Vuk Stefanović Karadžić (1787, Tršić – 1864, Beč), reformator srpskog jezika i pravopisa, sakupljač narodnih umotvorina, pisac, istoričar, etnolog i prosvetitelj. Osnovno obrazovanje stekao je u Lozničkoj školi i manastiru Tronoši, a jedno vreme i u gimnaziji u Sremskim Karlovcima, gde mu je učitelj bio kaluđer i pesnik Lukijan Mušicki. Učestvovao u Prvom srpskom ustanku kao pisar u Negotinskoj krajini. Zbog reumatične bolesti lečio se neuspešno u Novom Sadu, Pešti i Oršavi, i hrom, sa štulom i štapom, vratio se u Srbiju 1810. godine i uskoro počeo da opisuje Negotinsku krajinu i beleži jezičke osobenosti narodnog govora. Putuje u Beč 1813, upoznaje bečke Srbe i sarađuje u njihovim Novinama serbskim, a krajem godine upoznaje slovenačkog filologa Jerneja Kopitara, čiji će uticaj i podstrek biti presudni za Vukov dalji rad. Upoznaje Bečlijku Anu Kraus 1814, s kojom će se 1818. godine oženiti i koja će mu roditi pet sinova i osam kćeri, od kojih su mnoga deca umrla u najranijoj mladosti, a roditelje će nadživeti samo sin Dimitrije i kćer Mina (Vilhelmina). Nastavlja rad na gramatici narodnog govora i skupljanju narodnih pesama, objavljuje Pjesnaricu (1814), reformisanu Pismenicu srbskoga jezika (1814), koju je Kopitar pozdravio rečima „dobrodošla prva srpska gramatiko sa ćiriličnim slovima“, drugu knjigu srpskih narodnih pesama Narodnu srpsku pjesnaricu (1815) i prvi Srpski rječnik (1818) sa preko 26 hiljada reči, protumačenih na nemačkom i latinskom jeziku, kada se opredelio za fonetski pravopis umesto etimološkog (srpski umesto srbski) i za 29 slova azbuke koja važe do danas (ćirilično slovo ? je uneo kasnije). Sam je osmislio ćirilične grafeme ?, ?, ?, ? ? ?, a iz latinske abecede preuzeo slovo j.
Putuje u Rusiju 1820, gde je dočekan s velikim uvažavanjem, a 1823. putuje u Nemačku, gde je upoznao Jakoba Grima i Getea. Njegova gramatika i pesnarice prevode se na nemački, češki i ruski, u Lajpcigu stiče titulu počasnog doktora filozofije i postaje dopisni član mnogih evropskih učenih društava.
Objavljuje prvu knjigu Narodnih srpskih pesama 1824. i piše biografiju kneza Miloša na nemačkom jeziku. Sumnjičen je za zapadnjački uticaj i često u sukobu sa knezom Milošem, pa su njegove knjige bile jedno vreme zabranjene u Srbiji. Najzad se zbog svojih veza i uticaja u naučnim krugovima Evrope i Rusije izmirio sa Milošem i jedno vreme čak bio postavljen za predsednika Velikog suda (gradonačelnika) Beograda 1831.
Godina 1847. smatra se godinom pobede Vukovih reformatorskih ideja, kada su objavljeni na narodnim jeziku Vukov prevod Novog zaveta, Pesme Branka Radičevića, Njegošev Gorski vijenac i Daničićeva studija Rat za srpski jezik i pravopis.
Među njegovim najvažnijim delima su još Prvi srpski bukvar (1827), pokretanje kalendara Danica, knjige Srpske narodne poslovice (1836), Srpske narodne pripovijetke (1821, i prošireno izdanje 1853), Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona (1849), drugo izdanje Srpskog rječnika (1852), sa preko 47 hiljada reči, kao i niz polemičkih, etnoloških i istorijskih spisa.
Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iz Beča u Beograd 1897. i sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića.