Volfgang Kepen (1906–1996), autsajder po izboru i autodidakta po prinudi, obeležio je ranu posleratnu književnost Zapadne Nemačke svojom “trilogijom neuspeha”, romanima “Golubovi u travi”, “Staklena bašta” i “Smrt u Rimu”, objavljenim od 1951. do 1954. Pisac čija je potonja kreativna blokada poprimila upravo groteskne razmere vratio je u nemačku književnost pripovedački ton i tehnike moderne, možda prevaziđene, ali jedine dorasle konfuznoj i poražavajućoj stvarnosti među ruševinama.Iako pisac eminentno političnih romana, Kepen nije i čovek političkog programa: “Ja pripadam, i tu ništa ne mogu da promenim, generaciji koja nažalost nije dovoljno smetala nehumanosti, sili u njenom najmalicioznijem obliku, koja se nije dovoljno borila protiv nje.” Njegovi romani prikazuju društvo koje je izašlo iz rata, ali koje i dalje živi u njemu, i likove koji pokušavaju da se skuće u razvalinama i ogreju na škrtom saosećanju bližnjih.