Mali erotski rečnik srpskog jezika

"Ujutro ces me uzeti za ruku i ja cu te sanjivo pogledati. Da, drzi me za ruku, molim te. Dok me drzis, potpuno shvatam kad mi kazes da zivimo u carobnom svetu. I mogu, bistre glave, da pogledam kroz prozor i vidim preko puta tvoje kuce pocetak jedinstvene pesacke avenije, siroke poput horizonta, sa stepenicima koje vode nanize, i kojom cu poci od tebe u Donji grad, a ti ces mi mahati dok se udaljavam. Obazrecu se svega jednom da bih te video na ovom prozoru. Taj pogled ce mi biti dovoljan da ne bih izgubio prisebnost pred obavezama koje me, lisene srca, slabo placene, iscekuju tamo dole u svom uobicajenom beskonacnom ponavljanju."

25.01.04

Svi veliki pisci, svetski i naši, uz "debele" romane, pisali su i - priče. Podsetimo se samo Gi de Mopasana, američkih predstavnika izgubljene generacije, ruskih gorostasa, Bore Stankovića, Ive Andrića, Alekasndra Tišme, Dragoslava Mihajlovića. Jedan od potvrđenih "vernika" kratkog književnog sastava svakako je i Jovica Aćin, pisac nekolio zbirki pripovedaka. Nedavno je objavio zbirku "Mali erotski rečnik srpskog jezika", u izdanju "Stilosa". Uz to, upravo je dobio prvu nagradu za priču "Politike".
- Ne mislim ja da je "pričanje", bez koga teško da srce u umetnosti može da kuca, neki svetski i svenarodni lek protiv svakojakog zla - kaže nam Jovica Aćin.
- U pričanju je uvek skrivena duša života, u njemu je uvek snaga opstanka, i zato ono, kao vajkadašnje svojstvo ljudskog trajanja, škodi zlu, kvari mu planove. A to je već dovoljno. Ne mora da leči, ali barem razotkriva na koje nas sve načine zlo rastura, prokazuje ga i odvraća nas od njega. Ako je uopšte ima, u tome je magija.
Književnost znači i leči, kao lekovito bilje, začin života.
- To pitajte istoriju. Po mom mišljenju, da književnosti nema, životu bi nedostajao pravi začin. Lično sam srećan što sam se rodio, jer sam tako upoznao ljubav, decu i pisanje, i čitanje. Knjige su jedna od lepših strana sveta. Književno delo je delo rađanja koje smisao daje čak i smrti. Ono nije nikad bekstvo iz sveta, nego je ulaz u svet i vodič kroz njegove lavirinte, a sve je to putem igre, stvaranja, mašte, i odluke da dopremo do nedokučivih čovekovih istina.
Mnogi kažu da su vaše priče odveć crne, cinične - a često se obrušavate i na samog sebe?
- Kad mi kažu da sam pesimista u svojim pričama, danas odgovaram: čitajte moju najnoviju knjigu "Mali erotski rečnik srpskog jezika"! Nećete se pokajati. Pesimizam, da, ali sa vedrinom, radošću, smehom, najpre na sopstveni račun. Mračno gledanje na stvari je deo književne odgovornosti. A podsmevanje mraku je deo stvaralačkog instinkta. Uvek njušim gde je izvor svetla. Sklon sam crnoj komediji, ludom sagledavanju ludila u kojem se nalazimo. Ma šta govorim? Svaka priča je bolja od svega što vam ovako mogu reći.
U obračunu sa svetom vi se koristite i esejima, izvanrednim analizama života i književnosti?
Esej je za mene pokušaj da uobličim, u otvorenim formama, svoje ideje o stvarima koje nas okružuju. Za to sam pronašao lični ključ. Da, ključ saživljavanja. Ali, ko danas još čita eseje, studije i tako to!? Većina misli da je za to nužno znanje. Greši. Čitanje eseja može biti od velike koristi; može biti i uživancija. Može biti i bolno, jer moji eseji otkrivaju ponešto od onoga što nam nije milo da znamo. Upravo je izišlo drugo, prošireno izdanje mojih "Gatanja po pepelu" kod "Stubova kulture", gde je reč o izgnanstvima i logorima! E, sad, suočim se sa idejama koje se ne daju misliti. Ali, mogu se ispričati. I to je to. U mom krevetu esej i priča leže jedno uz drugo i vode ljubav.
Kažu da je zavladala sveopšta kriza življenja, civilizacije. Književnost međutim, cveta?
Kad smo u krizi, onda je pripovedanje najmanje u krizi. Tad ono traga za putevima, pa i utire ih. Kad sumnjamo, kad nas obuzima ironija pred navodno važnim stvarima sveta, onda izmišljamo nove jezike, postupke i pričamo drugačije. Ne bih rekao da postoji postmoderna književnost ograničena u vremenu. Postoji postmoderni stav. On je izraz našeg nemirenja sa katastrofama koje nas okružuju ili koje nam prete. Po tome je i srpska književnost svetska. Ne dopušta da bude sahranjena. To joj ne da njena imaginacija i njena odvažnost da ne odustane od onog što jesmo i od svega što jednom možemo biti.

D. STANKOVIĆ

08.04.05 NIN

Ako u književnom rukopisu Jovice Aćina postoji nešto izvesno, onda bi to morala da bude svest da je u njemu sve neizvesno. Ovaj paradoks ne smera, međutim, na relativizam kao „dušu” ovog pisanja, već pre na uočavanje sveprisutne potrebe za otklanjanjem bilo kakvog stabilnog ili fiksiranog „okvira” koji prethodi gestu stvaranja ili pak razumevanja samoga teksta. Kako pokazuje i Mali erotski rečnik srpskog jezika, ambivalentna „poetika krivotvorenja” postala je svojevrsni zaštitni znak ovog dosledno „incidentnog” autora, koji sa već sedam pripovednih zbirki, jednako kao i svojim inspirativnim esejima, obeležava sasvim osoben kreativni prostor na imaginarnoj mapi savremene srpske književnosti.

To što kroz sedam pripovedaka u ovoj knjizi redom promiču senke Ničea, Bulgakova, Deride, Kafke, Magrita ili pak Goje, za Aćinovog čitaoca trebalo bi, dakle, da bude tek ovlašan i uz to ne sasvim pouzdan putokaz, budući da je mimikrijski „krivotvorni” postupak dvosmislenog „kićenja tuđim perjem” ovde obuhvatio sve, počev od naziva knjige do njenih žanrovskih pseudorealizacija. Upravo u tom duhu, i u naslovnoj i ujedno završnoj priči zbirke zapravo izostaje najavljena leksikografska realizacija „sistematizovanoga” erotskog „znanja”, da bi bila „prosleđena” i u „skraćenom obliku” oglednog „uzorka” iskrsla na sasvim drugom mestu, u „Yepnim pričama”, a ovde tek efektno tematizovana zapažanjem da „bez erotskog rečnika nema života nijednom jeziku, pa ni našem, i nema života ljudima”. Treba li ovu afirmaciju jezičkog intimističkog vitalizma razumeti kao prećutnu polemiku s istoriografskom pretencioznošću Pavićevog Hazarskog rečnika ili pak tanatološkom opsesivnošću Kišove Enciklopedije mrtvih, na primer, kao paradigmatičnim izdancima poetički aktuelnog oblika znanja u srpskoj književnosti? Nema sumnje da će malo koji obavešteni čitalac propustiti da primeti i ovakvu mogućnost razumevanja, pogotovo ako uzme u obzir naročit, komplementarni pripovedni „angažman” sa pratećim aktuelnim aluzijama, koje izviru iz opaske da „Erotsko ogledalo je i ogledalo smrti, kao što je i istočnik života”, odnosno iz pozicije junaka – nesuđenog leksikografa, suočenog sa saznanjem da je, tokom devedesetih, „U kojem god... mestu bio i skupljao građu, posle... u sledećem selu ... čuo da je ono... nestalo, odletelo, pretvoreno u dim”.

Pripovedna energija Jovice Aćina, slobodno se može kazati, neprestano priziva spontanost naspram „doktrinarne” uređenosti i uglađenosti i zato su u prozi ovog eruditnog autora čulnost i erotizam, neretko shvaćeni i kao „demonski”, ipak stavljeni ispred puke intelektualne pasije, i to uprkos neprestanom, gotovo opsesivnom pozivanju na (post)moderne autoritete znanja. Možda bi se narativni stil pisca Leptirovog sanovnika (1995) i još nekoliko nedovoljno „pročitanih” knjiga proze ponajbolje mogao predstaviti kao kafkijansko rušenje privida i kulisa, raskrivanjem skrivenih apsurda u samom središtu iskustva takozvane stvarnosti. Otuda u ovim pričama, bilo da one donose poznate „knjiške” motive dvojništva ili, recimo, susreta s Nečastivim („Arteindue”, „Popis susreta”), bilo pak da u začudnim, paralelnim slikama prikazuju ono što priziva raspoznatljivu empirijsku doživljajnost („Sveto spasenje”, „Sisanje lule”), pripovedni jezik neprestano „fluorescira”, „svetlucajući” i „zračeći” posebnim „svetlom” ono što je svojom čudesnom prijemčivošću „upio”, a bezmalo svaki naredni paragraf „izneverava” onaj prethodni, tvoreći tako prividno „entropijski” niz za uobičajena čitalačka očekivanja.

Otišavši još za korak dalje u entuzijastičkom eksperimentisanju s narativnim obrascima i konvencijama, Jovica Aćin sačinio je i ovoga puta štivo koje će, hotimično ostajući na „margini” tzv. glavnog toka književnosti, verovatno doživeti već viđenu sudbinu ostvarenja koja nisu izišla iz duge senke njegovog esejističkog rada. Iako i sam „flertuje” s esejističkim stilom i manirom, Mali erotski rečnik je, međutim, knjiga koja svojom neobičnošću i nestandardnošću zaslužuje onu potrebu za spisateljskom i čitalačkom neizvesnošću i pustolovnošću, koja bi kao moto ili slogan mogla da stoji u njenom pročelju.

Tihomir Brajović

25.12.04 Danas

Ukoliko ste kao stari kolekcionar rečnika pazarili "Mali erotski rečnik srpskog jezika", a tek potom videli da se ne radi o rečniku već o zbirci priča, onda ste se verovatno nervirali samo do trenutka u kom ste primetili da je pisac te zbirke priča Jovica Aćin. A kada ste to videli, razloga za nerviranje više nije bilo. Zašto? Zato što ste u ruci držali sedam zanimljivih priča za jednu noć ili sedam dana, a pritom, da iznenađenje bude još veće, uopšte niste ostali bez rečnika! Svaka knjiga Jovice Aćina parče je enciklopedije i polje po kome se igraju reči, čak i kad na stotoj strani knjige, što jeste slučaj u "Malom erotskom rečniku srpskog jezika", ne stoji ovakvo objašnjenje: "Krevet: samrtna postelja, na dve noge, u kojoj ljubav vode priča i pripovedač ili romansijerka i roman."

Nije lako uhvatiti rastrčane reči u bogatom pripovedačkom jeziku Jovice Aćina, a još je teže razgranatu priču omeđiti u jedan žanr. Pomoć u tom poslu mogao bi pružiti kratki predgovor u kome stoji da sedam priča koje čine ovu knjigu zapravo jesu realističke fantazije, od kojih bi svaka mogla biti izvanredno okajavanje jednog od sedam grehova. Čudan je taj spoj realnog i fantastičnog u Aćinovoj priči. U njoj ne postoji tačka u kojoj (dotle realistička) storija dotiče fantastično. Od samog početka, priča je i u snu i na javi. Sa dve noge stoji na zemlji, a na rukama hoda po oblacima. Igra u paralelnim svetovima daje sjajan efekat u "Malom erotskom rečniku srpskog jezika" kada Jovica Aćin opisuje ludilo u kome živimo.

"Priča mog sina", koja zauzima pretposlednje mesto u ovoj zbirci, u nizu je onih najboljih Aćinovih priča. U "Priči mog sina" crni humor, kog je bilo i na prethodnim stranama, dostiže vrhunac. Kako se otarasiti odsečene ljudske ruke, dobro upakovane u najlon i uvezane više puta konopcem za sušenje veša? To je tek zavodljivi krimi početak. Sledi priča koja će obući odelo nekoliko žanrova i na kraju snažno filozofski poentirati. Baš u njoj će se videti kako taj spoj realnog i fantastičnog pisac koristi za sliku rđave stvarnosti i njenih posledica. Za sliku stvarnosti u iskrivljenom ogledalu. No, to je već pre mene primetio književni kritičar Slobodan Vladušić i zato evo reči koje je on izgovorio o "Priči mog sina": "Na jednom od lepših mesta ove Aćinove knjige junak govori o filmu koji će snimiti, a koji će biti sastavljan od odblesaka i senki, i sve što se vidi, biće viđeno u ogledalu. Ovo bi mogao biti moto cele knjige. Aćinove priče su zapravo niz deformacija naših svakodnevnih asocijacija, naklonosti, osećanja, predviđanja."

Mića Vujičić

04.09.04 Politika

Iako mi nije do kraja poznata skorašnja, debitantska knjiga jedne naše književnice, poznat mi je fenomen njene petominutne vorholovske popularnosti pošteno zarađen pričama, koje je jedan moj drugar, pasionirani pisac i čitalac, opisao jednom jedinom rečju, upućenom ne bez izvesnog (da li opravdanog?) podsmeha: pornografija. Opet, nedavno sam saznao da je sa druge strane okeana nastao zbornik tekstova pod naslovom „Pornografija”, u čijoj se recenziji, kao dokaz uzaludnosti rasprave o „dobroj erotici” i „zloj pornografiji”, javlja suma od 15 milijardi dolara prihoda koje godišnje ostvari ova „zla” privredna grana. Verujem brojkama. Pa ipak negde između ova dva tzv. „događaja” bavio sam se čitanjem Aćinovog „Malog erotskog rečnika srpskog jezika”. Sudeći po naslovu i formatu knjige, a u poređenju sa navedenom sumom koju diljem sveta zaradi hard core industrija, ovo je jedna sićušna knjiga. Sastavljana je od sedam priča. Neka osetljivija duša, sklona čitanju, verovatno bi smatrala da ovakav pornografski kontekst nije neophodan. Jeste, potreban je. „Mali erotski rečnik srpskog jezika” zapravo je knjiga koja se nužno čita kao antiknjiga Pornografiji, bez obzira šta o pornografiji mislili. A Pornografija je sve ono u čemu se Očiglednost udružuje sa Nužnošću, pretvarajući čoveka u psa koji na crveno svetlo luči pljuvačku.
Na jednom od lepših mesta ove Aćinove knjige junak govori o filmu koji će snimiti, a koji će biti sastavljan od odblesaka i senki, i sve što se vidi, biće viđeno u ogledalu. Ovo bi mogao biti moto cele knjige. Aćinove priče su zapravo niz deformacija naših svakodnevnih asocijacija, naklonosti, osećanja, predviđanja... Stoga ove priče i nemaju čvrst zaplet, budući da, čitan iz njihovog kosog ugla, rasplet, ma kakav bio, nužno ostaje u vlasti predvidljivog. Centralna tačka Aćinovih priča jeste simbol ili motiv oko koga se širi simboličko polje mogućih, nepredvidljivih priča. Istini za volju (a volja istine je ćudljiva, kako bi rekao moj sagovornik s početka teksta), neujednačeni kvalitet priča iz „Malog erotskog rečnika srpskog jezika” počiva upravo na moći ili nemoći pojedinih simbola i motiva da se nadviju nad celu priču i time svaki njen deo pokažu kao nešto uistinu bitno. Iako su sve priče nastale iz istog šešira, za one slabije, čitaocu se čini da možda nisu morale toliko da žure da iz tog šešira ispadnu.
Jedan od važnih motiva ove zbirke jeste i kulinarstvo. To nije čudno, budući da kulinarstvo unosi erotsku dimenziju u pornografiju našeg hranjenja. Ova erotska komponenta hranjena, lišena očiglednosti mesa i nužnosti koje proističe iz gladi, omogućava Aćinu da u svoj tekst uključi čitav niz kulinarskih sintagmi. One deluju poput jezičkog začina u smesi uobičajenih jezičkih izraza i fraza kojima dočarava svakodnevicu, možda samo zato da bi se i u jezičkom smislu ona mogla deformisati, zakositi i iskriviti. Sličnu tehniku autor primenjuje i na planu motiva. Često se u ovoj knjizi, baš kao u pravom rečniku, jedan pored drugog nalaze raznorodni motivi koji u čitalačkom utisku ukrštaju bizarno i simpatično, odvratno i privlačno, lepo i ružno. Mesta gde ovi sudari suprotnosti stvaraju još uvek zagonetni osećaj neke autentične i sudbinske povezanosti liče na proreze na odeći kroz koje se providi nago telo. U tim tačkama ova knjiga doživljava svoj pripovedački i čitalački vrhunac. Takvih erotskih mesta nema puno. To je dobro, jer da je suprotno, imali bismo posla sa pornografijom.
Najzad, „Mali erotski rečnik srpskog jezika” nastoji, čini mi se, da povrati erotske korene samoga mišljenja. To da mišljenje proizilazi iz uzbuđenosti lepotom, bilo je jasno već Platonu. Danas je ta ideja zamračena pornografijom: ako postoji neka ideja koja može biti shvaćena kao filozofija pornografije to je ona koja nam govori da ne može postojati nikakva naporednost između seksualnog nagona i nečega što taj nagon nije. A opet, „odrednice” Aćinovog „Malog erotskog rečnika srpskog jezika” jesu Niče i Fuko, koje ovde nisu uvedene kao figure samog mišljenja, već i ekscentričnog seksualnog života, ovde, dakako, samo osenčenog. Time se mišljenje, ljubav, želja, čitanje i pripovedanje uvlače u mrežu čija je neraskidivost obezbeđena samo na onim mestima gde ljubav može zadržati ravnotežu na vagi na čijem se drugom tasu nalazi 15 milijardi boljih i težih razloga.

Slobodan Vladušić