01.01.00
Politika
12.08.2000.
Savremena poezija
Ironija i ranjivost
Ana Ristović: "Zabava za dokone kćeri"; izdavač: "Rad", Beograd, 1999.
Amislim, dovoljan mi je samo jedan grad:/splet ulica koje čine tvoje vene - poistovećuje Ana Ristović telo i grad u pesmi "Lepa mrtva mora". Ali, telo je u ovoj poeziji mnogo više, ono je njen središni motiv kojim se sameravaju (o)pevani spoljašnji i unutrašnji prostori. Telo je redukovani svet ("Čini nam se da rukom otkrivamo svet,/ali pod dlanom je samo koža trupa") u istoj meri u kojoj je pogodno da se na njega preslika kosmos u svoj svojoj neuhvatljivosti i lepoti ("dok naš polumesec raste/još samo u korenu nokta"). U ovom pesničkom svetu i predmeti zadobijaju svoja tela, time i svoju dramu ("i neupotrebljive veze sa bračnih putovanja;/grlići zauvek otvoreni i suvi -/usta kojima poljubac još niko nije dao").
Telo u poeziji Ane Ristović nije "provodnik bola", kao za, recimo, Ivana V. Lalića ("al kuda sa telom,/Tim provodnikom bola, kada noćne/Strave mi ležaj učine raspelom?", "Kanoni", III/8); ono je ovde najpre, za poeziju veoma pogodno, sredstvo istraživanja /upoznavanja sebe i sveta. Možda osnovna tačka gledišta koju bira (u čemu i njegove godine imaju udela), ne omogućava pesničkom subjektu "Zabave za dokone kćeri" uranjanje u velike lirske dubine, ali mu zauzvrat nudi lirski govor iskošenih poređenja i neobičnih smisaonih slika, ne odveć čestih (zapravo, retkih) kod naših mlađih pesnika. Kad joj godine oduzmu ono što za poeziju nije bitno, a učine da sazri ono bez čega poezija ne može, Ana Ristović će nesumnjivo preći crtu koja deli dobre od najboljih pesnika.
Telo kao (pesnički) jezik
Ako pesnička istraživanja polaze, najpre, od tela, erotizam je nužan način da se do saznanja dođe. U pesmi "Viva Chile" ukrštanjem erotskih momenata ("dubeći rov u postelji, rasklapajući/i sklapajući tela/poput dve nepodmazane puške") sa slušanjem čileanskih revolucionarnih pesama na ploči krišom donetoj iz Amerike, varira se poznata tema iz dvadesetih godina ovoga veka kako revolucija u potpunosti oslobađa našu ličnost. Ali - sasvim u duhu savremene poezije - sve je protkano (auto)ironičnim tonovima, počev od prvog stiha ("Ovo su mirna vremena"), do završnih strofa sa aluzijama na ideologiju svetle budućnosti i svetlosno-lunarnu stranu mita o Sizifu.
U "Stablu bez krošnje" erotski trenuci, pojačani motivima sna i dvojnika, vode lirsku junakinju ka razdešenim a blagim prostorima, zalebdelim između zemlje i neba, u kojima se otvaraju brojne pukotine smisla i samo naizgled čudna pitanja. Buđenje ih neće poništiti ili obesnažiti, nego će ih, erotskom slikom, prevesti u užepesnička: "I pitah se, po buđenju, s jutrom,/nasukana na vlažni rub tvog tela.../Dok si jednom rukom tražio/tamne procepe mojih usana i nogu,/a drugom, stezao olovku poput igle/i lovio pukotine između redova i reči". Pukotine između redova i reči jesu završni, zavodljivi signal kojim pesma čitaocu pokazuje (i) svoje metapoetsko lice. Ono je, naglašenije ili skrivenije, prisutno na gotovo svakoj stranici "Zabave za dokone kćeri" "Lingua franca" otvoreno izjednačava telo i jezik/pesmu: "nudistička plaža je idealan prostor/da telo posmatraš/kao ovaploćeni jezik..".. Jezik je, doduše, u ovoj pesmi ponajviše dat kroz ironičnu sliku nespretnog govora (golog) tela, ali navedeni stihovi, delom i završna strofa čine da je razumevamo i kao pesmu o teškoćama pevanja.
Uvodna pesma zbirke "Paund pruža prst" daje gotovo apokaliptičnu viziju "hotela za pesnike/od kojih je odustala poezija". Sam iskaz naizmenično je u svojoj dvosmislenosti poguban i za poeziju i za pesnike. Ironično poigravanje klasičnim pesničkim motivima i situacijama (onemoćali labudovi, mrtve drage u podrumskim zamrzivačima, prst mrtvog Paunda u očima laureata, jesenji pesnikov dah koji ne može da sačeka vremensku distancu prema onome o čemu peva, itd.) čine ovu pesmu lucidnom slikom savremenog stanja poezije. Poezija je okrenuta samoj sebi, bez značaja je za druge, u njoj samoj njena vrednost počinje i završava se: "jedan drugog uzimaju u usta/sa opreznošću i ustezanjem/kao hostije". (Da je Ristovićeva više aktivirala tradiciju, svejedno našu ili evropsku, bitnu za savremenu srpsku poeziju, ova pesma je možda mogla da bude zaštitni znak čitavog jednog pesničkog pokolenja).
Cenzura i meke reči
Zbirka Ane Ristović ponekad nas suoči sa ponavljanjem određenih motiva ili parafrazama već postojećih tekstova, uz to sa osnovnom stilskom omaškom ("Jer Bog je najpre stvorio reč/i onda, posle par dana/i Zemlju"), ali nam donosi jedan poseban senzibilitet i nekoliko pesama koje umnogome prevazilaze njene okvire. Pre drugih, to su "Viva Chile", "Slobodni zidar", "U policijski čas", "Hodanje u snu", "Popodnevna zabava za dokone kćeri", "Oko nule".
U "Popodnevnoj zabavi za dokone kćeri", koja u skraćenoj verziji zajmi naslov zbirci, najmanje ima popodnevne zabave, u doslovnom značenju reči. Dijalog budne kćeri i usnule majke postaje, kompoziciono celovita i pesnički sugestivna, rasprava o nevidljivom u vidljivom, mitskom u urbanom, obojena lirskom melanholijom ("Pred mojim dokonim okom,/svedokom čarobne promene/i unapred prihvaćenog gubitka"). Od melanholije se ne beži ni u "Oko nule", pesmi o neizvesnim dobicima i izvesnim gubicima (tzv.) nezavisnih žena. Pesma je zasnovana na snažnom kontrastu između njihove ideologije ("Nezavisne. Cenzurišemo/svoje odveć meke reči") i egzistencijalne praznine u kojoj ostaju ("Nezavisne, kažemo, više no ikad./A u osamljenim noćima, u usku vulvu/spuštamo svoj čudesni prstić sve češće").
Ovim pesmama, ponajviše njima, Ana Ristović pokazuje kako autentičnom glasu nisu potrebne dodatne odrednice - generacijske ili polne, svejedno - jer skreću pažnju sa pesničkih na nepesnička svojstva. U "Zabavi za dokone kćeri" ima dovoljno prvih da bismo se bavili onim drugim.
Aleksandar JOVANOVIĆ
01.01.00
NIN
16.06.2000.
Ana Ristović "Zabava za dokone kćeri"
Književna trpeza
U pesnikinjinom vidnom polju je - sudimo li po opštem planu njene nove zbirke - "neuravnoteženi svemir" i u njemu zemlja koja je "tek naprstak Boga - za svaki promašen ubod samo način/da se Njegova ruka zaštiti od bola". Drugim rečima, naš svet Ana Ristović vidi kao suprotnost Tvorčevoj zamisli i standardima kojima smo nekad bili zadani. A našu epohu, kojom je njena zbirka naprosto ozračena, kao scenu na kojoj "jedna mitologija pod stečajem/motri na drugu". Ruševnost mitova na kojima smo civilizacijski stasali zapravo se iskazuje kao ruševnost filosofskih stajališta, moralnih načela, emocionalnih uporišta. Slika dezintegrisanog sveta ovladala je našim mišljenjem i našim osećanjima.
Poetika modernog pesnika neizbežno reflektuje opšte okolnosti i čovekov položaj u njima. Na samom početku zbirke, Ana Ristović naglašava da se njeno "događanje" odvija u "hotelu za pesnike/od kojih je odustala poezija". Pesničko poslanje je, u našem vremenu, lišeno pravog smisla; spomenuta u jednoj pesmi, čak i poetska lektira pesnikinjina ukazuje na to da se autor stihova "unapred odrekao/harmonije sa srcem i dušom". Pri svemu, uprkos sumnji u njegovu svrhovitost, o funkciji pevanja (identifikovanog sa bivstvovanjem) ona ne prestaje da govori. I posredno i neposredno, najčešće kad i o ljubavi. Najsnažniji stvaralački podsticaji gotovo su nedeljivi, moći ljubavi su, pri tom, nadređene mogućnostima poezije.
Pesme Ane Ristović najčešće su realizovane kao lirsko meditiranje o spomenutim temama, ili kao "opis" kadgod anegdotskih epizoda, prizora i likova svakodnevice. Bilo koji od ova dva postupka da je na delu, ona teži višeslojnosti i obuhvatnosti poetskog govora. U njenoj pesmi funkcionišu simultani tokovi iskaza, asocijacije se nepredvidljivo granaju, prizvane iz sfera koje prividno nemaju dodirnih tačaka, pesničke slike se na zajedničkom zadatku čudesno sjedinjuju. Karakterističan primer može da bude pesma "Književna trpeza" koja počinje iskazom o "najboljim jelima" što "sama tvore poeziju", a to će reći umnogome ironičnim saopštenjem o mestu i smislenosti pesničkog čina. Nastavlja se ova pesma opisom đakonija "u tepsiji", kako bi učesnik obeda, pesnik u poznim šezdesetim, "harambašice" (meso u tankom lišću) uporedio sa "revolucionarkama u prevratničko doba". One, dakako, sugerišu poraz autentične ljubavi uzrokovan duhom vremena. Pesma je zaključena, i poentirana, objedinjujućom slikom šume koja se nad nama sklapa "kao štit od uskovitlanog neba"... Očigledno, integrativna svojstva poetskog govora obezbeđuju jedinstven čitalački doživljaj.
Valja, povodom objavljivanja treće zbirke pesama Ane Ristović, i ovo reći: poetičkoj orijentaciji koju, u modernoj srpskoj poeziji, punom merom stvaralačke individualnosti reprezentuju retki, ali pesnici kakvi su Borislav Radović, Aleksandar Ristović, Srba Mitrović, pridružuje se još jedan autor izrazitog dara i nespornog formata... Nedavno dodeljena zbirci Zabava za dokone kćeri, prestižna nagrada "Branko Miljković" u ovom slučaju potvrđuje naše uverenje.
Bogdan A. Popović
NIN
16.06.2000.
Ana Ristović
Mladost koja zbunjuje
Ana Ristović, ovogodišnja dobitnica nagrade "Branko Miljković" za zbirku poezije "Zabava za dokone kćeri", za NIN kaže:
- Iznenađena sam ovom nagradom, pre svega zato što u našoj zemlji nije uobičajeno da ih dobijaju mladi pesnici: mladost je ovde kategorija koja zbunjuje. Dobiti nagradu za prvenac nije problem, no onda se nađete na listi čekanja koja može potrajati dvadeset-trideset godina. Ako ste uz to još i žena, možete očekivati da vam je dodele posthumno. Najpre vas pomiluju po glavi kao "dečka koji obećava", a onda se tek u vašim poznim pedesetim neko seti da ste odavno ispunili obećanja. U svakom slučaju, dodelu ove nagrade posmatram kao kvalitetan pomak u nagrađivačkoj politici - daje mi nadu, ako ne na drugim poljima, onda se bar na tom nešto menja.
Pisanje vidim kao veliku i lepu radost zauludnosti i kad na to pomislim, setim se scene iz filma "Najamnik" Romana Polanskog gde glavnom glumcu na pariskom mostu prilazi klošar i kaže: "Udelite nešto za umetnika, molim!". Oni koji misle da se Polanski našalio, nek se zatvore u četiri zida i neka počnu da pišu.
01.01.00
Blic
15.12.1999.
Ana Ristović: U poslednjih deset godina nijedna oznaka nije korišćena sa više apriorne samorazumljivosti nego oznaka Srbi
Zabava za dokone kćeri
"Za pesnika je opasno podlegne li prokletstvu glorifikovanja svog pesničkog poziva i prerano zauzme pozu "zrelog pisca", čak i onda kada njegove knjige nailaze na uspešan odjek u javnosti", rekla je mlada pesnikinja Ana Ristović koju mnogi poznavaoci književnosti svrstavaju u sam vrh savremenog srpskog pesništva. Njena treća zbirka poezije pod indikativnim naslovom "Zabava za dokone kćeri" nedavno je objavljena u poznatoj izdavačkoj kući "Rad". Iako joj je ime vezano za srpsko pesništvo ona uglavnom boravi u Sloveniji. Jer, tamo ju je odvela igra sudbine i ljubavi nakon manifestacije "Dani poezije i vina" 1997. godine.
"Sumnja u ono što činiš, priznavanje sopstvene nedovršenosti i nedovršenosti knjiga koje si napisao, jedini su način da ne završiš poput onih pesnika "labudova" koji su se samozadovoljni predugo kupali u svečanoj halabuci i hvalospevima neprimećujući da su se pretvorili u male vrapce uronjene u lokalne bare", objašnjava Ana komentarišući svoju poetsku poziciju. "Parafraziraću Ruževiča koji je rekao da velika galama koja se diže oko pesnika ujedno biva i uzrok njihove propasti".
Koja je vaša osnovna pesnička vokacija i šta bi u ova vremena trebalo da sačinjava poetsku nit?
- Varaju se oni koji misle da poezija može opstati bez dodira sa stvarnošću i bez ličnog iskustva. Ono što mi smeta u mnoštvu savremenih zbirki je ogromna autorefleksivnost poezije, od čega ostaju jalovi odeljci dostupni samo imunim kritičarima i dokonim pesnicima. Mnogo sam naučila od poljskih pesnika koji su svoje egzistencijalno iskustvo uvek bojili blagom ironijom.
Pesme su vam zatvorene i insistirate na edukovanosti čitalaca. Očekujete li odjeke?
- Ako je išta novo u ovoj zbirci onda je to iskustvo otvaranja onog pesničkog "ja", do koga se valjda, vremenom dolazi, jer shvataš da nemaš više vremena za suvišna skrivanja. I najviše su mi značila reagovanja onih pesnički needukovanih čitalaca koji su mi rekli: "Konačno knjiga koju razumemo!"
Ćerka ste poznatog pesnika Aleksandra Ristovića. U kojoj meri je on uticao na vaš stih?
- Mnogo je onih koji sumnjaju u to da se deca pesnika mogu baviti poezijom. Uglavnom se smatra da je reč o nekom nesrećnom pokušaju dostizanja radteljskog identiteta. Sećam se kako je otac videvši da pišem stihove odmahivao glavom i govorio: "Piši dete prozu; prvo ljudi će to čitati a drugo zaradićeš neki novac..." Što se tiče praktičnih razloga bio je u pravu.
Od 1997. godine živite više u Sloveniji nego u Srbiji. Šta danas karakteriše slovenačku književno-poetski scenu?
- Slovenačku književnu scenu danas karakteriše procvat nove proze, pre svega romana, koji doživljava povratak fabuli i jednostavnosti. Poetsku scenu boji raznoglasje rukopisa pesnika koji, na sreću, ne razmišljaju o tome kom tradicijskom kodu pripadaju. Ima zaista dobrih mladih pesnika kao što su Uroš Zupan, Peter Semolič, Primož Čučnik...
Nedavno ste u slovenačkom časopisu "Apokalipsa" priredili antologiju poezije mladih srpskih stvaralaca. Kakvo je tamošnje interesovanje za našu književnu scenu?
- Komunikacijski jaz od desetak godina je stvorio strašne posledice. Sada se dešavaju prvi koraci jednog novog otvaranja. Moji prijatelji su sa radošću dočekali obajvljivanje tog zbornika jer im je to konačno pružilo uvid u ono što je trenutno najaktuelnije kod nas. Očekuju još toga. Međutim, ne znam koliko smo mi prevazišli određene netrpeljivosti, da bi, posle izvesnog vremena tišine, objavili prevod knjige jednog savremenog slovenačkog autora? I pitam se zbog čega izbor iz savremene slovenačke pozije i proze, pripremljen za "Književne novine" čami neobjavljen u toj redakciji skoro godinu i po dana? Od rečenice "Nije pravi trenutak" hvata me samo jeza i velika tuga...
Jeste li upućeni u tamošnje komentare ovdašnjih društveno - političkih zbivanja?
- Tokom poslednjih deset godina nijedna nacionalna oznaka nije upotrebljavana sa više apriorne samorazumljivosti nego oznaka "Srbi". U našoj zemlji je korišćena da što više ojača političku moć koja se hrani predstavom o žrtvi. To je u drugim zemljama, pa i u Sloveniji (sledstveno činjenicama koje su pratile događaje) izgradilo određenu sliku o nama. Pitanje bi trebalo vratiti na nas same, jer ukoliko ne dođe do obnove autokritičnosti vlastitog mišljenja i sagledavanja događaja u protekloj deceniji, kao i onoga što se zbiva danas nemamo čemu da se nadamo. Komentari drugih postaće nam manje važni, kada budemo bili spremni za radikalne promene i počnemo da sami komentarišemo sebe posedujući jasnu refleksiju onoga što se događa.
Koje je i kakvo, po vašem uverenju, mesto poezije na razmeđi dva milenijuma?
- Mesto poezije, kao i svake umetnosti, jedino je moguće kao mesto svedočanstva. Poezija je dobra i vredna divljenja, samo kada je odjek ili ogledalo u kome se nazire svet, i gubi značaj ako samu sebe pretvara u božanstvo. Što bi Gombrovič rekao:"Čak i religija umire u trenutku kada se pretvara u obred."
Tatjana Nježić
