Ušće okeana

29.08.11

Putovanje i lutanje se podudaraju sa našom maštom i podstiču na stvaranje
Knjige Jovice Aćina (1946), tvrdi Vladislav Bajac, nikada nisu bile jednostavne. Ali, kad bi im se pronašao ključ čitanja – one bi postale bistra reka čija vas matica nezaustavljivo vodi ka cilju – ušću.
Izdavačka kuća „Geopoetika” iz Beograda objavila je novu knjigu Jovice Aćina „Ušće Okeana”, knjigu lutalaštva, zagonetnosti i izuzetne spoznajne snage, sa Okeanom u glavnoj ulozi. Među njegovim novim knjigama su i „Ko hoće da voli, mora da umre”, „Mali erotski rečnik srpskog jezika”, „Dnevnik izgnane duše”, „Pročitano u tvojim očima”, „Šetnja po krovu: Sabrani crteži Franca Kafke”...

Volite da putujete, da lutate, pa makar i ulicama Beograda. Šta putovanja, upoznavanja novih svetova, znače piscu?
Putovati, lutati, moguće je i u sopstvenoj sobi. Verujem da je to izraz želje da se ne mirimo sa granicama, da ih prelazimo i, po mogućstvu, brišemo i tako neprestano širimo svet, podjednako onaj koji nas okružuje i onaj koji je u nama, odbijajući da u njemu vidimo zatvor čiji zidovi nas guše. Svet je poziv na pustolovinu koja nas menja. Kad tako gledamo na stvari, teško je odoleti putovanjima koja nas snabdevaju novim vidicima i susretima, kao i novim pričama. Po svemu rečenom, putovanje i lutanje se gotovo podudaraju sa našom maštom, a to znači da nas podstiču na stvaranje.

Vaše omiljene teme: istraživanje prošlosti i proticanje vremena, prisutne su i u novoj knjizi „Ušće Okeana”?
Lepo ste uočili taj prelaz sa prostora na vreme. Moja lutanja se nikad ne zadržavaju samo u prostoru. Od njega je vreme čak dalekosežniji izazov. U prošlosti je zametak sadašnjosti, a u razvijanju tog zametka skriva se naša neuhvatljiva istina. Otuda mi je nemoguće da sebe zamislim bez stalne zapitanosti nad vremenom. Vreme je, ipak, u „Ušću Okeana” samo ambijentalna muzika. S druge strane, kad stari, čovekovo vreme ne mora biti jednostruko. Godilo bi mi, recimo, da budem jedan od srećnika kod kojih se vreme u kostima i vreme u srcu razlikuju, pri čemu se nadamo da je drugo mlađe od prvog. O starenju sam nekoliko puta, tokom proteklih godina, razgovarao sa Davidom Albaharijem, s kojim sam vršnjak. Nedavno me je pozvao da ispričam nešto o starenju za knjigu koju priprema. Sad čekam da mi se ta priča dogodi, a držim palčeve da to bude mladalačka i vedra priča o starcu čije je srce dečje i koji se onda, makar u duhu, oseća besmrtan. Staračka java je, međutim, ne sumnjam, zagonetnija od mojih snova o njoj. U toj javi vreme ume da teče veoma bolno, i svako ko je dovoljno star i odvažan tada zna da je smrt jedini lek, ma koliko pomisao o tome leku nije baš najprijatnija. Kad me pitaju za nekog pisca koji je upravo umro, uvek osećam žalost zbog onoga što on nije stigao da napiše. Život je u onome što je napisao, smrt je u nenapisanom.

Knjigu je žanrovski teško odrediti: u njoj su kraće i duže priče koje se, na kraju, ulančavaju u romaneskno tkivo – ulivaju se u ušće Okeana?
Volim pisanje koje je slobodno i koje ne mari za zakone žanra. Iako se priče, kako odmiču, sve razgovetnije spliću i tako promeću u obuhvatnije pripovedanje nalik romanu, ja se romana, ipak, odričem i samo ga sugerišem. Ako neki život može biti roman, nipošto nisam hteo da zaboravim da je taj roman sastavljen od priča. Okean u knjizi je Atlantski okean, ali on je i okean koji postoji u svakom čoveku. I tako završna priča, svojevrsna romaneskna priča, postaje okeanska priča čije ušće smo mi sami. U toj pripovesti bežimo od sebe, bežimo i od ovdašnjih tajkuna i mafijaša, ali smo istovremeno i jedino utočište sebi.

Izuzetno je zanimljiva priča o Garsiji Markesu, odnosno srpskom selu Hrisovulja, u kojem obožavaju ovog pisca. Ovo je, istovremeno, i priča o neuzvraćenoj ljubavi?
Da, ljubav prema svetu, a koju nam svet ne uzvraća. To može biti tragedija, ali ja sam to video kao komediju. Dabome, srpsku komediju. Zato knjiga počinje tim veselim slučajem. Ostale priče potom nasleđuju taj smeh, s tim da on biva sve gorči.

Jedna priča posvećena je ukradenom romanu. Mnogi naši stvaraoci iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, bežeći u izgnanstvo, ostali su bez svojih rukopisa. Kako umetnici „preživljavaju” takve gubitke?
U priči je – prilično melanholičnoj, jer evocira moje sećanje na Prizren – ukradeni roman takoreći ukradeni život ili makar ukradena životna radost. Gubitak je nesaglediv. Teško je oporaviti se od njega. Izgubljeni rukopis može biti nadoknađen samo novim rukopisom –o izgubljenosti. Ali, za taj novi rukopis, kad smo izgubljeni, često nemamo više snage. Ipak, nikad ne smemo da se predamo. Za mene je, sa ovom knjigom, osećajući se i ja pomalo izgubljen, spasenje bilo u traganju za ušćem okeana. Svako ko je nešto važno izgubio, mora da potraži svoje ušće svog okeana.

U priči o poslednjoj, nedovršenoj, priči E. A. Poa, pesnik se pretvara u – sabljarku. Ni u ovoj knjizi niste se odrekli svojih omiljenih mistifikacija?

Moja najomiljenija mistifikacija jeste da o svakojakim istinama govorim kao da su u pitanju fikcije, izmišljotine. Mistifikacije su način kazivanja istina kad ih vlast proganja i zabranjuje. Tako je donekle s mistifikacijama i kod mene bilo nekada. U priči o smrti i preobražaju Poa, pesnika crnog romantizma, u stvari se mešaju fantastika i poezija, jer samo tako su mogle biti dočarane pretnje koje mnoge vrebaju pošto umru. Pravo vreme za gomilu laži o nama nastupa, naime, onda kad nas više nema.

Razbijanje tabua

Srbi se hvale da su veliki ljubavnici, a vi ste napisali priču u kojoj glavni junak priznaje da ne ume da vodi ljubav. Da li je to razbijanje još jednog našeg tabua?
Pa dobro, desi se da ne umemo da vodimo ljubav. To se može dogoditi svakome, ne samo Srbima. Možda do toga, bar ponekad, dolazi kad nam ljubav nije uzvraćena! A da li smo veliki ljubavnici ili nismo, ne znam. Možda to i nije važno. Što se ovdašnjih tabua tiče, značajnije bi bilo govoriti o izuzetnoj političkoj veštini u ignorisanju siromašnih, kao i o nejednakosti u pravima i šansama... To je ono. Zapravo tabu-tema jeste i da se o tabuima uopšte govori. Samo nešto promrmljamo, znate već kako.

Kako?
Pa onako, kao kad hoćemo da saopštimo nešto, a da nas zlo ne čuje.

Zoran Radisavljević

07.05.11

„Ko ne gleda, neće ni sam biti viđen baš kao što onaj ko govori ne čuje onoga ko mu govori. Tako nešto ume da dokuči samo neko ko poznaje prazninu u potankostima, tu pećinu praznine”, napisao je Jovica Aćin u knjizi „Ušće okeana”. U razgovoru za „Blic”, poznati pisac govori o ovoj svojevrsnoj zbirci priča, (ne)postojanju smisla, siromaštvu koje deformiše čoveka kao jednoj od ključnih odlika vremena u kojem živimo...
I lutanje vodi ka nečemu: Jovica Aćin

Govoreći o svojevrsnoj zbirci priča „Ušće okeana” („Geopoetika”) Jovica Aćin kaže:
„Mislim da je priča kao posebna vrsta životnog trenutka, a znamo da određeni, pravi trenutak može da obasja ceo život. Tako je priča zapravo kao munja. Od onih sam koji veruju da je svaka knjiga odraz piščevog života, a kroz to i vremena u kojem živi, u kojem je delo nastalo. ‘Ušće okena’ je nastajalo poslednjih nekoliko godina, a ono što, između ostalog, povezuje čitav njen sadržaj jeste strast, koja, verujem, postoji kod svih ljudi, strast za lutanjem. Mislim na specifičnu vrstu lutanja, onu koja nastaje kada čovek ostane bez svesnog, planskog cilja, bez obzira na to da li ga je ostvario ili napustio, izgubio... Tada čovek nailazi, često neobjašnjivo, na stvari za koje možda nije ni znao da su mu bliske, potrebne. Ispostavlja se da lutanje ipak vodi nečemu, nekom cilju koji je duboko u nama, nečemu što nam je potrebno. Arsen Dedić je to u svojoj pesmi iskazao rečima: ‘I kad si išla krivim putem, sve te vodilo k meni’”.
Svojevrsni junaci vaše knjige su poznati gradovi, trgovi, umetnička dela, stvaraoci poput Kafke, Markesa, Sezana, Frojda...


- I sve to potopljeno u život, u ono što čitalac može da doživi, bez obzira na to da li poznaje ili ne poznaje određena dela, stvaraoce... Sve ono čime su se ti veliki ljudi bavili javlja se i u tzv. običnim problemima, situacijama, svakodnevici. I sve se javlja u rasponu između tuge i vedrine, smeha i očaja.


Na jednom mestu kažete: „Kad osetite da ste sami u svetu, to vas može boleti, ali vas nikakve obaveze neće mučiti”. Težnja ka slobodi ili bekstvo od nje?


- Ima tu i ironije. Jer neretko čovek, i kad traži usamljena mesta da bi se, na primer, suočio sa sobom, vremenom, ovim, onim, on zapravo žudi za drugim.


Kažete: „Ko ne gleda, neće ni sam biti viđen baš kao što onaj ko govori ne čuje onoga ko mu govori”. Misticizam?


- Deluje tako. Neki mističari su govorili o tome da se u svemu što činimo u svetu ogleda svet u nama. Misticizam, kao i neka vrsta naoko apsurdnih istina, često se može pokazati kao vrlo bitan za čoveka, vrlo prisutan u ljudskom životu. Eto to je jedan deo mojih priča koje su kao neka vrsta živih fotografija, fotografija u jeziku koje stvaramo mešajući fantaziju i realnost. Mislim da upravo zbog tog spoja priča i jeste nešto što je u osnovi ljudskih potreba, u osnovi onoga što kratko označavamo kao Šeherezada (koja je pričanjem priče produžavala, spasavala svoj život).


Fantazija nikad ne bi bila fantazija da nema u sebi zrno realnosti, niti bi realnost mogla bez fantazija. Imaginacija čini život kvalitetnijim. Verujem da bi nam život bio suv, opor... Možda ga ne bismo ni želeli da nema imaginacije. Mislim da nam danas zapravo nedostaje imaginacije. Bilo bi lepše da je ima više, i bilo bi manje zla.


A kako vidite realnost u kojoj živimo?


- Vi i ja smo pre više od 10 godina radili intervju koji se ispostavio kao vrlo značajan, a i danas se pominje. Tada smo, između ostalog, govorili o tome da svet gubi smisao, a kad nema smisla, odjednom sve postaje dozvoljeno i pretvara se u neku vrstu beznađa. I danas, koji god vid realnosti pogledate (društvena, istorijska, politička realnost), vi vidite da je taj smisao izgubljen, a da novi nije izgrađen.



Razgradnja i iščezavanje ikakvog smisla prisutno je svugde. Mislim da taj gubitak smisla i dalje traje, samo je dobio nove pojavne oblike, manifestacije. A kad sve izgubi smisao, onda više nema razloga za život. Dakle, morali bismo ozbiljno, da se bavimo stvaranjem smisla. Ne znam drugi način da to radimo nego tako što ćemo ga graditi kroz lutanje u ranije pomenutom značenju traženja izlaza dok pratimo putokaze na kojima piše: dobrota, ljubav, moral, odgovornost... Umetnost tu može da bude velika potpora. Jer, čak i kad ljudi ne čitaju knjige, ne idu u pozorišta, samo prisustvo pozorišta, knjiga, likovnih dela daje jednu posebnost svetu, doprinosi smislu.



Siromaštvo deformiše čoveka
Kog žanra je naša realnost?
- Siromaštvo je danas jako, jako prisutno. A siromaštvo istanji, izbledi, deformiše čoveka. Prevori ga u utvaru s kojom je tako lako manipulisati po kom god hoćete pitanju. Čovek biva kao vrsta senke koja u sebi ima malo ili nimalo života. A kad nemate likove, junake, karaktere teško je govoriti o žanru. Mislim da je kod nas život neka vrsta trivijalnog, bljutavog romančića štampanog na roto papiru, kao šti su nekad štampani krimići i ljubići.


Tatjana Nježić

04.06.11 e-novine.com

"Ušće okeana" prosto jeste jedna od boljih Aćinovih knjiga. Uhvativši dobru perspektivu, izoštrivši konačno sliku i napustivši neke od ambicija koje su ga “krasile” u prethodnim knjigama, on je uspeo da stvori niz prilično uspelih narativnih celina, u momentima čak grotesknih, poput priče “Kako sačiniti priču” u kojoj ljubavni jadi dežmekastog mesara i prevodioca dobijaju prilično jezovit rasplet
Nije novost da u književnosti svi pravci i stilovi postoje ravnopravno jedan kraj drugog kao neiscrpan rezervoar i da ih je moguće slobodno uzimati i varirati. Problem koji sa tim ima kritika, koja po prirodi stvari sa sobom nosi određena predubeđenja, ostaje isključivo njen, to jest ukoliko propusti da primeti da je neka knjiga značajna i/ili dobra bez obzira na njenu pripadnost trenutno dominantnoj književnoj školi, onda čini greh najpre prema sebi jer sužava svoje oko i time se isključuje iz onoga za šta se zalaže. Nadam se da se takve stvari ipak retko dešavaju i da je moguće zadržati koliko toliko objektivan stav, bez obzira na lične afinitete i pripadnosti.
Knjiga Ušće okeana Jovice Aćina jedna je od retkih koja se do sada pojavila u ovoj godini. Naime, zadržavajući staru praksu da čuvaju svoje adute za ranu jesen, dakle za Sajam knjiga, ovdašnji izdavači preguravaju prvu polovinu godine reciklirajući stare materijale i radeći na promociji onoga što je urađeno u prethodnoj godini. S druge strane, nije baš da i srbijanskoj književnosti cvetaju ruže. Produkcija je mala i u većini slučajeva prilično loša, bez obzira na to što će mnogi pokušati da nas ubede u suprotno. Neke strukturalne pomoći u vidu stipendija i ohrabrivanja autora gotovo da i nema, a prošle godine se pojavio relativno velik broj dobrih proznih knjiga, da bi 2011. imala da ponudi jednako “obilje”. Voleo bih da me stvarnost demantuje, ali sumnjam da će se ove godine pojaviti više od dve-tri knjige koje ćemo pamtiti. Kako bilo, Ušće okeana, bez obzira na činjenicu što se ne radi o vrsti literature koju rado čitam, ume povremeno prijatno da iznenadi.
Radi se o četrnaest priča i jednoj noveli koje se kreću u istom tematskom krugu i manje ili više odražavaju osnovne crte poetike Jovice Aćina, a ona bi se zbirnim imenom mogla nazvati reciklaža. Ima dobre i loše reciklaže, pa tako i kod Jovice Aćina kvalitet knjiga varira od naslova do naslova, ali mi se čini da je Ušće okeana tekst koji uspeva da reciklira dobar materijal i da to učini na prilično visokom nivou tvoreći u procesu reciklaže značenjska pomeranja, odnosno da na osnovu starih tekstova i modela dovede do nečeg novog i neponovljivog.
Književnost i likovna umetnost su materijali sa kojima Aćin radi. Zahvata malo od Poa, malo od Kafke i Davida Grosmana, od Pesoe, Rilkea, od Handkea, Sezana, od Velsakeza i Velikića i mešajući to sa mistikom mora, alhemijom i čulnošću hrane, dobija jedan melanž koji ima svoje uporište u nečemu što bih nazvao filozofija otpadništva, egzistencijalni marginalizam pojačan svešću o mogućnosti iskupljenja kroz iskustvo umetnosti i okeanske večnosti. Na taj način se postvaruje dvostrukost naslovne metafore o okeanu u koji se moguće uliti, ali i beskrajnom prostoru i obilju mogućnosti koji se u nas ulivaju.
Aćinovo pripovedanje nije čisto u smislu da ga ne karakterišu jasno definisani zapleti i obrti. Ono više liči na esejiziranu pripovetku, model koji lično ne preferiram, ali u Ušću okeana to funkcioniše prilično uspelo. Postavljaju se naravno pitanja o pravu na poređenje, kao i o opravdanosti i potrebi takvog poduhvata u zemlji i vremenu koji nikako nisu naklonjeni ovakvoj vrsti diskursa, ali ako zanemarimo činjenicu da živimo u zemlji Srbiji, moguće je naći priličnu satisfakciju u nizovima asocijacija, u umetničko-nomadskom iskustvu koje većina stanovnika ove zemlje ne može da uživa. Eskapizam, pokazuje se, nije uvek pogrešna strategija jer se i na njegovom kraju krije ista ona uznemirujuća usamljenost, isti očaj egzisetncije koji svi, pismeni ili nepismeni, obrazovani ili manje obrazovani, bogati ili siromašni na koncu moramo osetiti.
Nije ovo književnost koja me ostavlja bez daha. Ova vrsta postmodernističkih eskapada je, čini mi se, prilično potrošena, posebno onih koje ostavljaju po strani premoderna iskustva koja smo doživljavali, ali najpre činili na brdovitom Balkanu. Beskrajno referiranje na tekstove ume da bude zamorno i Aćin često nema meru u tome. Ispada kao da se time hvali, ali to u suštini govori o nemoći da se prenebregne taština. To posebno dolazi do izražaja jer mu je motivacija likova slabo mesto u svakoj od priča. Zbog toga će se nekome ova knjiga učiniti prilično dosadnom i ja neću imati problem da se sa tim složim. Međutim, razrađenije priče u knjizi, a posebno “Pričaj mi o tome” i naslovna novela uspele su da bace novo svetlo na postmodernistički siže popularan u ovdašnjoj književnosti krajem osamdesetih i početkom devedesetih.
Ušće okeana prosto jeste jedna od boljih Aćinovih knjiga. Uhvativši dobru perspektivu, izoštrivši konačno sliku i napustivši neke od ambicija koje su ga “krasile” u prethodnim knjigama, on je uspeo da stvori niz prilično uspelih narativnih celina, u momentima čak grotesknih, poput priče “Kako sačiniti priču” u kojoj ljubavni jadi dežmekastog mesara i prevodioca dobijaju prilično jezovit rasplet. Ako volite književnost koja će vas naterati da guglate u potrazi za referencama, onda ste u pravoj priči. Ako, pak, volite književnost koja pogađa direktno u stomak i ostavlja bez daha, slobodno možete da preskočite Ušće okeana. Ulijte nešto drugo u sebe.

Vladimir Arsenić