Zagonetka smrti

11.06.04 NIN

U skladu sa podelom rada u kosmosu noetikosu, postoje dva plana govora o smrti: jedan je filosofsko-teorijski i disciplinarno-naučni, drugi imaginativno-metaforički i simbolički. Prvi bi hteo da izvesti o prirodi i smislu same činjenice smrti u ljudskom životu, drugi o likovima i činodejstvu smrti u ljudskom duhu. U svim domenima duha, smrt je crvena, ili, ako hoćete crna tematska nit koja se provlači na ovaj ili onaj način. Razlike u tematizmu donose različite slikovnice smrti.

Počnimo sa Vitgenštajnom, koga Tadić citira već u predgovoru, u kojem majstorskom ekonomijom i pregnancijom preludira osnovne idejne komplekse i tokove knjige. U svom legendarnom delu Tractatus Logico-philosophicus Njittgenstein kaže: “Smrt nije događaj u životu. Smrt se ne doživljava...” Po njemu, ključ za rešenje zagonetke smrti “u prostoru i vremenu leži izvan prostora i vremena”. Reklo bi se, pitanje nije ovozemaljsko. Bacimo li ga na repove negativnoj gorgijanskoj trilemi, ona će ga stepenovano anihilirati: ta zagonetka ovostrano ne postoji. Ergo, ostaje nam samo ćutanje. A o onome o čemu se ne može govoriti, treba ćutati, kaže Vitgenštajn u istom delu.

Sa smrću, očigledno, nije lako. Sakriti je pod tepih elan vital-a, kako su optužili Bergsona, nije izlaz. Tajanstvena crna gospa uvek je tu, na usluzi. Ili, bolje, na belegu. Vizirana i merena iz svih azimuta, ona ostaje zagonetna. I granična.

Ima mišljenja da je govor o smrti nemoguć, da je heterološki i analoški, da je to uvek govor o drugom a ne o njoj samoj. Nemogućnost da se o njoj nešto kaže ne leži u agnoziji i nemoći govora nego u činjenici da o njoj možda i nema šta da se kaže, u njenoj semantičkoj neutralnosti i logosnoj neiskazivosti. Dok god se smrt dešava kao prirodna pojava, u njoj nema ničeg nerazumljivog, ali kao antropološka činjenica svesti, izaziva strah i niko je ne prima kao svoju. Individualna smrt je sinkopa kontinualne istorije roda u obnavljanju. Kafka kaže: “Logika, neoboriva doduše, ne može da odoli čoveku koji hoće da živi”.

Iako je smrt neiskaziva (mdžsterium mortis), ona po Heraklitu živi prelazeći iz počela u počelo kao nužan uslov života svakog od njih. Tako smrt ishodi kao životvorno načelo. Ona “ne znači kraj života, već samo promenu njegovog oblika”, kaže Tadić. Međutim, postoje i takve ideologije u službi totalitarnog integrizma koje patetično slave i nadređuju smrt životu. Stoga Tadić konstatuje da “U pogledu na smrt postoje krupne filozofske razlike i deobe. Jedni se (prema njoj - D.S.) odnose sa strepnjom za zemni život, drugi je ističu kao svoje znamenje, idući joj u susret.” To su krajnosti jedne napukle civilizacije sa dva lica, koja, uprkos osvojenom nivou povesne svesti, s mukom izvlači bivstvujuću empiriju iz varvarstva. Varvari su rezervni ešeloni civilizacije. Uz to idu i druge njene kontroverze: s jedne strane, optimizam “produžene besmrtnosti”, “reformisanje smrti”, transplantacije organa, reanimacija, fizikalna i “medikalna civilizacija”, preskupa industrija zdravlja (a ne samo smrti) na “intenzivnoj nezi”, i s druge strane, pesimizam potrošene sutrašnjice, ekološki debakl planete, veštački rajevi narkotičke smrti i ini lepi izgledi promptnog uništenja roda.

Neprihvatanje smrti otvara vrata religiji, od anarhičnog mitskog (i misterijskog) paganstva do sistematskih svetskih religija. Ona je anestezija i uteha koja smiruje strah od smrti (timor mortis) pred kojom je ratio bespomoćan. Uključivši u analitiku smrti religiozni kompleks i tipove verovanja, Tadić je monografski zaokružio tematsku povesnicu smrti. Ključna pitanja u ovoj povesnici tražiće, naravno, produženu diskusiju u svakom vremenu i pratiće čoveka kao senka. Recimo, večno pitanje smisla i sve manje jedinstvenih, epohalnih, nekontroverznih odgovora na njega. Uzmemo li bilo koji stav iz filozofskih koncepcija koje nam Tadić prezentira, kao da u sebi nosi svoj opoziv tj. suprotnu mogućnost. Sartrova teza, ili antiteza vis-a-vis Hajdegera, kaže da smrt nikada nije ono što životu daje njegov smisao, naprotiv, ona mu oduzima svako značenje. Na drugoj strani smrt ima drugo svojstvo: ona poput megnezijumske eksplozije osvetljava i uzdiže samosvojnošću izborenu egzistenciju iz trivijalne svakodnevice, dajući tubivstvu autentični semantizam individualnosti, nasuprot bezličnom “mre se”. Tadić navodi velike istorijske primere: Đordana Bruna, Spartaka, Karađorđa, ali ne samo vitezove hrabrosti, nego i plejadu vitezova uma. Smrt, svakako, može oduzeti, ali i dati značenje, nenadmašno, životu. Ili dati logičan kraj. Da nije tako, mnoga dela, naročito umetnička, bila bi nemoguća. Josef K. u Kafkinom “Procesu”, pošto mu je u jednom kamenolomu zariven nož u srce, posmatrajući lica svojih ubica koji hladno izvršavaju neku tajanstvenu, anonimnu presudu, izgovara surovu ocenu vlastite smrti: “Kao pseto”, reče on, i “činilo mu se da će ga stid nadživeti”.

Okosnica ove tanatološke studije - njen centralni filozofski deo - urađen je doista egzemplarno. Iako fokusirana na jedan izdvojen, univerzalan, selidbeni tj. zajednički motiv, studija je dijahrono selektivan, metodički i reprezentativno sveden problemski vodič kroz istoriju evropske filozofije. Smatram izuzetnim doprinosom srpskoj kulturi Tadićev poduhvat da prekorači obavezujući monografski nivo, birajući teži i produktivniji put time što je, načelom kontekstualizacije, izbegao čupanje apostrofiranog dela iz celine i time prisilio tematsko jezgro da svetli i bude osvetljeno celinom filozofske koncepcije u svakog izabranog autora. Paradigma je u tom pogledu susret sa Hajdegerom, sa višesmislenom i protejskom terminologijom kojom se nehajno suspenduju prerogativi argumentativnog uma. Odgovornost i zahtevi lojalne interpretacije su bili utoliko veći, ukoliko je, srazmerno, prostor za analitiku ove složene misaone strukture bio manji. Pomenutu partiju knjige ne izdvajam na račun drugih, nego zbog stilske jednostavnosti i hermeneutičke elegancije kojim se sfumato teksta i “poetička” neodređenost pojmovne nomenklature rasvetljavaju i otvaraju recepciji.

Ostavljajući čitaocu ono što ovakav osvrt izostavlja, skrenuo bih pažnju na završno poglavlje studije, koje nosi naslov “Ljubav protiv smrti”. Kao da smo odjednom izašli iz tamnih špilja na osunčanu čistinu, gde su sve koncesije koje su ranije davane smrti ovde ediktom ljubavi ukinute. Pojam erosa, što ga Frojd preuzima iz Aristofanove besede u Platonovoj “Gozbi”, mitska inkarnacija ljubavi, sada sinonim nagonskih sila života, sučeljen je ovde sa tanatosom, sinom “tamne noći”, nagonom smrti. Eros kontra tanatos označava večnu čegrst prolazne čovekove egzistencije u kojoj ljubav spaja i nastavlja ono što bi smrt htela da prekine i zaustavi. Ljubav kao čežnja za drugim rađa se ispod Zevsovog mača kada razdvaja androgdžne na dva dela, dva principa, dva tela, a svaki deo čezne da se ponovo spoji i sraste sa drugom polovinom. Tema ljubavi u Platonovoj “Gozbi”, istorijski i teorijski je svesni početak njene tematizacije. Od tada znamo da “žudnji za celinom i lovu na nju ime je ljubav”. (Međutim, svedoci smo beščašća sveopšte fragmentacije, razbijanja celine i prihvatanja razbijenosti kao vrhunske episteme). Ali, Tadićeva pohvala ljubavi, ne samo erotskoj, zahtev je za istinskom celovitošću ljudskog bića koje u drugom doživljava svoju najvišu mogućnost i potvrdu postojanja. Bez ljubavi je, dakle, nemoguće postojanje i kontinuitet roda, zato Diotima u “Gozbi” i kaže: nužno je da ljubav teži besmrtnosti. Možda ću najbolje dočarati himničke akcente teksta, ako citiram najubedljivijeg propovednika Hristove vere, apostola Pavla, čuveno mesto o ljubavi, kojem Tadić u dva maha nije odoleo. Ono u Tadićevom ANTITANATOSU glasi: “Ako jezike čovečije i anđelske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zvuči. I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premestim, a ljubavi nemam, ništa sam.” Moglo bi se reći da je navedeni citat amblem Tadićevog filozofskog i ljudskog odnosa prema životu i smrti, i nadasve, prema ljubavi koja sve prepore prevashodi i čini svet mogućnim. Ljubav je vrhunska vitalistička lozinka koju Tadić stavlja iznad svake lestvice vrednosti, jer je ona a priori svega što životu daje suštinsku nadmoć nad prolaznošću i sudbinom. Bez nje, ništa ljudsko nije mogućno, jer ništa više nema smisla.

Mnoštvo pitanja stoji pod apostrofom ove, bez sumnje, najdublje knjige u našoj tanatologiji. Ona nosi golemu sumu znanja, ali ne pukog znanja, nego onog nadznanja koje Heraklit označava privilegovanim imenom - mudrost, i veliki tragalački trud - što pokazuje, između ostalog, i bogat ednotski i registarski aparat dela. Sa ovom knjigom, kao misaonim bedekerom, mogli bismo da se orijentišemo u imaginativnoj topografiji poiesisa, u nepreglednoj šumi umetnosti, gde još ne jenjava rvanje sa “silama nemerljivim” - tanatosom i zaboravom.

DOBROSLAV SMILjANIĆ