Zabluda Svetog Sebastijana

01.05.19 Polja

Jedna od najvećih nevolja na književnoj sceni nastupa kada razgovore o literaturi smene petparačke priče. Upravo takve zadesiće gotovo svakog dobitnika Ninove nagrade, a nekmoli mladog pisca, čija su se i prva dva romana provlačila kroz tesne krugove žiriranja, ne bi li treći, Zabluda Svetog Sebastijana, došao do konačnog, krajnjeg kruga, bez želje da previše aludiramo na Danteove paklene. Romani nagrađeni Ninovom nagradom po pravilu bivaju podložni različitim vrstama kritikovanja koja prevazilaze umetničke horizonte, ali je teško zaobići pomisao na čitav niz ovom nagradom ovenčanih romana koji su ušli u školske programe i postali deo obavezne lektire. To bi trebalo da preusmeri pažnju čitalačke publike i pokrene svest o potrebi intenzivnije recepcije i podrobnije interpretacije nagrađenih dela, s obzirom na to da će upravo ti novi romani možda preokrenuti tokove literature, jer sa njima istorija književnosti neće biti onakva kakva bi bila bez njih.
Tabaševićev roman ima vrlo oskudnu fabulu, koju gradi sećanje na jedan rat, izbeglištvo i pokušaj pronalaska identitetskog uporišta u novom vremenu. Ona zauzima samo pozadinski plan, dok je piščeva intencija da prikazivanje događanja zameni pričom o tim događajima. Posredovanje događajnosti jezikom postaje važnije od onoga što se dogodilo, jer je na pitanje šta se zaista dogodilo, najteže odgovoriti. To pitanje ne mimoilazi ni rat sam: „Rat, još uvek, nikad neće početi” (34). Sa druge strane, i sam početak priče nestabilan je i neizvestan: „Prema nekima, ova priča još uvek nikad neće početi” (41). Rat i priča o ratu nikada ne počinju i nikada se ne završavaju za onog kojeg je to iskustvo identitetski ključno odredilo: „Od rata su bežali da bi se kroz rat vraćali nazad u rat, jer u ratu uvek ima neka sila koja te vuče nazad, kao da se nadaš da rata nema” (50).
Tako jezik, govor, odnosno sećanje kroz jezik, postaje glavna tema ovog romana, ona problemska, sadržana još u motu: „Nama, koji smo učili maternji jezik za vreme rata, često bez matere, ježili se.” Budući da se iskustvo koje određuje pojedinca moglo doživeti tek kroz jezik, sećanje postaje njegovo jedino uporište: „To iskustvo mogao je da oseti tek kasnije kako je u njemu rastao svet jezika do granice jednog mašala koje je i sam postao” (48). Otuda se jasno povlači granica, odnosno razlika između samog neposredovanog doživljaja i onog koji biva posredovan kroz jezik: „A raspet sam bio između dve stvari: doživljaja stvarnosti koju živim i misli o njoj [...]” (121).

Priroda samog učenja jezika u ratu, međutim, jednako je i najsugestivnija priča o ratu samom: „[...] deca koja uče jezik za vreme rata moraju da nauče i to kako se ćuti i kad se ćuti, kako se priča i kad se priča. [...] U ratu, odrasli, ujezičeni ljudi, uveliko ujezičeni, zagledani su samo, nemilice ćute, pa deca, tako, nauče neki svoj jezik, i značenje tišine” (75, 76).
Pitanje jezika nas dalje vodi preispitivanju same prirode Tabaševićevog teksta. Njegov roman lako bi se mogao naći u liniji poetskih romana, upravo zbog karakteristika i funkcije jezika, ali i poetičkog promišljanja o jeziku, što ovu temu u romanu centralizuje, a zatim se od nje, zrakasto, granaju i druge teme. Je li Tabašević pesnik ili prozaista postaje apsolutno nebitno, budući da njegove i poetske i prozne tekstove karakteriše isti odnos prema jeziku. Stoga je manje važno jesu li stranice njegovog teksta sa belim stihovnim marginama ili pune stranice bez belina. Tabaševićev jezik poetski je i nelinearan. Rečenice su difuzne i semantičko središte u njima često izostaje. I ta metafora ježa, sa kojom se susrećemo na samim koricama romana i koja se lajtmotivski ponavlja u tekstu, može biti upravo Tabaševićev jezik, s crvenim jezgrom unutra i bodljama spolja, što se šire nepravilno na sve strane. Njegove su rečenice asocijativni vodoskoci koji ne poštuju sintaksička pravila i koji prate ritam u njima opredmećene misli, kao u ženskom pismu, sa kojim deli i telesno doživljavanje jezika: „Rečenica je ostala zauvek da se mrda” (51), a „Jezik lako postaje znak, a značenje osećaj na usnama kojima stvaraš prsten za tu mesnatu suštinu svojih usta i svega na svetu što jezikom lizneš i stvoriš” (17). Bliska mu je tehnika automatskog pisanja, te se dobija zagrcnut izraz sa razlomljenom sintaksom i alogičnim spojevima: „Stalno sam hteo da menjamo igračke zauvek” (13) i „Rat, još uvek, nikad neće početi” (34). Rečenica je difuzna, kao i subjekt koji je govori, koji kovitla reči inverzijama, neobičnim poređenjima i metaforama, preosmišljavajući samog sebe: „Samo Karlo može babu, partizane i menstruaciju stavljati u isti koš” (28). Takvo pisanje može se razumeti kao jedno istraživanje u vlastitom maternjem jeziku, ali ne kao puki eksperiment. Tabaševićev subjekt, kao i čitalac, uvek je stihijski prepušten centrifugiranju maternjeg jezika koji će, paradoksalno, uprkos najboljem poznavanju, uvek nekako ostati stran, o čemu i svedoči drama odrastanja centralnog lika koji usvaja jezik u ratu i kasnije ga kroz sećanje osmišljava: „[...] da mi je značenje reči samo sećanje na prvu upotrebu reči” (12). Sećanje, odnosno posredovanje doživljaja kroz priču, jedini je mogući život: „Često sam o svom životu, dok ga živim, mislio kao i prepričavanju tog života” (104). Jezik kao medijum stvarnosti transmiter je simultanosti sadašnjeg vremena i vremena sećanja. A koliko je ono važno, otkriva se i u samoj strukturi romanesknog tkiva, budući da biva personalizovano. Karlo, lik sa kojim se najpre upoznajemo i koga najduže posmatramo, direktno govori u kurzivom označenim delovima teksta i uistinu nije ništa drugo do Dinovo sećanje. A sećanje je ključni vid događajnosti koja identitetski određuje pojedinca jer je u jeziku kuća njegovog bitka. Nema odigravanja na sceni. Čitave grupe ljudi, poput izbeglica iz jugoslovenskih ratova devedesetih, primorani su na sećanje. Upravo za njih rat još uvek nikad neće početi, dok se u razmišljanjima provlači pitanje je li moglo biti drugačije. Otuda i daleka reminiscencija na Pandurovićevu higijenu nesećanja: „Ne pitaj me kako znam da sam nešto zaboravio. Ne pitaj čak i ako ne misliš da pitaš” (11).
Ako je Karlo Dinovo sećanje, otvara nam se put ka terenu Tabaševićeve omiljene lektire. Kako je i sam rekao, za njega su to Crnjanski, Nastasijević, Despotov i Kopicl – svi magovi jezika. Ali zadržimo se na prvom, ne samo zato što je opisao jedno od najtragičnijih iskustava čovečanstva, iskustvo povratnika iz rata, reflektovano i u Tabaševićevim likovima, već i zato što uvodi motiv dvojništva: Rajić–Čarnojević lako mogu postati Dino–Karlo: „Nikome ne ličim na ono što misle da jesam dok me ne ugledaju. U toj razlici nastaju bar dvojica nas” (18). Ali to nije jedino dvojništvo koje možemo imati na umu dok čitamo roman. Iako je Andrić zbog prirode svog visokokomunikativnog jezika i osobenog stilskog i pripovedačkog modusa daleko od Tabaševića, postoji jedno mesto gde se ova dva pisca susreću. A to je mesto udvajanja. Kada Ćamil u Prokletoj avliji bude izgovorio „Ja sam to!”, sa mišlju na Džemsultana, setićemo se sledećih reči: „To sam, onda, ja, uspomena. Svoja uspomena na sebe, sebi. Karlo ko niko.” (14–15) i „Karlo, zabluda si, moja zabluda, meni, o meni. [...] sećanje na sebe kao žrtvu” (190).
I tu dolazimo do još jedne velike Tabaševićeve teme, a to je razotkrivanje kompleksa žrtve. Tabašević problematizuje i gotovo ironizuje našu naviknutost na „superiornost” žrtve. Drugoplanska ali lajtmotivska priča ovog romana koja se smestila i u njegov naslov jeste priča o Svetom Sebastijanu. Ona najpre razbija našu zabludu da postoje ljudi koji su na zabludu imuni. Sveti Sebastijan, Tabaševićev Seb, pretorijanac je koji je progonio hrišćane, a bio za hrišćanstvo. One koje nije mogao da oslobodi primoravao je na žrtvovanje. Ambivalentna priroda Svetog Sebastijana od njega stvara dvostrukog agenta, koji, misleći da čini dobro, čini zlo. Kao što znamo, put do pakla popločan je dobrim namerama.
Još jedno razaranje mitova današnjice je zabluda o zadovoljenju pravde i ideja da će nepravedni biti kažnjeni, a pravedni nagrađeni. Međutim, sistem ipak nagrađuje nepodobne, a ispaštaju pravedni. Stradaće nedužni petao: „Ubiti pogrešnog pevca kao da je zaista onaj petao koji te napao, to znači biti svoj čovek [...] plakao sam nad njegovom sudbinom, jer je pravda morala biti namirena, nevažno nad kim” (117, 118), a sugestivnost ove priče dodatno je pojačana samim kontekstom naše zablude o dečjoj naivnosti.
Jedna od osobina velikih pisaca jeste to što se oni bave velikim temama. Onim univerzalnim, najopštijim, kojima se čovečanstvo zanima odkad piše. Upravo se na takvim temama pisci i dokazuju. Njih se mogu latiti svi, ali jedino će retkima poći za rukom da pišući o onome o čemu svi razmišljaju učine to pisanje drugačijim. Tabaševićevo zadržavanje na određenim temama i problemima iz dela u delo, kao kakva vrsta opsesivnosti, ne vodi nikakvim ponavljanjima, već upravo onome što dobre pisce i izdvaja, a to je produbljivanje iskustva. Umesto laganog plutanja po površini raznolikih tema, Tabašević bira da zaroni dublje (potpuno svesno koristimo metaforu kretanja kroz vodu) u one probleme i teme kojima se već bavio. U tom smislu ga veoma interesuju postiskustva, a njihovo produbljivanje u tekstu znači preispitivanje granica, bivstvovanje na rubnim pozicijama i njihovo razmicanje.

Tako je predstavljena i tema rata, kao iskustvo koje nas je odredilo, ali koje tek sećanje u vidu jezičkog rekonstruisanja može da osvesti.
Koliko god se trudili da u kratkom osvrtu bar dotaknemo većinu tema Tabaševićevog romana, nećemo dokraja uspeti. Ostao nam je negde po strani problem edipalnog kompleksa, mimo svake vulgarizacije predstavljen odnos sa Majkom i „mamadžbinom” (190), maestralno ulovljen u samo jednoj rečenici: „Mama, zaboravljam ovaj jezik onako kako sam ga naučio od tebe, svetim ti se i želim da vidiš u tome način moje čudne ljubavi” (17). Ovaj roman treba čitati i kao roman o samoći i posebno tragati za određenim simbolima, kakav je, na primer, simbol vode: „Voda je jedno te isto kao i sećanje: voda odnekud mora da se povuče – kao život – da bi ostalo sećanje” (95). Za zaljubljenike intertekstualnih veza, ali nenametljivih, može biti zanimljivo traganje za skrivenim dijalozima sa svekolikom literarnom tradicijom. Tabašević nas neće poštedeti ni kritikovanja institucionalizovanih vidova ponašanja, ali i današnjeg shvatanja angažovane umetnosti: „[...] izbeglice treba tamaniti kao krtice, u njihovo ime pričati priče o ratu, tako misle da ne misle umetnici i političari, ali tako svim silama rade [...] Jer u Eminom shvatanju sveta, međutim, uporno se isticala jedna obmana da život lišen prinude na žrtvu sebe osmišljava nekom dobrovoljnom žrtvom kroz umetnost“ (133, 165), o čemu posebno progovara i agent državne bezbednosti sa rezonerskom funkcijom: „Naravno da prokleti Breht nikoga neće prenuti, niti otrezniti, naterati da kritički promatra svoju svakodnevicu. Kakve su to zablude? O čemu misli ta omladina koja veruje da reči imaju takvu silu? Ne misli ni o čemu jer je čitav život provela u jeziku, nežnosti, nadajući se s debelim razlogom nečemu” (168). Svi njegovi likovi, njihove ovlašne skice – Karlo, Dino, Ema, izrazita Sofija, agent državne bezbednosti, majka Lidija, otac, očuh Josip/ Josif – samo su pokretljivi označitelji u funkciji određenih ideja.
Tabaševićev glas u srpskoj književnosti je glas generacije rođene osamdesetih godina. Iskustvo koje ju je odredilo tek sad stiže na red da bude preispitano. Odgovore treba tražiti u ponovnim čitanjima, jer ovaj roman traži povratak, dok je svako novo susretanje sa njim korak bliže nama samima. „Desio se rat” (33). Desio se i Tabašević! Mašala!

Jelena S. Mladenović

17.01.19 Vreme

GORAN MARKOVIĆ, BEOGRADSKI TRIO, LAGUNA 2018.
Već na prvoj stranici romana Zabluda svetog Sebastijana zahvatiće nas jezički vrtlog koji vitla takvom silinom da nam ne vredi opirati mu se. Uostalom, dobri plivači to znaju, vrtlozima se – kako rečnim, tako i jezičkim – ne smemo suprotstavljati: ili ne ulazimo u vodu, ili im se, uza sve rizike, prepuštamo, nadajući se da će nas, po logici vrtloženja, kad-tad izbaciti na površinu. Halapljivo nas guta Tabaševićevo poetsko čudovište sačinjeno od strmih jelena, pregaženih ježeva, slomljenih senki, gradova hladnih kao zečetina, klackalica napravljenih od sećanja, od jezika koji beži od šibice i vremena što se (kao mačka?) smestilo na stomak, od zmija koje proriču sudbinu, od tišine koja kulja, od jednog petla koji se zove Ovca i koji će, na kraju, biti zaklan (i kao petao i kao ovca, što je njemu verovatno svejedno), od deteta koje voli godove i od duša koje se, iznutra, njišu poput pijanih kurvi, da bi to čudovište iz svoje utrobe izbljuvalo Karla, malog Mostarca koji, kroz Bosnu zahvaćenu ratom ("koji, još uvek, nikada neće početi"), sa majkom kreće put Beograda. Dok svojim šestogodišnjim očima posmatra krajolik i pokušava da razume zašto mama i tata nisu više zajedno, zašto deda ne voli tatu i zašto tata plače, dok usput povraća (u kolima) i pita se ko je bio Tito (a mi, čitaoci, pitamo se zašto se babina i dedina kuća zove Ludvig), dok osluškuje u sebi reč "mašala" i igra se njenim zvukom više nego značenjem (da li ta reč uopšte nešto znači?), neki će vojnici da siluju njegovu mamu ("zaustavili su ih neki vojnici i tražili su da jebu Lidiju kako bi ih pustili dalje"), ali mama će sve vreme da bude uz njega i Karlo će, svemu uprkos, da ima tu mamu, sve dok mama ne počne da se zaljubljuje i dok se najviše ne zaljubi u brkatog ratnika, pa će Karlo ostati sam, toliko sam da će da ispadne kroz prozor beogradskog stana u kojem živi.

Svojim trećim romanom vraća se Vladimir Tabašević samosvojnom izrazu koji je ponudio u knjizi Tiho teče Misisipi, pa čak i njenim temama – ratnoj traumi, odnosu s majkom, samoćama – ali sada kao sazreli pisac koji vlada jezikom, pričom bez priče, atmosferom i složenim motivima dobro kontrolisanog jezičkog delirijuma. Jer, glavni junak nije sveti Sebastijan koji, proboden strelama kao na platnima Andrea Mantenje, odnekud liči na ježa, nije to čak ni mali Karlo, ili veliki Karlo koji se sada zove Dino, osim ako se ne zove Ema ili, možda, Sofija, niko od njih nije glavni junak, već je to jezik, to poetsko čudovište kakvo se, dugo već, nije pojavilo u ovoj književnosti. Retko se događa da čak i nepoštovanje jezičkih konvencija – u nekim su odlomcima rečenice slomljene, izmrcvarene, na granici korektnosti – mamuzanje jezika do granica pucanja, doprinese ritmu, atmosferi, čak i značenju, ali se u Svetom Sebastijanu događa baš to: negde jezik teče glatko, brzo i lako, negde se sapliće o sebe samog, štuca, muči se, ali radi i to radi đavolski dobro. Ono što bi u drugim knjigama ubilo svaku volju za čitanjem ("i samo mačke da su proletale, gonjene svojim mislima koje im na vrhu repa učine začkoljicu nama", str. 47) u ovom romanu ostavlja mesta za igru i za humor, za nagađanje da li je pisac rečenicu namerno ostavio takvom (jer Tabašević ume da piše), kao nazubljeni prosev rađanja jezika (na početku je uvek mucanje).

Sve do sada rečeno odnosi se na prvi deo romana, na tu veličanstvenu, hladnu, kristalnu jezičku dvoranu. Posle stotinak stranica kovitlanja, dakle, pisac je jasno osetio da više ne može ovako, da mora da stane i promeni jezički registar jer će se čak i najbolji plivači zamoriti, ostati bez daha, i najiskusniji će se čitalac zasititi gustog jezika i tih nemogućih jezičkih sklopova, pa zato menja Tabašević perspektivu i tehniku, da bi jezičke krhotine iz prvog dela teksta – oštre poput šrapnela, beznadežne poput bodljikave žice i pregaženih ježeva, strahovite poput polomljenog dečijeg tela koje je s visine drugog sprata udarilo o pločnik – pokušao da prikupi u slagalicu-priču koja će nam, na kraju, sve i da nedostaju delovi, ponuditi razlog ovoj knjizi. Roman, međutim, gubi strahoviti zamah koji je postigao u prvom delu i njegov jezik (kako bi rekli avijatičari) ostaje bez uzgona, jezički motori gube snagu jer apstrakcija osvaja tekst. Za razliku od aviona koji se, ako izgubi uzgon, gotovo redovno stropoštava, Tabaševićev roman nastavlja da leti, ali ponire. Likovi postaju skloni objašnjavanju i "filozofiranju" (umesto da žive svoje književne živote): "Iza mene bi", objašnjava lik, "ostajali ljudi, kao po nekom usudu zauvek isti, nepromenjeni, zakovani, posle mene nekako mrtvi, i meni, ipak, interesantni i zanimljivi, makar kao ljušture, kao prazne rukavice u kojima je nekada bila ruka velikog tvorca i tragaoca za istinom – mene" (str. 123). Ovakvih rečenica nije bilo u prvim delu ne samo zato što dete ne govori na ovakav način, već pre svega zato što pisac nije dopustio apstrakciji da se nastani tamo gde joj nije mesto, u tom uskovitalnom jezičkom karuselu. Na sreću, isuviše su likovi ovog romana nesrećni, nesigurni, oštećeni, isuviše su književni da bi se izgubili u apstrakciji, a Tabašević je isuviše dobar pisac da ih sprečio da ponište sami sebe, do nepostojanja.

Neće mali lomovi da naškode ovom piscu – premda, zarad onoga što će tek izaći iz njegove alhemičarske radionice, na njih valja ukazati – jer pokazao je Tabašević Svetim Sebastijanom da ume da se menja i da uči, te da, u tom procesu, iskali roman koji se, bez i najmanje sumnje, upisuje u ono bolje u našoj književnosti.

* * *

Za razliku od Tabaševićeve jezičke vrteške, za razliku od njegove bodljikave jezičke žice kojom nas opasava, steže i ranjava, ispisuje Goran Marković roman suzdržanijeg i klasičnijeg izraza, da bi tim i takvim izrazom, bez izmišljanja i jezičke razigranosti (ali da li je baš tako?) – kroz pisma, zapisnike, odlomke iz dnevnika, diplomatske izveštaje – izveo istinsku književnu bravuru, roman gotovo savršene ravnoteže, sočan, uzbudljiv, neodoljiv. Nema pisca koji se nije okušao u nekoj od velikih, verovatno i večnih tema književnosti: teror (ide zajedno s politikom), ljubav (i pripadajući zapleti), smrt (koja uvek ide sama sa sobom). Kako je, međutim, ovaj veliki filmski režiser i ništa manji scenarista, a usput i sve bolji pisac, uspeo ne samo da se neoštećen provuče između tih književnih hridi ispod kojih se proteže impozantno groblje olupina, već i da savlada sva jaka mesta s kojima se pisac, nužno, da bi uopšte postao piscem (a piscem se uvek postaje), mora suočiti? Nikakvi svetionici tu ne pomažu, nikakve pomorske karte, iskustvo ponekad urodi plodom ali ne jemči ništa i, zapravo, sve se svodi na alhemičarsko umeće pisca, na udeo, kako je govorio Kiš, čuda i truda.

Goran je Marković rešio da ispriča priču o staljinističkom teroru na Golom otoku, o ženi koja, u doba terora, voli dva muškarca, o muškarcu koji živi s jednom ženom, ali voli drugu, o jednom tvrdoglavom idealisti kojeg će kretenske (ali opasne) ideje da odvedu u smrt i o njegovoj ženi koja ga neće napustiti ni zbog čega na svetu – čak ni zbog drugog muškarca kojeg (takođe) voli, čak ni zbog deteta koje obožava, čak ni zbog smrti koja joj se približava – o drugoj ženi koja će, bez ikakve krivice, da završi u koncentracionom logoru samo zbog toga što u bešćutnim vremenima oni bešćutni, poput govana, izranjaju na površinu, potom i o trećoj ženi koja voli (samo) jednog muškarca, ali on ne voli nju, te o budućem velikom piscu koji je, u to vreme, mali ali vrlo posvećen špijun, dakle roman o vremenu u kome se jedna zemlja rađala uz neopisive porođajne muke (i pedesetak godina kasnije u još gorim mukama izdahnula, samo da podsetimo), a sve to na jedva dvestotinak stranica. Mali špijun, a budući veliki pisac, niko je drugi do Lorens Darel, koji 1948. godine, baš u vreme kada je Staljin udario na Tita, dolazi kao diplomata u Beograd, da bi se u britanskoj ambasadi venčao sa svojom mladom Engleskinjom. Iako vrlo entuzijastičan i, prirodno, krajnje neprijateljski raspoložen prema komunistima, vrlo se loše Darel snalazi u postratnom jugoslovenskom haosu, a da stvar bude gora ulazi u vezu sa ženom čiji je muž, kao simpatizer Sovjetskog Saveza, otpremljen na Goli otok. Ništa od toga, naravno, ne promiče tajnoj policiji, britanski je ambasador očajan, Darelova je žena očajna (iako ne shvata zašto je njen novopečeni muž tako iscrpljen i za seks nezainteresovan), svi su očajni, očajno je i vreme, jedino nije očajan gospodstveni Koča Popović kome je Darel simpatičan. Gotovo je neverovatno šta je sve Marković uspeo da sabije u svoj tekst, kakve je prelive uspeo da pohvata u zapanjujućoj ekonomiji izraza: nema ni trunke sala u njegovom romanu, nema nikakvih objašnjenja, niko nit mudruje nit umuje, sve se događa u savršenom ritmu, likovi su besprekorno izvajani, humor je tanan, odmeren i suzdržan, očaj dubok, a beznađe potpuno, jedino što mu se mladi Darel ne podaje nego mu se opire svom svojom strašću, istom onom strašću koja će, jednoga dana, da stvori Aleksandrijski kvartet.

Zašto ne reći: Marković je iskusan autor, naravno, ali njegovi preobražaji u književnosti kao da daju znak da će onog najboljeg sebe tek da nam ponudi. Jer, piscem se uvek postaje.

ivan milenković

06.01.19 Danas

Ovenčan nagradom Mirko Kovač za prvenac Tiho teče Misisipi i proklamovan u novi glas srpske književnosti, Tabašević se obreo u nezahvalnoj situaciji.
Na sreću, u trećem romanu ostao je dosledan sebi. Štaviše, još dosledniji nego ranije. Zabluda nadrasta prethodna dva romana. Tok Misisipija, u kome se iskustvo rata prelama kroz dečju svest, Zabluda odvodi korak dalje, prikazujući mehanizme obrazovanja dečje prizme. Priča Denija, glavnog junaka Misisipija, nalikuje Dinovoj. Ali, za razliku od pitke Denijeve perspektive, u Zabludi retrospektivni oblik pripovedanja magli granicu između naratora i junaka, ne bi li je, u vrtlogu afekcija i metafora, sasvim zbrisao i slio u jedinstveni glas.

Posredi je ideja da se kroz sećanje ispripoveda stvaranje sećanja, set momenata inicijacije u jezik (i ježenje), u uslovima kad se jezikom ovladava u tragikom obeleženom detinjstvu. Posveta romana – Nama, koji smo učili maternji jezik za vreme rata, često bez matere, ježili se – javlja se iznova na specifičnim mestima.

Ona služi da uveže sve aktere romana i njegove recepcije (autor, narator, junak, čitalac, kritičar…) i da ih podseća o čemu je reč – jeziku, svesti, sećanju i kontekstu. Dino priča priču o svesti kao sećanju na sebe samog a to može delovati kao nemoguća misija. Ipak, upravo je taj paradoks noseća tema romana. Sećanje je fluidna kategorija, iznutra rastuća, podložna filterima, sklona negaciji i odbrambenim mehanizmima.

Sećanje se uvek domišlja, i tako samo sebe rekonstituiše – postajući istovremeno lažno koliko i nužno. Zato i pripovedanje o trenutku stvaranja svesti ima za ishodište ne očekivani tok već krivotok svesti. Tabašević krivotok komplikuje uvođenjem ludila u narativ. Dinovo iskliznuće u mentalno rastrojstvo na putu ka majčinom grobu usložnjavanja komponente njegovog rastrzanog glasa. Ono nudi dodatnu iznijansiranost pripovedanja.

Agramatičkim pasažima jurodivog pripovedača/junaka krivotok svesti stvara jedan krivi tok svesti. U ovom iskliznuću nastaje Karlo, Dinovo sećanje na sebe samog.

Eksperimentalni nivo romana ne iscrpljuje se samo u pogledu granica književnog jezika i pripovedačkog izraza, već i jezika uopšte. Reči u romanu odupiru se formalizmima i neukalupljive su u svakodnevnu jednoznačnost. Obaška je tome primer.

U detinjstvu je Dino čuje u specifičnoj situaciji i ona ostaje obeležena smislom koji je zadobila trenutkom kad se pred junakom ukazala. Stoga će jedino iz tog, vlastitog sistema moći da crpi značenje. Zato obaška može da miluje, neguje, nosi ukosnice i da liči na pudlice odbegle gazdi.

Mašala – istom logikom – više nije usklik dugo očekivanog olakšanja, već jedna vruća „ispovraćana“ banana, u čiju slavu ju je majka izgovorila. U jezičkom sistemu junaka ona ostaje ispražnjena od značenja.

Zato Karlo može da kaže Desio se rat. Mašala – a da to mašala ostane bez svoje osnovne semantičke funkcije. Ono značenje nalazi u tome što ga za junaka nema. Desio se rat, ništa. Pogodiće most, mašala, ihaha, kakvom raketom. Pogodiće most, ništa, ihaha, kakvom raketom.

Jezik je u Tabaševićevim romanima mnogo više od pukog baratanja rečima. Jezički činovi imaju svoje učinke i nije slučajno da se jezik uči u kući zvanoj Ludvig – omaž Vitgenštajnu, prostoru tišine, bez smisla. Ta kuća je nepregledna, ali je prazna. U nju treba da stupi Dino, a ulazak predstavlja čin iniciranja u simbolički poredak.

NJenih četiri hiljade metara praznine treba popuniti značenjima. Na Ludvig-kuću budu osuti meci, srpski meci. I te metke treba shvatiti simbolički, kao (nasilnu) penetraciju jezika. Maternjeg, jer je, na koncu, Dinova majka Srpkinja. Zato je ovaj roman posvećen i onima koji se jezikom bave.

Tabašević prikazuje stasavanje tog i takvog jezika, nasilne inicijacije u jezičke kodove i specifična dečja (de)kodiranja. Životinja ima toliko da je moguće od romana napraviti album Životinjskog carstva, ultimativne čokoladice i zbirke detinjstva.

Gusenica, svitac, hrčak, doberman, samojed, šišmiš… Na svakoj stranici detinjstva, u romanu stoji pedantno nalepljena životinja. U moru životinja ističe se petao zvani Ovca. Junaka to dovodi u zabludu. Da li to jezik laže? Kako je moguće da imenujemo petla ovcom? Taj prvoimenovani petao će završiti u čorbi. Petao Ovca kusaće se za porodičnom trpezom kao supa.

I baš tada, za sofrom, dečak kreće sa učenjem jezika ljudi. Ako je ulazak u kuću Ludvig bila inicijacija junaka u jezik, klanje petla Ovce je inicijacija junaka u svet. Za porodičnim stolom, s Ovcom na trpezi, Dino će istovremeno pokusati zablude sveta i postati njihov zarobljenik.

Epizoda s petlom oslikava umešnost začudnog konstruisanja motivacije junaka. Detalji ulaze u tekst sporedno, na mala vrata, neopaženi. I ukoliko se čitaocu isprva učini da nemaju svoje mesto u tekstu, da ga brzo gube, uvek se spektakularno vrate na velika vrata u igru, dodatno oneobičeni, uspevajući da se uklope u logički sistem romana. Pisac tako demonstrira da vlada zahtevnom, ali zavodljivom, tehnikom izgradnje i zaključavanja slike.

Tabašević po treći put piše priču o odrastanju. Svaka je bogatija i razigranija od prethodne. Bojim se da je Danasovog autora odbila, a možda i zbunila, činjenica da Zabludu nije moguće prolaziti na parče, u pauzama. Ona traži – sasvim narcistički – potpunu i skupu predanost tekstu.

Tabaševićeva poetika ispostavlja radikalne zahteve i pred čitaoce i pred kritičare. Jedan od najradikalnijih je da sve ključeve treba tražiti u tekstu – a ne u okolišu gde borave veliki pisci. Sve drugo nas može dovesti u zabludu.
Stefan Tanasijević

16.12.18 Danas

Vladimir Tabašević nije veliki pisac. Ali, ne možemo reći da ne zaslužuje pažnju čitalaca.
Kada sagledamo prozne postupke kojima se autor služi u oblikovanju svoje misli uočavamo prečestu potrebu da se bude drukčiji, samo što put ka novim poetičkim obrascem ne može biti (i nije) u insistiranju, jer bi takav put autora odredio kao lakopisca, već u pronalaženju i otkrivanju: mada, i reč učenje nije rđava za ovu priliku. Ne mislimo samo na najnoviju knjigu, Zabluda svetog Sebastijana (Laguna, 2018), već i na prethodne knjige (romane) Tiho teče Misisipi (2015) i Pa kao (2016). Dakle, o nekoj osobenosti proze ne možemo govoriti – bar za sada – jer i trećim romanom, Vladimir Tabašević, nije rekao ništa novo, nema pomaka u literarnom izrazu. Pitanje koje bi moglo da se postavi, glasi: Čemu onda ovaj tekst, i zašto baš o Tabaševiću? Postoje dva odgovora. Prvi se ogleda u tome što ne želimo (i ne bi trebalo) da Tabašević postane novi Radovan Beli Marković, ne bi li dobio Ninovu nagradu za roman godine koju agresivno ambiciozno goni po principu jedna godina/ jedan roman (što ne isključuje legitimitet izbora), a drugi odgovor će do kraja teksta biti izrečen, bez obzira na mogućnost pomisli (nekih) da ovde treba staviti tačku – što se, naravno, neće dogoditi.

Tabašević je pisac od koga se puno očekivalo, i to ne treba zaboraviti, nekmoli skrivati, posebno kad govorimo o trećem romanu, Zabluda svetog Sebastijana. Malo je pisaca koji mogu reći da im je kritika bila naklonjena za prvi roman kao što je to bio slučaj sa Tabaševićem (svesni smo da postoji primer koji nas može demantovati, odnosnom Dejan Atanacković i roman Luzitanija – Ninova nagrada za 2017, ali se vodimo mišlju da pomenuti primer ne služi kao dovoljno pametan za ono što želimo da kažemo, pa samim tim, nema dovoljan kredibilitet da nas demantuje). Dakle, postavlja se pitanje odakle toliko medijske pažnje, kao i podrške (nekih) književnih kritičara, kad je reč o prozi koja je, u najmanju ruku, osrednja?

Ukoliko sagledamo sve naratološke postupke i njihove uzajamne odnose uočavamo da nema univerzalnosti narativa, kao ni priče i narativnog diskursa. Reditelj Brajan de Palma o percepciji narativa u jednom opštem ključu interpretacije kaže: „LJudi ne vide svet pred sobom, sve dok im taj svet nije predstavljen u narativnom obliku“. Pomenuti narativni oblici u Tabaševićevoj prozi nemaju celovitost koja bitno određuje samu priču, jer osećaj narativnog vremena jednostavno ne postoji, nema jasne karakterizacije likova (ni ravnih, ni reljefnih karaktera) što dovodi do ograničenja narativnog prostora. Umesto da procepi budu nevidljivi autor naglašava svoju potrebu za baš takvim postupkom pripovedanja koji nije ni nov, ni poseban, ni nužan. Ono što bi moglo biti osobeno u romanu Zabluda svetog Sebastijana jeste priča u senci (nužno nedefinisan pojam) koja, opet, nije dovedena do tačke s koje bi se moglo govoriti o velikoj priči.

I zamislimo sada, samo na trenutak, stvaranje fame i velikog pisca, Vladimira Tabaševića. U tome nam mogu pomoći književni kritičari koji su 1990-ih godina isto to činili samo sa drugim piscima kao što su, na primer, Đorđe Jakov, Narcis Agatić, Dragan Grbić, Đorđe Kuburić, Nena Smiljanić, Živojin Petrović… Gde su ti pisci danas na književnoj sceni? Pitanje o književnim kritičarima ne postavljamo jer i dalje važi ista forma, samo danas sa Tabaševićem. Ono što treba da zanima jednog književnog kritičara – teoretičara literature – jeste suština nekog dela, nebitno da li govorimo o prozi ili poeziji. Zato, nije nepametno reći da Tabašević (sada) nije veliki pisac, nego da za par godina zaboravimo jednog mladog autora koji je mogao postati veliki pisac (možda!), ali nije želeo da čeka, tj. radi na sebi i svome spoznavanju mogućih zahvata na polju srpske književnosti. Dakle, ne treba isticati lakopisce kao pisce, ma koju temu da obrađuju u svome delu, ma koliko ona bila teška. Vidosav Stevanović kaže: „Skidam kapu lakopiscima, mada im ne zavidim – meni su tegobe i napori deo teksta“.

Postoji neka posebna zanimljivost i jačina u piscima koji su u srpskoj književnosti prećutani, bez obzira na razlog ili izgovor. Ali, dobro je baš sada načiniti mali osvrt na pojedine pisce, pa neka konačan sud donesu čitaoci, iako se po broju čitalaca ne meri pisac. Jedan od pisaca koji je kritika prećutala, a pripada generaciji Svetislava Basare i Dragana Velikića, jeste Tomislav Longinović. Na primer. Takođe, treba spomenuti i Vladislava Bajca. Naime, reč je o piscu koji ima čitalačku publiku koja traje, ali ne i naklonjenost književne kritike u meri koju svakako zaslužuje, pogotovo danas. Roman Vladislava Bajca, Knjiga o bambusu, jeste veliki roman, kao i Roman o Londonu Miloša Crnjanskog, Derviš i smrt Meše Selimovića, Prokleta avlija Iva Andrića, Peščanik i Grobnica za Borisa Davidoviča Danila Kiša, Vreme čuda Borislava Pekića, pa sve do romana Sredozemlje Sava Stijepovića. Dakle, kao što se da videti u ovom redu velikih romana i pisaca (proze) srpske književnosti nema Vladimira Tabaševića, jer roman Zabluda svetog Sebastijana nema kvalitete kojima bi opravdala svoje mesto u nizu: od Crnjanskog do Stijepovića.

Malopređašnje izrečeno, da se po broju čitaoca ne meri pisac, zaslužuje svoju konačnu dopunu. Dakle, ukoliko roman Zabluda svetog Sebastijana ima svoje čitaoce, čak i ako dobije Ninovu nagradu za roman godine, to neće značiti ništa. Niti će to biti mera kvaliteta. Artur Kestler rekao je: „Ja bih menjao sto čitalaca – danas – za jednog čitaoca kroz sto godina“, jer nije bitan broj čitalaca već njihova trajnost.

Nemanja Veljović Subrosa

30.11.18

Čitanje Vladimira Tabaševića je neobično, gotovo čulno iskustvo. Takav utisak imala sam sa njegovim romanom „Pa kao“ i sad ponovo, sa knjigom „Zabluda Svetog Sebastijana“ u izdanju beogradske Lagune.
Kao i sa prethodnim romanom tako i sa ovim kad god su me pitali da li mi se dopada, da li je dobar i da li bih ga preporučila, moj odgovor je iz topa bio „da, ali...“ Ta rezervisanost u pohvali nije posledica nečeg lošeg ili slabog u njegovim knjigama već jednostavno... Tabašević je čudan pisac i nije za svakoga. Mračan je i težak da bi onda, samo na trenutak, kao iznenadni bljesak svetla, kroz to more misli i slika i sećanja izronilo nešto predivno i toplo i nežno. I onda opet nazad u mrak. Kao da plivate mutnom, mlakom rekom i onda naiđete na deo čiste, hladne plavo-zelene vode. Moguće je da sam zato posle ova romana sanjala reku.
„Zabluda Svetog Sebastijana“ je roman toka svesti, knjiga razmišljanja i osećanja i slika i mirisa i zvukova i dodira pomešanih u jedno, u priču o ratu na području bivše Jugoslavije i o fenomenu žrtve ispričan kroz priču o Karlu i posredno Svetom Sebastijanu.
U početku zbrkan i konfuzan, kao i svaki ulazak u nečija razmišljanja i sećanja i snove i doživljaje, „Zabluda Svetog Sebastijna“ brzo hvata korak, grozničav i užurban, dok Tabašević beskompromisno, hrabro upire prstom u „žrtve“ i „spasitelje“ i dušebrižnike i pravednike, prave i lažne.
Kompletna priča je ispričana u segmentima i slikama i podseća na slike nadrealista sa ježevima i majkama i Ciganima i zemljom i društvom u raspadu. Kratke, odsečne rečenice nabijaju ritam koji Tabašević održava do samog kraja romana. Tu je i jezik, vrlo prizeman i jednostavan a onda na mahove beskrajno senzualan i poetičan, čak i kada piše o prizemnim stvarima.
„Zabluda Svetog Sebastijana“ je neobičan, duboko uznemirujuć roman. Neće vas ostaviti ravnodušnim, pod uslovom da uspete da se probijete kroz mutnu vodu do tih bistrih, predivnih delova. A njih ima taman dovoljno da budu ravnoteža onim mračnim. Najtoplija preporuka uz ogradu, jer ćete do kraja/zadovoljenja/prosvetljenja doći težim putem. Mada, s obzirom da pričamo o Svetom Sebastijanu, drugačije ne bi ni moglo, zar ne?

Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik