ubacuje se nikakav zemaljski autoritet, pa čak ni svetac. U Vizantiji se smatralo da čovek već svojim krštenjem postaje pripadnik carstva nebeskog i samim tim je već savršen, pa prema tome njegovo zemaljsko usavršavanje jedva da ima ikakav značaj.
I na kraju knjige, u zaključku, pisac kaže da su postojale "rascepljenost i duplicitet svesti" Vizantinca kao jedini način da se izbegne pritisak rigorista da bi se slobodno uživalo u radostima svakodnevnog života. Tu se najjasnije vidi neuspeh preslikavanja jednog vrednosnog obrasca na drugi. Taj obrazac je neoplatonski, koji je pravoslavno hrišćanstvo odbacilo već na samom početku. Tada, u prvim vekovima hrišćanstva, kad se neoplatonizam nudio Evropi, zapad nije mogao da odoli toj ponudi. Pobožnost je shvatio kao delatnost uma koji u raspršenosti mnoštva ideja otpalih od jedinstva i celovitosti Jednog, nostalgično čezne za povratkom u taj bezlični i savršeni svet. Taj neoplatonski model povratka i jedinstva grčki prirodni um je predao evropskoj filozofiji, koja se odvaja od religije da bi postala autonomno mišljenje.
Prirodni um čija formula je A=A polazi od jedinstva i celovitosti neoplatonskog Jednog i zato se svaka podela svesti, svaka dvosmislenost i ambivalencija tretiraju kao nemoć i slabost, nesavršenstvo i rasipanje. Napredovanje i razvoj ovog obogotvorenog uma, kojim upravljaju univerzalni, nepromenljivi zakoni, opštost i nužnost - nužnost u kojoj nema slobode, jer je sloboda spoznata nužnost - postaju vladajući obrazac zapadne kulture sve do kraja XIX veka. Tačnije, sve do smrti boga, kada se uviđa da je prisilni, moralni poredak prirodnog uma nešto što je suprotno ne samo hrišćanstvu već i životu samom. Ali, treba imati u vidu da je još Luter pominjao malleus Dei, malj božji, kojim treba smrviti lažnog boga antičke filozofije, kao i to da je moralizovani bog u XIX veku dobio ime "hladno čudovište".

Pokoravanje nadstvarnom

Pravoslavlje se, nasuprot prirodnom poretku uma, prema kojem traži vernost antička etika, saobražava božanskom obrascu. Odbacivanje prirodnog sveta i pokoravanje nadstvarnom, za svakog pojedinca znači etički čin, jer je donesen odlukom slobodne volje. Tako da pravoslavlje pripada području vere i ljubavi koje ima formulu A= neA i suprotno je razumu i znanju. To područje ljubavi i vere suprotno je društvu, razumu i etici. Ljubav, to je zatvoreni svet između dvoje koji ne zasniva društvo već ga poriče. Zatvoreno društvo to je par. Treći, koji ostaje izvan ljubavi, koji je u prostoru dijaloga, odnosno društva, izručen je poretku zemaljskog morala koji ide teško prohodnim i zaobilaznim putem pravednosti. Problem tradicionalnih religija je u tome što ljubav, koja je smatrana za suštinsku situaciju religioznog čoveka, ne sadrži društvenu stvarnost. U intimnoj suštini ljubavi koja isključuje trećeg nema nikakvog društva, nikakvog razvoja i napredovanja. Vizantija je, odana veri i ljubavi, bila trajno nezainteresovana za društvo i ovozemaljski svet. Kako kaže arhiepiskop Sankt Peterburga iz XIX veka: "Naša vera ne poznaje razvoj".
Pravoslavna vera je mistična, vezana je za iskustvo i doživljaj. Mistični karakter erotizma, koji je prvobitna religija pridavala plodnosti i nastanku novog života kao spajanju suprotnih, muških i ženskih polova, u pravoslavlju nije bio profanisan. Profanaciju je obavio zapad kroz umsku, moralnu religiju i znanje koje sve razotkriva. O tome svedoči i knjiga Istorija seksualnosti Mišela Fukoa, koja ima podnaslov Volja za znanjem, i u čijem sadržaju nema ni traga od seksa. Ta knjiga je kritička analiza raznovrsnih diskursa koji su se u volji za znanjem i razotkrivanjem, od polovine XVIII veka na zapadu, vezivali za seksualnost. A diskursi, kao tipičan proizvod modernosti, spadaju u domen ljudskog znanja i usavršavanja. Oni ne dotiču područje svetog u kojem se nalazi Devica, zaogrnuta tajnom. To područje ljubavi ostaje nerazotkriveno, jer je erotizam oduvek bio izvorno dvosmislena pojava i nepodložna profanaciji.

Dragan Mišković

14.01.11 Danas

U intimnoj suštini ljubavi koja isključuje trećeg nema nikakvog društva, nikakvog razvoja i napredovanja. Vizantija je, odana veri i ljubavi, bila trajno nezainteresovana za društvo i ovozemaljski svet. Kako kaže arhiepiskop Sankt Peterbuga iz XIX veka: „Naša vera ne poznaje razvoj“



U knjizi Vizantijski erotikon (Karpos, Loznica 2009. godine), Hans Georg Bek, jedan od najboljih poznavalaca vizantijske književnosti i istorije u XX veku, uzima na sebe delikatan zadatak da odredi mesto erotike u pravoslavnom hrišćanstvu.

Studija počinje prikazivanjem mesta erotizma u verovanjima prvobitnog čoveka, koja antropolozi često podvode pod zajedničko ime prirodne religije, opisane u brojnim mitologijama i kosmogonijama mnogih naroda i kultura. U tim verovanjima svet se sastojao iz polarnih suprotnosti kao što su svetlo i tama, zemlja i nebo, muško i žensko. Polovi su imali sopstvenu samostalnost i nisu smeli biti pomešani. Svako mešanje je bilo kvarenje prvobitnog, devičanskog poretka koji je bio shvatan kao Sveto, čije skrnavljenje je značilo rizičnu profanizaciju. Za čoveka, Sveto je bilo opasno i zastrašujuće, ali je isto tako pokazivalo i naklonost, mamilo i pozivalo da se u njemu učestvuje. Erotizam je, kao deo Svetog, pripadao spajanju muškog i ženskog principa i bio zaštićen stogim seksualnim tabuima. Ali, da bi nastao novi život, da bi se obezbedila plodnost i rađanje, Devica je, iako tabuisana, morala biti oskrnavljena. Opasno skrnavljenje, koje je za muškarca značilo rasipanje životne snage i naslućivanje bliske smrti, neutralizovano je ritualnim radnjama, a novi život deteta, takođe devičanski, obnavljao je poredak univerzuma i uspostavljao večni i nepromenljivi tok prirodnih ciklusa. Dolaskom hrišćanstva označen je kraj prirodnog, cikličnog poretka i uvedeno je pravolinijsko vreme koje je odredilo sudbinu čoveka u nepovratnom toku istorije, od stvaranja do strašnog suda. To je značilo kraj prirodne religije i pojavu novog Boga koji dolazi na mesto ambivalentnog Svetog, koji je dobar u smislu etike jevanđelja i samim tim moralizovan. I kako navodi autor, poredak univerzuma se narušava, gube se polarnosti, nestaje leva, ženska sakralnost, tako da je hrišćanstvo u opasnom sukobu sa erotikom.

To narušavanje prvobitnog poretka moralizacijom Svetog u hrišćanstvu, autor pripisuje pravoslavlju koje je, po njegovom mišjenju, povezano sa neograničenim rigorizmom teologa koji su imali „nadzorni zadatak da naprave manastir od sveta“. A to se najbolje vidi iz spisa o monaškom načinu života Vasilija Velikog i propovedi Jovana Zlatoustog - gde se monasi savetuju da ne razgovaraju sa roditeljima, da ne gledaju žene, da na svaki greh, najsitniji i najveći, gledaju jednako, gde se žena prikazuje kao zloba i brbljivost sa sujetom i manijom ulepšavanja i gde se nadugačko govori o ropskoj odori braka. Kada autor kaže da je pravoslavlje, pre svega u vezi sa „ubeđenjem u ispravnost religijskog učenja“ i da su postojale „manije teologa da misterije božanstva svedu na filozofske formule“, na osnovu toga čitalac može da pomisli da je najvažnija stvar u Vizantiji bila nadmetanje zagriženih crkvenih autoriteta oko verskih pitanja. Strasnih raspravljanja oko ispravnosti vere itekako je bilo, ne samo među teolozima, već su se i obični ljudi na pijaci i ribarnici sukobljavali oko Hristove dve prirode, a u javnim kupatilima se raspravljalo o ishođenju svetog duha i bezgrešnom začeću. Ali to je trajalo samo do kraja VIII veka, do okončanja poslednjeg vaseljenskog sabora - i onda je sve utihnulo. Tada je Vizantija rekla sve što je imala o verskim istinama, tj da su one večne, tako da je svaka rasprava o njima postala izlišna.

Analizirajući erotske sadržaje u vizantijskoj kniževnosti kroz čitavu njenu istoriju, sa jednim poznavanjem koje je, najblaže rečeno, impresivno, autor naglašava njenu čvrstu povezanost sa klasičnim izvorima i potpuno slobodan odnos prema erotici. I zaključuje da je život u Vizantiji bio sasvim u neskladu sa osnovnom orijentacijom pravoslavlja prema erotizmu koji je formulisan u tvrdim, rigoroznim stavovima Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog. Tako da je rigorizam teologa, po njemu, ostao bez efekta, jer nije vodio računa o svetu i prirodnim potrebama svetovnog Vizantinca. Ali, kao što je opšte poznato i kako sam autor navodi na više mesta u knjizi, nije bilo značajnijeg ispoljavanja verskog rigorizma, nije bilo nikakve represije, progona ili cenzure književnosti sa erotskim sadražajima koje su čitali svi obrazovani ljudi, uključujući visoki kler. I postavlja se pitanje, a to je glavno, kako je, s obzirom na privrženost veri i crkvi, na jednoj strani, i želji da udovolji svojim malim ovozemaljskim radostima kao što je seks na drugoj, vizantijski čovek uspevao da pomiri te dve suprotne težnje. Odgovor koji nam se u knjizi nudi je, da je običan čovek morao da vodi dvostruki život, morao je da ima lošu savest, duplicitet, tj. svest koja je bila raspolućena - na jednoj polovini su bile slobodne vrednosti primljene putem nasleđa antike koja je živela od mita i bliskosti sa prirodom, a na drugoj, duhovnost koja je dolazila od diktata rigoroznog pravoslavlja.

Baš u toj formuli „rascepljenosti i dupliciteta svesti“ koja se pripisuje pravoslavlju, najjasnije se vidi neuspeh preslikavanja sopstvenog vrednosnog obrasca na život i svet Vizantije. Taj obrazac je neoplatonski koji je pravoslavno hrišćanstvo odbacilo već na samom početku. Tada, u prvim vekovima hrišćanstva, kad se neoplatonizam nudio Evropi, zapad nije mogao da odoli toj ponudi. Pobožnost je shvatio kao delatnost uma koji u raspršenosti mnoštva ideja otpalih od jedinstva i celovitosti Jednog, nostalgično čezne za povratkom u taj bezlični i savršeni svet. Taj neoplatonski model povratka i jedinstva, grčki prirodni um je predao evropskoj filozofiji, koja se odvaja od religije da bi postala autonomno mišljenje.

Prirodni um čija formula je A=A, polazi od jedinstva i celovitosti neoplatonskog Jednog i zato se svaka podela svesti, svaka dvosmislenost i ambivalencija, tretira kao nemoć i slabost, nesavršenstvo i rasipanje. Napredovanje i razvoj ovog obogotvorenog uma, kojim upravljaju univerzalni, nepromenjljivi zakoni, opštost i nužnost - nužnost u kojoj nema slobode, jer je sloboda spoznata nužnost - postaju vladajući obrazac zapadne kulture sve do kraja XIX veka. Tačnije, sve do smrti boga, kada se uviđa da je prisilni, moralni poredak prirodnog uma nešto što je suprotno ne samo hrišćanstvu, već i životu samom. Ali, treba imati u vidu, da je još Luter pominjao malleus Dei, malj Božji, kojim treba smrviti lažnog boga antičke filozofije a i to da su romantičari, a posebno Niče na zalasku XIX veka, doprineli da moralizovani bog dobije ime „hladno čudovište“.

Međutim, pravoslavlje se, nasuprot prirodnom poretku uma, saobražava božanskom obrascu. Odbacivanje prirodnog sveta i pokoravanje nadstvarnom, za svakog pojedinca u pravoslavnom svetu znači etički čin, jer je donesen odlukom slobodne volje. Tako da pravoslavlje pripada području vere i ljubavi koje ima formulu A= neA i suprotno je razumu i znanju. Ljubav, to je zatvoreni svet između dvoje, koji ne zasniva društvo, već ga poriče. Zatvoreno društvo to je par. Treći, koji ostaje izvan ljubavi, koji je u prostoru dijaloga, odnosno društva, izručen je poretku zemaljskog morala koji ide teško prohodnim i zaobilaznim putem pravednosti. Problem tradicionalnih religija je u tome što ljubav, koja je smatrana za suštinsku situaciju religioznog čoveka, ne sadrži društvenu stvarnost. U intimnoj suštini ljubavi koja isključuje trećeg, nema nikakvog društva, nikakvog razvoja i napredovanja. Vizantija je, odana veri i ljubavi, bila trajno nezainteresovana za društvo i ovozemaljski svet. Kako kaže arhiepiskop Sankt Petersbuga iz XIX veka: „Naša vera ne poznaje razvoj“.

Pravoslavna vera je mistična, vezana je za iskustvo i doživljaj. Mistični karakter erotizma koji je prvobitna religija pridavala plodnosti i nastanku novog života kao spajanju suprotnih, muških i ženskih polova, u pravoslavlju nije bio profanisan. Profanaciju je obavio zapad kroz umsku, moralnu religiju i znanje koje sve razotkriva. O tome svedoči i knjiga Istorija seksualnosti Mišela Fukoa, koja ima podnaslov Volja za znanjem, i u čijem sadržaju nema ni traga od seksa. Ta knjiga je kritička analiza raznovrsnih diskursa koji su se u volji za znanjem i razotkrivanjem, od polovine XVIII veka na zapadu, vezivali za seksualnost. A diskursi, kao tipičan proizvod modernosti, spadaju u domen ljudskog znanja i usavršavanja. Oni ne dotiču područje Svetog u kojem se nalazi Devica, zaogrnuta tajnom. To područje ljubavi ostaje nerazotkriveno, jer je erotizam oduvek bio izvorno dvosmislena pojava i nepodložna profanaciji.


Dragan Mišković

29.05.10 Danas

U svojoj dobro osmišljenoj ediciji Panelinion, izdavačka kuća Karpos objavila je zanimljivu naučnu studiju Hansa-Georga Beka Vizantijski erotikon (prevod Toma Savica i Vesna Čkovrić). Namera poznatog nemačkog vizantologa bila je da čitaocima pokaže na koji je način jedno prilično homogeno i konzervativno društvo, izlazilo na kraj sa svojim teolozima i strogim diktatom crkve, pre svega kad je reč o erotici i seksualnosti.
Autor pojam erotskog ne istražuje u njegovom najočiglednijem smislu, već govori o stavovima koji su vladali u odnosu na brak, ljubav, telo, devičanstvo, devijacije, ali i shvatanja morala kod različitih društvenih slojeva.
Budući da oficijalni izvori imaju svoje specifičnosti, Bek najviše podataka nalazi iščitavajući u prvom redu dela iz vizantijske književnosti. O ponašanju i svakodnevnom životu Vizantinaca zna se veoma malo, samim tim zalaženje u domen intimnog za istraživača predstavlja izazov s obzirom da svoju pažnju usmerava na čitav korpus vizantijske literature - epigrame, poeziju, satiru, moralizatorske i teološke rasprave, hagiografije, romane. Osim toga, u proučavanju erotskog naučnik mora imati u vidu i različite karakteristike podneblja jednog prostranog carstva. Jer, ne definiše li se opsceno na tlu uzavrelog Mediterana drugačije nego u podneblju oko Crnog mora?
U prvom poglavlju studije, autor navodi da većina starih religija pa i samo hrišćanstvo, nisu videli u erotici i svemu što je s njom u vezi tek nešto biološko, nešto što se odvija u domenu puke fiziologije. Polazeći od toga da se erotika i neumerenost tako lako udružuju, crkva je od samih početaka koristila sva raspoloživa sredstva da erotiku i sa njom povezane ideje stavi van snage. Iako se u toj nameri često nije prezalo od preteranih zabrana i kažnjavanja, ona nikada nije uspela da izađe na kraj sa vitalnim snagama čvrsto ukorenjenih arhetipova ponašanja u oblasti seksualnosti jer su ljudskim sklonostima i požudama oni mnogo više odgovarali nego određene asketske crkvene norme.
U poglavlju Predlošci ranog hrišćanstva, Bek objašnjava da je protiv sistema razmišljanja koji je po ovom pitanju vladao u grčkoj i rimskoj civilizaciji, crkva mobilisala čitav arsenal idealnih predstava i zahteva. Kontrastom između devičanstva i braka, oblast polnosti je vrednovana sistemom čistog i nečistog. Autor dalje navodi da je rano hrišćanstvo došlo u dodir sa raznim strujama i učenjima, dok nije došlo do zaokruženog sistema koji je zasnovan na poukama Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog.
Vasilije zauzima stav po pitanjima svakodnevice, braka i polnosti monaha, dakle, kategoriji kojoj „nije bila potrebna posebna obazrivost“. S druge strane, Zlatousti kao stanovnik velegrada i dobar poznavalac svih izazova života u metropoli, nije sklon rigidnom gledanju na brak. Bek iznosi jasan zaključak, da propovednici morala u ranovizantijskom periodu nisu uvek pouzdan izvor, kao i da njihovi spisi i pouke daju više podataka o uzornom modelu namenjenom monasima. Istovremeno, kroz anegdote i satire ponekad je izlazila na videlo jedna veoma „sekularna“ Vizantija, kojoj nisu bila nepoznata razuzdanost, uživanje i slavlja prožeta erotikom.
Kada je reč o erotskom i seksualnom životu, Vizantinac nije bio egzibicionista, odnosno, detalje o intimnom nije iznosio otvoreno nego u književnoj formi. Autor studije nam saopštava da ovaj izvor ima izvesna ograničenja (nepouzdanost, imitiranje uzora iz prošlosti), ali da nije beznačajan. U ovom periodu javlja se nekoliko značajnih stvaralaca: Heliodor iz Emese, kao i Non iz Panopolisa. Bek napominje da njihova dela predstavljaju najilustrativnije primere kako su čulnost i erotika nastavili da žive uobličeni u mit. Inače, Non prvi u erotsku literaturu uvodi „voajera“, koji iz prikrajka posmatra draži boginja i nimfi.
Osim dela koja ne izlaze iz mitoloških okvira, erotika je u velikoj meri bila zastupljena u formi epigrama. Kada obrazlaže epigramatiku prožetu erotikom i seksualnim osvajanjem, Bek naglašava da je tu u pitanju „čisto filološko i antikvarno zadovoljstvo“, gde autori vešto reprodukuju i podražavaju klasične erotske uzore čijim variranjem žele da pokažu sopstveno znanje i umeće. Dva veka kasnije, pesnicima nije bilo potrebno da za svoje opise miljea posežu za antičkim uzorima, kada su se na ulicama većih vizantijskih gradova (Carigrad, Solun, Aleksandrija) mogli sresti sa prostitucijom i kupovinom ljubavi.
Mizoginija je prisutna u svim literarnim formama, i ona se u manjoj ili većoj meri provlači kroz čitavu vizantijsku, ali i srednjovekovnu književnost. Ma koliko je bila naglašavana nemoralnost žene, zbog koje se neki crkveni oci tako uzbuđuju, sigurno da je ona prilično tačno odgovarala nemoralnosti muškaraca. Osim toga, Bek u svom traganju nalazi da se i u hagiografskim i teološki uokvirenim romanima, mogla naći određena erotična nota. On objašnjava da su stranputice, pometnje i eksplicitni opisi erotičnih zastranjivanja u hagiografijima, imali svoju teološku funkciju. Jer, što je greh bio očigledniji utoliko je bilo uzvišenije preobraćenje i postojanost svetitelja u odnosu na iskušenje.
Posebno u periodu srednjevizantijskog doba, autor uočava novi uzlet na polju erotike odnosno erotske književnosti. Ovoga puta na meti su seksualne aktivnosti viših slojeva društva, a autori ovih dela izražavaju vidno zadovoljstvo što mogu da izađu u susret čitaocima željnim skandala. Pored istoriografskih spisa i novela, ovo je bez sumnje epoha procvata ljubavnog romana. Bek navodi podatak da su lekari u Vizantiji za smetnje u muškoj potenciji pored lekova, preporučivali i čitanje ljubavnih romana. Da terapija za navedene slabosti ide na sve ili ništa, više naliči sadašnjim instant savetima američke seksualne medicine.
Pretposlednje poglavlje knjige (Stil doba Paleologa), govori o promenama u erotskoj književnosti. Pod uticajem italijanskih pisaca, nestaje čitav niz prisila i jezičkih usiljenosti. Bek iznosi zanimljiv primer popularnosti ljubavnih romana, uz napomenu da su se uz pomoć određenih „kamuflaža“ oni mogli čitati i u crkvi. Naime, bilo je slučajeva da su na prvih nekoliko stranica ljubavnog romana štampani delovi molitvenika. Tako je čovek provodeći duge sate na liturgiji mogao da čita i da ostane neotkriven, jer bi radoznalom susedu pokazao prve stranice knjige.
Kada se pojavila 1984. godine, knjiga Vizantijski erotikon predstavljala je pionirski poduhvat u vizantologiji. Hans-Georg Bek (1910-1999) nastojao je da jednom temeljnom studijom pokaže u kojoj meri je vizantijska kultura, uprkos osudama i zabranama crkve, bila prožeta erotikom. Sam autor u predgovoru napominje, da mu nije namera da čitaocu ponudi nešto poput „istorije morala“ u Vizantiji. Njegova ideja je bila da hronološki prati prisustvo erotskih tema u vizantijskoj književnosti, ali i stavove koje su o ovoj temi saopštavali teološki spisi i državno zakonodavstvo.

Siniša Kovačević