Šetnja po krovu

22.09.07

Jovica Aćin je pripovijedač i esejista, ali kao prevodilac, čime se bavi, podjednako, da bi živio i, povremeno, iz strasti, preveo je niz knjiga Franca Kafke (ali i knjiga o njemu), među kojima su "Razgovori sa Kafkom" Gustava Janouha, "Sinovi", "Vavilonska jama" (priče i snovi), "Poslednja pisma", "Moja tvrđava" (izbor iz rukopisne zaostavštine posvećen tamnicama), "Pisma Mileni"... Prevođenje Kafke, kao i Valtera Benjamina, Ničea, pa i nekih francuskih i engleskih autora, smatra svojim ličnim stvaralačkim razgovorom sa drugim piscima, takoreći razmjenom iskustava u pisanju i mišljenju. Ponekad pomišlja da Jovica Aćin i ne postoji drugačije nego u knjizi, a da ga neko drugi u njemu, sa istim imenom, izmišlja dok živi punim životom mimo svih knjiga.

Kao pripovijedač, poznat je po knjigama koje su često izazivale bure, pa i skandale. Najnovije su "Pročitano u tvojim očima", "Dnevnik izgnane duše", "Ko hoće da voli, mora da umre", "Mali erotski rječnik srpskog jezika". A od eseja moraju se pomenuti "Gatanja po pepelu" (o logorima i izgnanstvima) i "Poetika krivotvorenja" (gdje se istražuju razne obmane). Najnoviju knjigu Jovice Aćina "Šetnja po krovu - Sabrani crteži Franca Kafke", objavila je "Geopoetika" u ediciji "Pisac o piscu". "Šetnja po krovu" predstavlja ekskluzivu na svjetskom nivou, jer nikada do sada nijesu objavljeni uz komentare razasuti Kafkini crteži. Knjiga je nastala kao plod Aćinovog višedecenijskog traganja za Kafkinim crtežima. "U ovim crtežima", veli Aćin u predgovoru knjige, "prepoznajemo snagu i osobenost. Crtanje nije bilo sporedno ili slučajno. Prelivalo se u pisanje i izlivalo iz pisanja, i takvo je, podjednako, suštinski dio Kafkine imaginacije i umjetnosti".

Gdje su sve "rasuti" Kafkini crteži, koje sada možemo vidjeti u knjizi "Šetnja po krovu"?
- Poglavito u arhivima i bibliotekama, tamo gdje je i većina sačuvanih Kafkinih rukopisa: u čuvenoj Bodlijevskoj biblioteci u okviru Oksfordskog univerziteta, u arhivu rukopisa njemačkih autora u Marburgu na Nekru, zatim u prepisci raštrkanoj po svijetu, ponekad u privatnim rukama, u arhivu Maksa Broda. Ovo posljednje spomenuto mjesto nije još potpuno otvoreno. Brodova nasljednica, u Izraelu, ne dopušta potpuni uvid u tu ostavštinu. Neki su i nestali, vjerovatno ukradeni, recimo iz arhiva Roberta Klopštoka u Njujorku, ali su, srećom, prije toga bili već reprodukovani, pa tako, ako su originali i nedostupni, ipak te crteže možemo da vidimo u mojoj knjizi. Dabome, u knjizi su sabrani crteži, znači svi koji su mogli biti nađeni, ali ne i cjelokupni. Za mnoge sam u sekundarnim izvorima našao trag da su postojali, pa ponešto i kako su izgledali, gdje su i kad bili stvoreni; međutim, njih je izgleda zauvijek pojeo mrak. Ovoliki broj crteža koje sad možete vidjeti u knjizi već je neočekivano veliki broj. Nijesam vjerovao da ih toliko mogu sakupiti.

Svi crteži Franca Kafke u ovoj knjizi propraćeni su Kafkinim tekstovima i Vašim esejima. Šta nam možete reći o prirodi tih tekstova?
- Pročitao sam cijelog Kafku, ne samo priče i takozvane romane nego i silna pisma, objavljene ili još nepoznate radne i dnevničke zapise i nacrte. Iz tog čitanja sam pobirao mjesta koja bi, po sadržini, mogla odgovarati crtežima. Tako je nastala mreža koja u sebi združuje crteže i Kafkino pisanje. Uz to, tu su moji komentari, biografski i istorijskoumjetnički, zatim moja esejistička razmišljanja. Najzad, možda najvažnije, u knjizi su i priče! Ja ih shvatam kao da su te priče ispričali sami crteži. Kako god, priče su moje, ali jesu rođene iz mog druž-enja sa Kafkinim crtežima. Nadahnute su njima, u skrovitom dosluhu sa njima. Naprosto dovode crteže u vezu sa nama i ovim trenutkom u svijetu. Pisao ih, s jedne strane, u znak odanosti Kafkinom djelu i, s druge, kao nešto što sam morao da stvorim, izmislim, ili sagradim po zbilji. Dio su mog iskustva sjećanja, gledanja, života. Sve u svemu, knjiga je višeslojna, ali kompaktna i lako čitljiva. Svako ko je bude prelistavao, moći će da ima pun doživljaj. I oni koji vole umjetnost i oni koji vole književnost i čitanje. Jasno, u ovoj knjizi sam želio da bude prisutno nešto što prevazilazi uskoshvaćenu umjetnost i književnost. Htio sam da svako ko je uzme u ruke odmah nasluti da je u njoj ponešto od njegovog života, i da je to nešto neophodno.

Da li Kafkini crteži ukazuju na postojanje određenog stila? Možda su bliski ekspresionizmu? Kako biste ih Vi odredili?
- Da, Kafka je pisao i crtao u razdoblju kad je ekspresionizam dostizao punu snagu u umjetnosti i književnosti. Otuda u crtežima uočavamo ekspresionističke elemente. Meni izgleda kao da su u nekoj tajnoj vezi sa crtežima Paula Klea, Georga Grosa, slikama Vasilija Kandinskog, a onda iskazuju u sebi još hiljadu drugih karakteristika, kao da umjetnik šeta po stilovima i traži. Ipak, rekao bih da je istovremeno u njima suviše nekog ličnog pečata, onog što nazivamo kafkinskog, po atmosferi, temama, potezima. Kad pogledamo crteže, smjesta znamo da ih je mogao nacrtati samo Kafka. On nije bio neki crtač početnik, nego izvanredan umjetnik, mada se to uglavnom malo znalo i više su oči bile uperene u njegovo pisanje. Prava i gotova likovna djela koja nijesu potekla od Kafke kao pisca. Nijesu ilustracije. To su samostalne tvorevine od Kafke kao umjetnika. Naprosto, on je bio dvostruko obdaren. Njegovi crteži trebalo bi da budu u svakoj istoriji umjetnosti, jer su autentični, nešto novo i nepoznato. Kao snovi koje još nijesmo sanjali.

Crteži iz knjige "Šetnja po krovu" predstavljaju uglavnom ljude. Šta nam to govori? Da li ste u nekim od njih prepoznali Kafkine književne junake?
- Dobro ste to zapazili. Čovjek je za Kafku bio najveći fantastični stvor. Nijesu mu bila potrebna nikakva čudovišta i zmajevi. Zanimala ga je čovjekova zagonetka, kao nešto što je nesaopštivo i nepredstavljivo. Otuda je razumljivo što su ljudski likovi u crtežima apsolutno pretežni, u svakojakim situacijama, u svakojakim pojavnim obličjima. Ali Kafka nije, kao što je to činio Marsel Prust, crtao junake iz svojih priča. Svaki crtež je već bio posebna priča mimo ostalih, pisanih priča. Likovi na crtežima bi mogli biti junaci pisanih priča, i kao da nas pozivaju da ih preselimo u pisanje. Zato bi se nekome moglo pričiniti da u crtežima prepoznaje Kafkine književne junake. Po mom mišljenju, u najboljem slučaju, crtani likovi su samo bliski rođaci pisanih likova, ali to nijesu isti likovi. U našoj mašti oni se mogu družiti, međusobno ispomagati, voljeti ili mrzjeti, ali neće biti istovjetni. Njihova razlika je upravo svjedočanstvo da Kafkine likove možemo da vidimo svuda, pa i u sopstvenom životu.

U Vašem komentaru uz Kafkin crtež "Otlin čalabrčak" pominjete najmlađu Kafkinu sestru Otlu koja je stradala u koncentracionom logoru Terezijenštatu. To je istina?
- Otla je bila deportovana u logor u Terezijenštatu gdje je, kao vaspitačica, brinula o djeci. Kad su djeca morala da budu odvedena u Aušvic, logor smrti, Kafkina sestra se dobrovoljna prijavila da ih prati. I zajedno s njima je otišla u smrt.

Za "Šetnju po krovu" su se interesovali i izdavači iz Poljske i Bugarske, što je dokaz da se radi o svjetskoj ekskluzivi
- Moja "Šetnja po krovu", ovakva kakva jeste, predstavlja premijeru. U to sam siguran. Nisam ja, naravno, izmislio Kafkine crteže. Samo sam ih predočio tako kako sam smatrao da zaslužuju. Ne mari ako taj poduhvat drugi hvale ili kude. Pisao sam, prevodio, istraživao, nalazio. Sad vi okusite tu ekskluzivnu voćku koja se iznjedrila sa tog šarenog tla. Kad je ta voćka sazrela, naišao sam na istinsku podršku kod izdavača. Beogradsku "Geopoetiku", kojoj zahvaljujemo za pojavu knjige, vodi Vladislav Bajac, i sam pisac sa visokim zahtjevima. Odmah je znao koje nam je blago u rukama. I kao da me je blagoslovio kad mi je rekao: "Neka bude, Jovice, sve kako ti hoćeš." Mislio je na izgled knjige. Ali, te su riječi, poslije svih mojih traganja o kojima se može napisati roman, bile čarobne i nadilazile su konkretan povod. Kad bismo imali više takvih pisaca i izdavača poput njega, vjerujem da bi i sam Kafka vaskrsnuo da bi s takvima sarađivao, jer, ne zaboravimo, i taj njemački pisac iz Praga, bio je prilično i opravdano zahtjevan u svojim rijetkim odnosima sa izdavačima njegovih tek nekoliko knjiga koje je objavio za života.

Preveli ste i knjigu Gustava Janouha "Razgovori sa Kafkom". Šta nam otkriva ova knjiga?
- Živog Kafku nam pokazuje, jer to je jedina knjiga razgovora sa Kafkom. Dječko koji je kao mlad pisao pjesme došao je u kancelariju kod Kafke, i tako se zapodjenuo njihov dijalog koji je tekao iz sedmice u sedmicu. Srećom, dječko, koji će kasnije postati muzičar, imao je odlično pamćenje, pa je vjerodostojno zapisivao razgovore sa piscem "Preobražaja", pričom koja se već u ono vrijeme čitala kao čudesno književno ostvarenje. Kasnije su Kafkin prijatelj Brod, kao i Kafkina posljednja prijateljica Dora Dijamant, potvrdili da su razgovori pravi, i da je u njima Kafka, po riječima i gestovima, apsolutno prepoznatljiv. To je dragocjeno svjedočanstvo. Dočarava nam usmenog Kafku.

Po čemu je najviše Kafka naš savremenik i šta je to univerzalno u njegovom djelu?
- Kafka se uvijek posvećivao pitanjima straha, samoće, nedostupnosti, bezizlaznosti, ali ih je izlagao sa smislom za njihovu grotesku i fantastiku. Stvar i nije u temama nego u načinu kako ih razumijevamo i dočaravamo. U tom pogledu, Kafka je bio jedinstven. On je neponovljiv pisac, a rekao bih i da, osim u njegovom pisanju, od njegovih crteža takođe ogromno učimo o svijetu i njegovim zagonetkama, kao i o našem opstanku usred njih. Treba te crteže imati neprestano pred očima. I oni nam pomažu da čujemo u čemu je tajna Kafkinog pogleda. Iako je bio u svom vremenu, njegovo stvaranje je za sva vremena. Divno je kako ga podjednako lako i zainteresovano čitaju i u Južnoj Americi i u Japanu, u Africi, baš kao i u Evropi. To dokazuje ne samo da je njegovo djelo svevremeno nego da je u dubokoj unutrašnjoj vezi sa različitim kulturama. Rekao bih tada da njegova univerzalnost ne može biti izrečena jednom i zauvijek, jer u sebi sadrži nešto što se transformiše, pa svako doba, svaka kultura, svako od nas, otkriva nešto drugo, samo za sebe i vječito. U tome je stvar: Kafka komunicira s najdubljim u nama, došaptava se s našim skrovitim bićem. S tim šapatom, lakše je živjeti.

DOBRI DUH I NAJVEĆI PISAC U PROTEKLIH STO GODINA

U vašem prevodu objavljen je i izbor Kafkinih tekstova "Moja tvrđava". Tu su Kafkine nezavršene priče, ideje za priče, nacrti, zapisi, nepoznata građa. Da li u tim tekstovima nazirete neko neostvareno, veliko djelo?
- Preveo sam ja nekoliko Kafkinih knjiga. Ovih dana se upravo pojavljuje i moj novi prevod glasovitih ljubavnih pisama "Pisma Mileni". Ali, kod jednog pisca koji je mlad umro, od tuberkuloze koja mu je razorila grlo, a imao je tek četrdeset godina, i ostavio za sobom gomilu rukopisa, bez obzira što su mnogi od tih rukopisa uništeni ili izgubljeni, najviše me zanima da otkrivam ono što još ne znamo o njemu. Zanimaju me nepoznati rukopisi, još neprevedeni. Potom, šta je sve, da nije umro, mogao da napiše, a nije. Naišao sam na zapis da je planirao da tri svoje duže povijesti objavi kao knjigu. Zato sam ja te tekstove preveo i objavio kao knjigu pod naslovom koji je on sam želio. Zove se "Sinovi". Zbirka tekstova pod naslovom "Moja tvrđava" takođe okuplja nepoznate i, u većini slučajeva, neprevedene stvari. To je moj izbor i sačinio sam ga vođen idejom da je i to mogla biti knjiga koju bi Kafka dovršio da je stigao. Ipak, vjerujem da sve što je on napisao, i od toga šta nam je danas dostupno, predstavlja već veliko i ostvareno djelo. Nema sumnje da je Kafka najveći pisac u proteklih sto godina. Mnogi veliki su učili od njega, Borhes, Markes, Moris Blanšo, Nabokov, Dino Bucati... Kafka se, naravno, ne može oponašati. Niko ne može da bude sam kao Kafka. Njegovo životno i književno iskustvo, zbog svog bogatstva, još nije do kraja preuzeto, niti ikada hoće. Ali, vrijedi ga stalno prizivati. On je kao dobri duh.

MOST IZMEĐU ŽIVOTA I STVARANJA

U Kafkinom djelu prepoznajete uticaj snova. Postoji li taj uticaj i u crtežima?
- Svakako, ali najprije bih istakao da je u tim crtežima izvjesna energija kadra ne samo da prima uticaje iz carstva snova nego i da sama utiče na naše snove. Kad sam tragao po svijetu za crtežima, bezmalo svaki mi se, kad bih ga otkrio, potom javljao u snovima, čak ih preobražavao. Nalazio sam sebe u takvim snovima, pa sam tako ulazio i u same crteže. S druge strane, Kafka je mnogo polagao na snove. I to je išlo dotle da mi, kad danas čitamo te snove koje je on tu i tamo zapisivao, ne samo da ne znamo više da li su to bili stvarni snovi ili konstruisani nego ne znamo ni da li su to uopšte snovi ili slike iz budnog stanja. Svojevremeno sam prikupio sve Kafkine snove. To se pokazalo maltene kao knjiga za sebe, i posvjedočavala je suštinski značaj snova u Kafkinom životu i pisanju. Bili su zapravo svojevrsni most između života i stvaranja.

Vujica OGNJENOVIĆ

18.08.07

Volim kod njega humor koji zrači iz opsesivnih i strašnih stanja koje on, bez trikova, ume da ispriča kao svakodnevnu stvar

Intervju Jovica Aćin
Jovica Aćin, naš istaknuti prozni pisac, esejista i prevodilac, latio se sasvim neobičnog umetničkog zadatka – da pronađe i sabere na jednom mestu crteže slavnog Franca Kafke, i predoči ih našem čitaocu. Traganje ga je vodilo ne samo u geografski nove prostore već i one, unutarnje, kako Kafkine tako i svoje, da bi na kraju definitivno bila uobličena pripovest o jednom izuzetnom stvaralačkom fenomenu.

Knjiga pod zagonetnim i višeznačnim naslovom „Šetnja po krovu” upravo je objavljena u izdanju beogradske „Geopoetike” u sve bogatijoj ediciji „Pisac o piscu”. Njen podnaslov, „Sabrani crteži Franca Kafke”, međutim, nije dovoljan da nas uvede u suštinu ovog dela jer, pored onoga što je Kafka često i izvanredno crtao i čime je dopunjavao i bogatio svoju prozu, u „Šetnji po krovu” otvara se još jedan svet. Onaj, umetničkih podsticaja i razmišljanja Jovice Aćina, datih kroz nadahnute i vrlo inspirativne komentare. Jednom rečju, pred nama je crtež-priča o muci stvaranja.

Zašto je, od svih pisaca, Vaš izbor baš Kafka?

On je fantastičan pisac, a istovremeno tako blizak košmarima, strahovima, ljubavima, snovima svih. Najbolji pisci i najbolji čitaoci 20. veka nisu mogli da mu odole. Tako je, poglavito, i danas. Ako hoćete da znate na koji čudesan način fikcija može biti mesto istine, zavirite u Kafku. Ali, ja ne pišem kao Kafka; niti to mogu niti hoću. On je samo jedan od mojih sabesednika s kojim se odlično razumem. Kao što su njega drugi, tako on mene ponekad podstiče da ne zastanem dok preskačem provalije od kojih je sačinjen naš svet. Volim kod njega humor koji zrači iz opsesivnih i strašnih stanja koje on, bez trikova, ume da ispriča kao svakodnevnu stvar.

Kada ste se prvi put sreli sa Kafkinim crtežima? Gde ste ih, uglavnom, nalazili?

Pre tridesetak godina, ali tad sam video tek dva-tri. U prvi mah nisam znao da su njegovi. Zinuo sam. Rekao sam sebi: „Ovo bi Kafka mogao nacrtati”. Kad sam saznao da su doista njegovi, nisam bio iznenađen. Počeo sam da tragam za svim crtežima. Mnogi nisu bili dostupni. Mnoge je pojeo mrak. Posle svega, evo ih bezmalo pedeset. Većina je sa faksimila originalnih rukopisa, iz dnevnika, pisama, radnih zapisa. Kad bih ocrtao lavirintsku putanju kojom sam lutao, tražeći, ona bi mogla nalikovati nekom neostvarenom Kafkinom crtežu, ili čak nekoj njegovoj priči, recimo o fragmentarnom građenju Kineskog zida.

Kafkina zabrana objavljivanja odnosi se i na njegove tekstove i na crteže. Da ga je prijatelj Maks Brod poslušao, danas bismo bili mnogo siromašniji u predstavi o Kafki. Ipak, Brod je sebi davao i prevelike slobode, a crteže je isecao... Dvostruki neposluh, koji je urodio...?

Dvosmislenim plodom, ali značajnim! Brodova nevernost iz beskrajne prijateljske odanosti obezbedila nam je neizreciv dar. Nije spalio rukopise, mada je to pisac od njega tražio. Istina, taj prijatelj je sebi dopuštao intervencije na tekstovima koje su donekle krivotvorile original. Stvar, srećom, nije nepopravljiva. Brod je sačuvao originale. Iako nisu svi crteži bili u njegovim rukama, one koje je kolekcionisao, često je isecao iz izvornika, pa nam ostaje samo da nagađamo o njihovom poreklu i mogućnom kontekstu.

U jednom svom komentaru kažete da je teško povući distinktivnu liniju između crteža Kafke kao pisca i Kafke kao likovnog umetnika. Kafkino pripovedanje Vam naliči Kafkinom crtanju?

Meni veoma nalikuju. Ali, kad se zagledam, vidim da su različiti. Jedan koren, dva izdanka. Pretače se jedno u drugo, ostajući dva zasebna čarobna napitka, u dva umetnička suda. U knjizi su, uz ostalu građu i svakojake putokaze, i priče koje su ti crteži ispričali u meni, ili me podsetili na njih. A te priče, da, više su od Jovice Aćina nego od Kafke. Svejedno, sa crtežima svako će imati svoje priče, i svaki umetnik svoj likovni odgovor na Kafkinu reč ili liniju. Poput njegovog pisanja, tako i njegovo crtanje pobuđuje u nama silne odjeke.

Kafka je često crtao na marginama rukopisa; svojevrsno bekstvo od pisanja, ili „punjenje baterija”?

Može biti oboje, ili nijedno. Ili je pre u pitanju neprekinuta bujica čiji vrtlozi šetaju od jedne do druge obale. Zagonetna tečnost koja bije iz srca Kafkinog života podjednako zapljuskuje reči i linije u kreativnom krštenju i ukrštanju. Kafkin talenat je dvostruk, s dvostrukom imaginacijom. A mi smo most, dok gledamo i čitamo, koji spaja te dve strme obale reke koja se uliva u zaleđeno more i greje nas. Dugo nismo marili da postoji druga obala, Kafkino crtanje, a sad sam siguran da je bez njega nezamislivo Kafkino pisanje.

U velikom broju crteža prepoznajete slovo K. Dovoljno da sugerišete izvesnu Kafkinu opsesivnost njime? Slutite li zbog čega?

Da, bio je opsednut slovom K. Smatrao ga je i ružnim. Pretpostavljam da bi to moglo biti zbog Kafkinog samoporicanja. Bio je umetnik nestajanja. Hteo je da nestane suočen sa čovekovim maskama. I to je deo njegove vizije našeg sveta. Osećao se, po rečima Milene Jesenske, kao potpuno go čovek usred gomile obučenih. To je naročito stanje, prožeto stidljivom vidovitošću. Zato nam je njegovo delo neophodno. Otkriva nam stvari koje ne bismo da znamo, pri čemu nam bez tog znanja nema opstanka.

Dobar ste poznavalac slikarstva, i jedna od Vaših studija posvećena je i slikaru Ljubi Popoviću. Opisujući crtež kao varljivi obris nevidljivog, a doživljavajući ga kod Kafke kao pretakanje u prozu, istovremeno opisujete posebno stanje umetnika dok stvara. Šetnja po krovu, ili šetnja u snu? Ili senka sna?

Kad smo se Ljuba i ja prvi put sreli, rekao je da je naslikao niz platna o lutanju senke, tako reći podstaknut i mojom knjigom „Duge senke kratkih senki”. Potom sam ja, na njegov i poziv Branka Kukića, sastavio našu, pravo govoreći, zajedničku knjigu. Sličnu, bibliofilsku knjigu sam načinio i sa crtežima Milenka Miletića, „Nage žene, goli demoni”.

Za mene je razgovor s Kafkinim crtežima bio poput šetnje po krovu. Mesečarenje? Možda. Gde je umetnik kad stvara? Snevao, šetao, leteo, šta god, zapravo je uvek u onome što stvara: nestaje i pomalja se u svojoj umetnosti. Ta mađija je neverovatna i dragocena stvar, bez koje nam je život siromašniji, lažniji, pa i nemogućan.

Anđelka Cvijić

16.06.09 Polja

Stvaralaštvo jovice Aćina (1946) započelo je jednom zbirkom pesama, koja se ubrzo povukla sa bibliografskih spiskova ovog autora, spiskova koje su najpre, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, nastanile esejističke knjige (Izazov hermeneutike, Paukova politika, Šljunak i mahovina, Poetika rastrojstva, Poetika krivotvorenja i dr.), a od devedesetih godina sve više i knjige priča, kojima se autor od tada svesrdnije posvećuje, ostajući veran žanru (kratke) priče i odolevajući pripovednom nagonu za širom romanesknom formom. danas se opus ovog autora nalazi u svojevrsnom stanju unutrašnjeg ekvilibrija, sa gotovo jednakim brojem knjiga eseja i knjiga priča, a svakako bi mu trebalo dodati i Aćinovu trajnu prevodilačku pasiju prema tekstovima onih „junaka“ istorije književnosti i mišljenja čije je samo nabrajanje dovoljno da se mapira senzibilitet koji (pred)određuje i na okupu drži sva tri pomenuta područja ispoljavanja ovog autora (Niče, Frojd, Kafka, Sioran, Bart, c. todorov, de Sad, Mišo, Benjamin i srodni). u domaćoj književnosti redak slučaj da se hermeneutički um i pripovedni instinkt sjedinjuju u istom proznom pismu savremenog autora, odavno je pružao mogućnost kritičkom čitanju da se upusti u razumevanje te zone prevoda između esejističkog i pripovednog na kojoj počiva ono što je osobenost Aćinove proze. dve poslednje knjige jovice Aćina, Šetnja po krovu (2007) i Goli pripovedač (2008), takvo kritičko čitanje čine neodgodivim, jer pomenutu relaciju esej–priča eksplicitno tematizuju ili pak ovo žanrovsko ukrštanje postavljaju kao svoje najupadljivije obeležje. Ne računajući ponovljena izdanja kultnih knjiga o „božanstvenom Markizu“ i logorologiji (Apokalipsa Sad, 1995/2004, Gatanja po pepelu, 1993/2003), Šetnja po krovu i Goli pripovedač su Aćinove prve esejističke knjige nakon više od deset godina, evidentno posvećenih više pripovedanju, prevodima i uredničkim poslovima. one i pokazuju bitnu razliku u odnosu na dosadašnje Aćinove knjige eseja, razliku koja se u svim aspektima svojih ispoljavanja – neposredniji prodor fragmentarnog, autopoetičkog i pripovednog u njihovu organizaciju, motive za pisanje i sam diskurs – može shvatiti kao razlika koju u njih zajednički upisuju autorov u međuvremenu izgrađen pripovedački korpus (devet zbirki priča) kao i „međuvreme“ svakog pisanja – sama stvarnost, na koju je taj pripovedni korpus u odnosu na esejistički neposrednije upućen.
*
Šetnja po krovu donosi sve do sada poznate i dostupne Kafkine crteže, oko kojih se kao oko raspršenog netekstualnog epicentra organizuje tekstualno tkivo ove knjige, knjige- -omaža ili moderne „knjige odanosti“ Kafki, u koju je istovremeno inkorporirana i čitava jedna zbirka Aćinovih kratkih priča. u pogledu svoje saznajno-naučne dimenzije, knjiga je jasno opredeljena. ona je posledica višedecenijskog istraživanja i opsesivnog traganja za Kafkinim crtežima, kao i odmeravanja njihovog odnosa sa poetikom Kafkine proze. Sve što bi kao nužna referenca, naučna legitimacija i uputstvo za dalje istraživanje moglo biti od koristi čitaocu (tehnike u kojima su crteži rađeni, precizan popis njihovih izvora, u dosadašnjoj literaturi usvojenih naslova, biografska hronologija i korisna bibliografija) dato je kao apendiks i akribična „senka“ na kraju knjige. to omogućava da se centralni deo knjige, rasterećen sindroma fusnota i „naučne strogosti izlaganja“, gradi više u duhu ničeanskog „opiranja licemernosti naučnog duha“, dakle spontanije, zainteresovanije, ne postavljajući se bestrasno i dogmatično, ne skrivajući od čitaoca genezu mišljenja i stizanje do zaključaka, pa ni nedoumice, upitanost, oklevanja ili nemost na tom putu. Kao istraživački projekt, knjiga je, međutim, još uvek otvorena. osim četdeset i šest ovde okupljenih crteža, zna se za još desetak nestalih ili nedostupnih Kafkinih crteža od kojih je za sada ostao samo tekstualni otisak, njihov opis ili svedočanstvo o njima (spisak, opis i sudbina ovih crteža takođe su dati na kraju knjige), kao što se sa izvesnošću može pretpostaviti da postoje još neviđeni Kafkini crteži kod naslednice arhiva Maksa Broda koja još uvek javnosti i istraživačima ne dopušta uvid u Kafkinu poznatim „prijateljskim izdajstvom“ sačuvanu ostavštinu.
U pogledu svoje kompozicije i stukture, knjiga počiva na umnožavanoj dijalektici između slike i teksta, crtanja kao pisanja i pisanja kao crtanja, i svakako pisca (crtača Kafke) i pisca (čitaoca Aćina). za svakim od crteža najpre sledi tekstualni odlomak iz Kafkinog rukopisa: ređe onaj u okviru kojeg je crtež nastao (jer nam je zbog različite sudbine ovih crteža takav prvobitni kontekst uglavnom uskraćen), a češće odlomci iz Kafkinih dnevnika, pisama, beleški ili priča koji tematski korespondiraju sa crtežom. Svi odlomci iz Kafkinih tekstova dati su u Aćinovom prevodu, a ono što autor-prevodilac pri tom vidi kao „izbegavanje neujednačenosti različitih ovdašnjih izvora“, u kontekstu ovakve knjige jeste neizbežno i još nešto: prevod kao modus prisvajanja drugog, kao brisanje granice između dva diskursa, između Kafkine i Aćinove prozne rečenice, što bi jednoj blumovskoj, antitetičkoj analizi moglo pružiti dosta podstreka i materijala.
Ovi odlomci iz Kafkine proze, kao i samo naslovljavanje crteža, prvo su decentriranje crteža ka tekstu i prvi modus njihovog tumačenja, čemu se zatim priključuju i Aćinovi, jasno razdvojeni, esejistički komentari i dopisi, refleksije i meditacije koje nad svakim crtežom započinju u posebnoj modulaciji i za svaki crtež traže način/formu stvaralačkog odgovora koji bi mu najviše odgovarao. osnovne pretpostavke od kojih ove refleksije polaze jesu „nesporna prevlast vizualnog“ u Kafkinoj prozi, kao i „asimetrična ravnopravnost Kafkinog crtanja i pisanja“, koje bi trebalo da istraživanje Kafkinog crtačkog opusa postave kao polje relevantnih uvida za razumevanje Kafkine proze uopšte. Prevlast vizualnog u Kafkinoj imaginaciji i nenarativnost njegove proze koja traga za „pričom bez priče“, analogni su rukopisnim, piktogramskim, hijeroglifskim, upravo „gramatekstualnim“ svojstvima njegovih crteža. u ovoj dinamici između „napisanog crteža“ i „nacrtanog teksta“ poseban status stiče „osamostaljeni inicijal K.“, najčešće (prez)ime junaka u Kafkinoj prozi, slovo-piktogram koje Aćin pronalazi kao latentnu osnovu mnogih Kafkinih crteža, čime svakako biva i na tragu postojećih psihoanalitički inspirisanih razmatranja „Kafkine opsednutosti vlastitim imenom“ i „anagramske aktivnosti Kafkinog pisanja“ (Žerar Adad).
U pogledu obima i forme, Aćinovi komentari kreću se od nultog stepena, naime od izostanka komentara (što bi valjalo shvatiti kao sleđenje principa „ne piši nikad kad nemaš suštinski poticaj“ ili kad taj suštinski poticaj nalaže nemost), preko „sugestivnih opisa crteža“ koji prerastaju u male poetičke parabole, zatim širih esejističkih refleksija koje neki Kafkin ili kafkijanski problem smeštaju u prijatnu širinu modernog promišljanja srodnih problema (Kafkina Morija i priča o Avramovoj žrtvi u odnosu na Kjerkegorovu, deridinu, Emanuela Levinasa...), pa sve do sasvim samostalnih Aćinovih kratkih priča koje „progovaraju“ umesto crteža, odnosno tekstom „ilustruju“ crtež i prevode ga u jednu od mogućih (Aćinovih?) priča o njima ili iz njih. Nastajući povodom Kafke i imajući često samog Kafku za protagonistu, ove priče su takve da bi se mogle naći u ma kojoj Aćinovoj zbirci priča, a ovo rađanje Aćinovih priča iz duha Kafkinih crteža, kao pružanje uvida u proces nastanka njegovih priča uopšte, može biti korisno uputstvo za razumevanje nekih aspekata tipologije same Aćinove proze. Pri svim ovim Aćinovim krajnje slobodnim, nesistematskim, spontanim odgovorima na crteže kao provokacije, čitalac je sproveden kroz mnoge za razumevanje Kafke karakteristične biografske i/ili poetičke teme (porodica, veridba, birokratija, tumačenje motiva i likova iz njegovog dela, odnos Kafke i džojsa, Kafkini snovi i fobije, hu-mor, gladovanje i akrobatika u umetnosti...). Ali čitalac je pri tom, neprimetnije, sproveden i kroz mnoge prepoznatljive teme Aćinove proze (logorska tema, prevod, figura nagosti i telesnosti jezika/pisanja, deca, trampazlini...) i za svakog pažljivijeg čitaoca biće nedvosmisleno kako je ova, podjednako oprezna i prestupna, „knjiga odanosti“ svom scriptor meusu istovremeno i jedna besprimerno lična i auto(po)etička knjiga autora.
*
I Goli pripovedač, zbirka tekstova „o koječemu ali najviše o pripovedanju (da, i u romanima), o golotinji i prerušavanju u njemu, kao i o drugim česticama iz poetike pripovedanja“, jeste knjiga posredno mada neskrivenije autopoetička od Šetnje po krovu. Demaskirajući vlastite postupke i prateći „nevidljive granice između priče i eseja“, Aćin gradi knjigu “razmatranja (...) podjednako fantastičkih i realnih, nostalgično i meditativno narativnih, ukratko esejističkih“, kojoj osnovni ton ipak daje „prigodni“ karakter značajnog broja tekstova, govora-referata nastalih najrazličitijim konkretnim povodima (književni skupovi, uručenja nagrada, izložbe, predgovori knjigama). ono što ove tekstove objedinjuje i zasniva magistralnu liniju knjige jeste autorski glas u njima, naglašenije autobiografski, glas koji sebe shvata i pozicionira kao prevashodno pripovedača i koji svaki povod koristi da se prema njemu odredi kao prema iskušenju za pripovedanje. Esejiziranje o pripovedanju ostvaruje se kroz oglede koji pokušavaju da odmere pripovedanje u odnosu na druge književne žanrove (esej, poezija, roman), umetničke žanrove (slikarstvo), ili arhižanrove i arhiprocese pisanja, čitanja i prevođenja. Pri tom, tri najobimnija i stožerna teksta, posvećena žanrovskim „krivotvorenjima“ prevoda, identiteta/subjekta i eseja, mogu ilustrovati osnovni žanrovski instinkt ka otvorenosti koji ova knjiga zastupa i opredmećuje.
Tako će povodom Don Kihota i njegovog novog prevoda na srpski (Aleksandre Mančić) toliko dobrog „da bi mogao postati osnova mnogih fantastičnih teorija prevođenja” i predstavljati obistinjenje „najluđe ideje o prevođenju“ (Borhesovog Pjera Menara), Aćinov esej zapravo upućivati na arhižanrovski prostor u kojem prevod može biti čitan kao jedan pravi, dogođen, mada „nenapisani roman“. taj prevod kao procesualni roman u romanu i kroz roman, nije ni u kakvoj priči, niti u tekstu kroz koji je posredovan, već se samo može razumevati i čitati kao, paradoksalno, opredmećen a nezabeleživ intertekstualni transfer, relevantan utoliko što se u njemu događa suštinsko biće književnosti, ali za koji standardna i tradicionalno shvaćena književna komunikacija i teorija nemaju načine da ga žanrovski odrede, stabilizuju ili imenuju. takvo arhižanrovsko naslućivanje nije nikakav postmoderni hir već osnaživanje senzibiliteta za nešto bitnije od „spokoja dobrih i postojećih formi“, od-nosno za ono što te forme stalno upućuje na otvaranje, iskušavanje, dinamizovanje i preobražavanje u čemu je zalog njihove vitalnosti, neophodne da bi se na adekvatan i što slo-ženiji način odogovaralo na prekobrojnu složenost i „nekanonizovanost“ same stvarnosti.
Povodom „najčuvenijeg i najmisterioznijeg erotskog romana dvadesetog veka“ – Povesti o O Polin Reaž – Aćin, pak, gradi tekst ubedljive generičke nestabilnosti koji je istovremeno: istorijat jednog književnog slučaja mistifikacije i pseudonimije u književnosti dvadesetog veka; melanholično-esejistička refleksija o poetici krivotvorenja identiteta; kvaziautobiografska priča o „erotskom ropstvu“ (koja funkcioniše kao burleskni, humorno-parodijski kontrapunkt temi romana); i, konačno, možda i putopisna priča o stvarnom istraživanju povodom knjige, koja se morala očuvati u zoni neodređenosti između fikcije i istine kako bi posvedočila/sugerisala „čudesni uvid“ kojim kulminira (Aćinov slučajan susret sa misterioznom autorkom u Nacionalnoj biblioteci u Parizu). ovako ostvaren esej (zapravo predgovor datoj knjizi) u sebe je sasvim asimilovao svoju fikcionalnu, pripovednu dimenziju kao „zaboravljenu dimenziju eseja“, pokazujući kako priča, narativna fikcija ili autofikcija, u određenom (esejističkom) tekstualnom poretku može imati funkciju, pa i smisao pravosnažne interpretacije, odnosno „krivotvorenog“ i maskiranog eseja.
Ovi najekstremniji, ali i najinspirativniji, primeri generičkih igara i interferencija o kojima govori i na kojima se zasniva ova knjiga, samo su refleks jednog opštijeg shvatanja pisanja kao fundamentalno polilogične i dinamične aktivnosti, istovremeno kreativne, saznajne i etičke, koja se ovim knjigama, ali i Aćinovim ukupnim stvaralaštvom, afirmiše. I teško je oteti se utisku da je žanr koji Aćin sve vreme evocira zapravo „arhižanr“ samog pisanja, same literature kao „institucije fikcije“, sa svim njenim pomerljivim i nepremerivim granicama prema drugim semiotičkim porecima i posebno prema samoj „stvarnosti“. Esej kao „mrlja na književnom i filozofskom korpusu“, kao „prestup u zakonima žanra i mišljenja“, kao žanr bez žanra definisan upravo kontaminacijama područja na kojima počiva, očekivano se vidi kao književno stanje kojim se najbolje može pratiti i preneti složenost egzistencije i literature, i njihovih relacija. Esejistički instinkt kao „instinkt za forme i njihove mogućnosti“ kojim želi da se dosegne samo „mesto rađanja formi“, izraz je nemoguće a nužne i zato „melanholične“ žudnje da se svakim gestom pisanja stigne u samo središte književnog fenomena. tako shvaćen esej-pisanje podrazumeva uvek određeni etički koncept, koncept etike otvorenosti ili asketizma „prihvatanja svega“, pa i po/etičkog otvaranja eseja priči i priče eseju. Iz takvog se susreta eseja i priče, smatra autor, može roditi nešto što još uvek može biti obećanje u prostoru literarnosti, „...neki hipertekst čije nam doba tek predstoji i čija nam poetika još nedostaje“, kao i „pripovedanje kojim će se možda moći ispripovedati ono što se ne može misliti“.
Biljana Andonovska

13.09.07 Glas javnosti

Izdavačka kuća „Geopoetika“ upravo je objavila knjigu Jovice Aćina „Šetnja po krovu: Sabrani crteži Franca Kafke“. Reč je o knjizi koja sadrži do sada nepoznate crteže iz pera znamenitog pisca. Prema rečima autora ove knjige, Jovice Aćina motivacija za nastanak ove knjige proizišla je iz njegove fascinacije Kafkom.

- Eh, tragao sam za tim crtežima, prikupljao podatke o njima i korespodencije za njih, tumačio ih kada mi je to izgledalo mogućno, razmišljao i pričao. Sam i s drugima. Sve je u jednom potezu sagledano i rečeno: uz liniju, preko linije i ispod nje, ispod svega što oko vidi.

Na pitanje da li je na osnovu otkrivenih crteža Franc Kafka mogao da bude veliki crtač, Jovica Aćin odgovara:

- Šašavo pitanje jer on već jeste izvanredan crtač. Ko gleda, videće. Kad krenete, nećete stati. I ja sam prošao u jednom dahu. Kad sam dospeo do kraja daha nisam više bio u stanju da iziđem iz njega. Povukao me je u sebe kao kad vas iz materice izvlače na vazduh, u život, a vi ne biste, ali ste nemoćni da se oduprete. Ostaje vam samo život u jednom dahu. Takav je bio Kafkin. U svim prizorima života koje je ispisao, takvi su i njegovi crteži, kaže Aćin i dodaje da u ovim crtežima prepoznajemo izrazitu snagu i osobenost. Crtanje nije bilo sporedno ili slučajno. Prelivalo se u pisanje i izlivalo iz pisanja, kao takvo je podjednako suštinski deo Kafkine imaginacije i umetnosti.

Knjiga sadrži prikupljene crteže , sa svim neophodnim podacima, rekonstruisanim kontekstima i tekstualnim korespodencijama. Tako sabrani, oni uverljivo otkrivaju nepoznatog, neočekivanog Kafku, u čijem i pisanom delu pogled igra presudnu ulogu, i za koga je njegov odani prijatelj Maks Brod smatrao da je obdaren za crtanje i za pisanje podjednako. - Kad se istinski zagledamo, složićemo se sa Brodovim uvidom o dvostrukom daru, kaže Aćin. On smatra da ni sam Kafka nije video neke od svojih crteža, jer su neki pravljeni u stanju rasejanosti, takoreći naslepo.

- Nijedan od crteža, ma koliko poneki izgledao kao žvrljanje i drljanje, kao detinji gest ili tričarija iz zabave, nije nastao „tek onako“. Svi oni zajedno sa stilskom i svakom drugom raznolikošću koju kod njih možemo da prepoznamo, deo su izvesne taktike u prekidanju i nastavku pisanja, obnavljanja pažnje. Oni su deo dinamike Kafkinog pisanja.

Aćin tvrdi da su Kafkini crteži naivni samo naizgled, te da predstavljaju tragove neke stare, duboko ukorenjene strasti koja se na njima ne vidi, jer je prema rečima samog pisca „strast duboko u njemu, s duge strane olovke, dok su crteži na papiru tragovi koje čitamo kao zgarište“.

Autor: E. G.

05.08.07 Danas

U ovom po svemu neobičnom delu, Jovica Aćin sabrao je sve crteže Franca Kafke, uz svaki crtež pridružio odgovarajući Kafkin tekst i, inspirisan , na temu mnogih Kafkinih crteža, sam napisao kratke tekstove.Sudeći po ovoj knjizi, zasigurno jedinstvenoj u svetu, Kafka jeste bio i veliki crtač. O tome, Jovica Aćin kaže: "Crteži su deo dinamike Kafkinog pisanja. Njihova stilska razmolikost - sa potezom koji se pruža od realističkog do ekspresivnog, pa i apstraktnog - možda ne ukazuje na neki postojani lični stil, ali crteži svakako ne gube lični pečat, jer neprestano i usaglašeno prate variranja u izvesnom tekstu (koji ne mora biti napisan), čak i onda, verujem, kad nije u pitanju direktno kombinovanje reči i slike. Najzad, stil nije bez tematske uslovljenosti. Preobražava se od putnih impresija do situacionih i fantastičnih prizora, pa i od portreta do portreta, u kojima ne mogu da ne vidim osobenu komiku, karikaturne crte, nipošto oštre, više estetizovane i, uopšte, naročiti humor koji kao da je prisutan samo da bi istakao neku neizrecivu, neutešnu, nesmirujuću napetost". Crtao sam celog života, rekao je Kafka. Po prvi put se svi ti crteži nalaze u jednoj knjizi, uz komentare pisca Jovice Aćina. Ovo delo još jedna je potvrda Aćinove invencije i erudicije i poziv na proučavanje opusa Franca Kafke, koji je univerzum sa jednim vratima - onim ulaznim.

27.07.07 Glas javnosti

BEOGRAD - "Geopoetika" je srpsko izdavaštvo upisala na globalnu kulturnu mapu jedinstvenom knjigom sabranih crteža literarnog velikana 20. veka Franca Kafke "Šetnja po krovu", koja je plod istrajnog i strasnog traganja književnika Jovice Aćina.
U internacionalnim kulturnim krugovima jedva da je neko znao da je besmrtni Kafka bio majstor crtačkog umeća, i to jedan od najboljih, jer je do šire publike stigao samo po neki od njegovih crteža, a sada je sve, koji su mu bili dostupni Aćin sakupio na jednom mestu i oni su u knjizi, koja je i za čitanje a još vise za gledanje, doživeli svetsku premijeru.

Aćin je rekao da se pre više od 35 godina prvu put sreo sa jednim Kafkinim crtežom i to ga je tako duboko potreslo da je krenuo u potragu za njima.
Za velikog znalca Kafkinog literarnog opusa i jednog od njegovih najboljih prevodilaca na srpski vizuelno i literarno se prepliću jer za Kafku crtanje nije bilo sporedno ili slučajno već se izlivalo i prelivalo u pisanje i zato su suštinski deo njegove umetnosti i imaginacije.
Aćin je u knjigu uneo i sve neophodne tehničke podatke ne samo za one crteže koji su mu bili dostupni, već i za one koji su izgubljeni ili su zauvek nestali.Shvativši da crteži mogu da budu protumačeni Kafkinom prozom, Aćin je u knjigu uključio odlomke koji direktno korespondiraju sa slikama i uz to je dao svoje esejistički pisane komentare i refleksije kao i istorijsko-umetnički kontekst u kome su nastali.
Neosporno da Kafka ima svoje mesto u nemačkom, srednjoevropskom i severnoervopskom ekspresionizmu kojim je prožeta i njegova literatura.
Aćin je rekao da su se za knjigu interesovali neki izdavači iz Poljske i Bugarske, ali autorska prava zastupa "Geopoetika". Direktor "Geopoetike" Vladislav Bajac je odgovorio da se knjiga tek juče pojavila i da tek treba razmotriti mogućnosti njenog plasmana u svetu, ali se nada da će privući pažnju izdavača u inostranstvu.

27.07.07 B92

Izdavačka kuća “Geopoetika” izdala je jedinstvenu knjigu sabranih crteža Franca Kafke pod nazivom “Šetnja po krovu”.

Izdavačka kuća "Geopoetika" je srpsko izdavaštvo upisala na globalnu kulturnu mapu jedinstvenom knjigom sabranih crteža literarnog velikana 20. veka Franca Kafke pod nazivom "Šetnja po krovu", koja je plod istrajnog i strasnog traganja književnika Jovice Aćina.

U internacionalnim kulturnim krugovima jedva da je neko znao da je besmrtni Kafka bio majstor crtačkog umeća, i to jedan od najboljih, jer je do šire publike stigao samo po neki od njegovih crteža a sada je sve radove koji su mu bili dostupni Aćin sakupio na jednom mestu i oni su u knjizi, koja je i za čitanje a još više za gledanje.

Aćin je rekao da se pre više od 35 godina prvu put sreo sa jednim Kafkinim crtrežom i to ga je tako duboko potreslo da je krenuo u potragu za njima.

Za velikog znalca Kafkinog literarnog opusa, i jednog od njegovih najboljih prevodilaca na srpski, vizuelno i literarno se prepliću jer za Kafku crtanje nije bilo sporedno ili slučajno već se izlivalo i prelivalo u pisanje i zato su crteži suštinski deo njegove umetnosti i imaginacije.

Aćin je u knjigu uneo i sve neophodne tehničke podatke ne samo za one crteže koji su mu bili dostupni, već i za one koji su izgubljeni ili su zauvek nestali.

Shvativši da crteži mogu da budu protumačeni Kafkinom prozom, Aćin je u knjigu uključio odlomke koji direktno korespondiraju sa slikama i uz to je dao svoje pisane komentare i refleksije kao i istorijsko-umetnički kontekst u kome su nastali.

Neopsorno da Kafka ima svoje mesto u nemačkom, srednjoevropskom i severnoervopskom ekspresionizmu kojim je prožeta i njegova literatura.

Na pitanje Tanjuga da li će ova jedinstvena knjiga biti izneta na svetsko tržište jer to zavređuje, Aćin je rekao da su se interesovali neki izdavači iz Poljske i Bugarske, ali autorska prava zastupa "Geopoetika".

Direktor "Geopoetike" Vladislav Bajac odgovorio je da se knjiga tek pojavila i da tek treba razmotriti mogućnosti njenog plasmana u svetu, ali se nada da će privući pažnju izdavača u inostranstvu.