Vrednost VS profit

01.01.14

Zbornik Matice srpske za društvene nauke br. 146/2014
Naslovljavajući svoju knjigu Vrednost vs profit, Biserka Komnenić nije latinsku reč versus upotrebila u doslovom, suprotstavljajućem značenju vrednosti i profita, već s očiglednom namerom da apostrofira stanovište prema kome se profit ne može posmatrati samo kao cilj po sebi, već kao orijentacija preduzeća na dugoročno stvaranje vrednosti koja će zadovoljiti sve stejkholdere i osigurati njegov uspeh. Ovakav pristup pretpostavlja izgradnju teorijskog koncepta i poslovne strategije koja premešta naglasak s tradicionalno dominantne teme razrade načina prisvajanja vrednosti na istraživanje procesa stvaranja vrednosti. U ovom procesu preduzeće mora da računa na opipljive i neopipljive resurse, koji učestvuju u procesu stvaranja vrednosti. Vezujući neopipljive resurse za koncept ekonomije znanja, čije stubove čine znanje kao neposredna proizvodna snaga, ljudski kapital, informacione tehnologije, inovacije, raspodela i prelivanje znanja, autorka stavlja akcenat na značaj ljudskog kapitala kao faktora proizvodnje, odnosno za proizvođenje ekonomske koristi.
Tokom razvoja tržišne privrede glavni izvori stvaranja bogatstva premeštali su se s prirodnih sredstava, zemlje i relativno nekvalifikovane snage, materijalno opredmećenih sredstava (zgrada, mašina, opreme, finansijskih sredstava), na neopipljiva sredstva – znanje i informacije svih vrsta, koja mogu da budu sadržana u ljudima, organizacijama ili fizičkim sredstvima. Zagovarajući holistički model preduzeća, na čiji uspeh utiču tokovi finansijskog, strukturnog i ljudskog kapitala, Komnenićka ističe značaj upravljanja poslovanjem na osnovu prećutnog i intuitivnog znanja koje je duboko ugrađeno u korporativnu filozofiju i kulturu preduzeća. U tom smislu vidi intelektualni kapital kao determinantu kreiranja vrednosti i konkurentske prednosti kompanija, s obzirom na to da gotovo 80% ekonomske vrednosti preduzeća počiva na snazi intelektualnog kapitala, kako u najnaprednijim realnim sektorima i uslugama tako i u tradicionalnoj proizvodnji. Intelektualni kapital ima centralnu ulogu u novim idejama rasta, produktivnosti i prihoda savremenih privreda.
Koncept intelektualnog kapitala (IK) bavi se istraživanjem procesa stvaranja vrednosti i mehanizama njegovog artikulisanja i oblikovanja u skladu sa strategijskim namerama preduzeća. Ovakvim određenjem autorka je svesno izbegla mogućnost da preciznije odredi pojam intelektualnog kapitala i njegovo značenje, napominjući da višeznačnost ovog proizilazi iz multidisciplinarne prirode samog koncepta. Stoga se ona opredeljuje da koncept IK povezuje s definisanjem neopipljivih strateških sredstava preduzeća, na njihovu klasifikaciju, kao i na razvijanje indikatora za praćenje njihovog doprinosa stvaranju vrednosti. U istraživanju procesa stvaranja vrednosti koncept intelektualnog kapitala daje objašnjenje kako se strategijski resursi koriste, akumuliraju i razvijaju tokom procesa stavaranja vrednosti.
U prošlim decenijama preduzeća su bila usmerena na upravljanje finansijskom i fizičkom imovinom, na osnovu čega je bila razvijena i većina primenjenih menadžerskih teorija i alatki. Ovakav pristup, međutim, nije mogao preduzećima ponuditi sveobuhvatan pristup artikulisanju sopstvenog procesa stvaranja vrednosti, s obzirom na to da propisani računovodstveni okvir nije omogućavao praćenje i upravljanje neopipljivim strateškim resursima. Rešenje se tražilo u novim metodama i modelima upravljanja i merenja intelektualnog kapitala, odnosno u definisanju i selektovanju faktora kritičnih za proces stvaranja vrednosti. U tom kontekstu autorka posvećuje nešto veću pažnju složenoj i, na prvi pogled, paradoksalnoj temi merenja intelektualnog, posebno ljudskog kapitala (kako, u krajnjoj liniji, „izmeriti“ mogućnosti cortexa ljudskog mozga; prim. B. R. Nj.), navodeći za to dva motiva (u osnovi vlasničko-menadžerska; prim. B. R. Nj.), a to su: potreba za unapređenjem kvaliteta upravljanja preduzećem i unapređenje komunikacije sa stejkholderima. Svrha merenja intelektulnog kapitala je u tome da se pomoću definisanih indikatora otkriju ključni neopipljivi faktori uspeha preduzeća.
Prvo preduzeće koje je započelo, a potom i kontinuirano nastavilo da meri intelektualni kapital bila je švedska finansijska grupa „Skandia“, koja je krajem 80-ih godina prošlog veka uspostavila široke kriterijume za ocenjivanje efikasnosti i efektivnosti ljudskog i strukturnog kapitala, polazeći pri tome od stanovišta da ljudski kapital ne može da bude vlasništvo preduzeća. Ovde je ljudski kapital definisan kao kolektivno znanje, veštine, inovativnost i sposobnost zaposlenih da efikasno obavljaju poslovne zadatke. On takođe obuhvata i organizacione vrednosti, kulturu i filozofiju. Strukturni kapital čine: a) organizacioni (hardver, softver, baze podataka, organizaciona struktura, patenti, trgovačke marke i sve organizacione sposobnosti koje podupiru i podržavaju produktivnost zaposlenih); b) eksterni kapital, koji se odnosi na kapital potrošača u vidu kvalitetnih odnosa s ključnim klijentima i v) kapital koji se manifestuje u razvijenim odnosima s ostalim interesentima („stejkholderima“): dobavljači, poslovni partneri, država, društvene zajednice. Isticanjem potrošača kao dela neopipljivih sredstava, autorka potencira njihov značaj u stvaranju vrednosti organizacije i navodi specifične indikatore kapitala potrošača, kao što su tip klijenta, njegova trajnost – lojalnost, uloga, podrška i uspeh i dr.
Generalno uzevši, pristupi merenju IK mogu da budu finansijski, perceptivni i procesni (iako nijedan pristup nije u stanju da pojedinačno na sveobuhvatan način izmeri i odredi vrednost intelektualnog kapitala). Finansijski pristup je usmeren na razvijanje mera koje će preduzeću i akcionarima pružiti informacije o finansijskoj vrednosti neopipljivih sredstava preduzeća, tj. da jasno pokaže odnos investicija u neopipljiva sredstva i dobiti. U okviru finansijskog pristupa merenju najpoznatiji su ekonomska dodata vrednost, tržišna dodata vrednost, metod za vrednovanje kapitala znanja i prinos na investicije. Drugi, perceptivni pristup merenju IK usmeren je na merenje percepcija zaposlenih o preduzeću i organizacionim procesima. On podrazumeva merenje zadovoljstva zaposlenih radom topmenadžmenta, njihove percepcije o potrebi širenja znanja i upravljanja znanjem, o načinu stvaranja i dodavanja vrednosti, kao i o pravičnom sistemu nagrađivanja. Ovde se organizaciona kultura vidi kao značajan faktor uticaja na ponašanje zaposlenih u smislu njenog uticaja na posvećenost zaposlenih poslovnim zadacima i stvaranju dodate vrednosti.
Procesni pristup merenju IK usmeren je na merenje efikasnosti organizacionih procesa, pa se ove mere mogu koristiti za dijagnostifikovanje efikasnosti korišćenja intelektualnog kapitala. Ovim sistemom merenja detaljno se prate procesi upravljanja znanjem i načini na koje ti procesi postižu zacrtane ciljeve. U popularne procesne načine merenja spada tzv. upotrebljiva statistika, koja je usmerena na olakšavanje korišćenja procesa i tehnologija upravljanja znanjem i na procenu uticaja IK, kao i „dodata vrednost znanja ljudskog kapitala“, koja se koristi za određivanje organizacionih faktora koji doprinose poboljšanju performansi zaposlenih.
Uz ove, opšte pristupe merenju IK, autorka navodi i nekoliko direktnih metoda merenja, kao što su metoda tržišne kapitalizacije, metode prenosa na aktivu (ROA) i metode izveštaja (Scorescards metode). Metoda prenosa na aktivu uzima prosečnu dobit preduzeća pre oporezivanja za period od tri do pet godina; potom se ta prosečna dobit deli s prosečnom vrednošću opipljivih sredstava preduzeća za isti period. Rezultat ROA poredi se s prosekom industrijske grane u kojoj preduzeće posluje da bi se izvela razlika. Direktnim metodama merenja IK procenjuje se vrednost intelektualnog kapitala u novčanim jedinicama.
Indeks intelektualnog kapitala (IC – Index) predstavlja metodu kojom se agregiraju pojedinačni indikatori u kompozitni indeks, koji predstavlja vrstu idiosinkrazijske mere i fokusira se na praćenje dinamike IK, odnosno povezuje promene u strukturi intelektualnog kapitala s promenama na tržištu.
Osim ovih, autorka obrazlaže i druge metode merenja IK, kao što su tehnološki broker (Technology broker), gde se merenje vrši prema tržišnim sredstvima, sredstvima intelektualne svojine, ljudskim sredstvima, infrastrukturnim sredstvima, zatim monitor neopipljivih sredstava (Intagible asset monitor), gde se mere tri osnovne komponente IK: eksterni kapital (brendovi i odnosi s dobavljačima i klijentima), interni kapital (upravljanje, pravna podrška, stavovi, istraživanje i razvoj, softveri) i kapital zaposlenih (individualne kompetencije u koje spadaju obrazovanje, iskustvo, radne veštine i sl.). Većina direktnih metoda pokušava da obuhvati celokupan intelektualni kapital. Njihov fokus je, pre svega, na tržišnim elementima intelektualnog kapitala, kao što su eksterni kapital u vidu lojalnosti klijenata, ljudski kapital u vidu investicija u obrazovanje i trening, i strukturalni kapital u vidu patenata, tehnoloških sredstava, know-now-a i informacionih sistema.
Koristeći metodu koeficijenta dodate vrednosti intelektualnog kapitala, autorka iznosi rezulate analize performansi bankarskog sektora Srbije i Hrvatske za period od 2005. do 2008. godine, gde je obimnim statističkim pokazateljima potvrđeno kako neke banke bolje koriste svoj fizički kapital, dok druge to nadoknađuju većom efikasnošću intelektualnog potencijala. Bankarski sektor u Srbiji je u posmatranom periodu kontinuirano beležio rast dodate vrednosti, odnosno koeficijent intelektualnog kapitala, ali i pad efikasnosti korišćenja fizičkog kapitala. To znači da većina banaka ukupnu uspešnost u efikasnosti upravljanja svojim resursima više duguje boljem upravljanju intelektualnim kapitalom nego fizičkim kapitalom. Ovim istraživanjem B. Komnenić potkrepila je i nalaze svojih prethodnih istraživanja (Komnenić, Pokrajčić, 2012), obavljenih na uzorku od 31 multinacionalne kompanije koje posluju u Srbiji, gde je ekonometrijska analiza pružila dokaze o jakoj pozitivnoj korelaciji između varijabli intelektualnog kapitala, posebno ljudskog kapitala, i indikatora poslovnih performansi.
Ovom obimnom studijom, posvećenom istraživanju neopipljivih sredstava u stvaranju dodate vrednosti i njihovom značaju za razvoj konkurentske prednosti preduzeća, Biserka Komnenić dopunila je svoj istraživački rad usmeren, prevashodno, na ispitivanje ekonomskih i neekonomskih aspekata neopipljivih dobara. Narativnim i nijansiranim pristupom naslovljenoj tematici, kao i stilom koji ukazuje na lakoću pisanja, autorka je vrlo angažovano zagovarala značaj ulaganja u intelektualni kapital kao ulaganja u znanje. Ovaj angažman rezultovao je štivom vrednim pažnje naučne i stručne javnosti.
Biljana Ratković Njegovan