01.01.00
Politika
08.02.2003.
Politička filozofija
Misliti politiku
Ljubomir Tadić: "Parergon", izdavač "Filip Višnjić", Beograd, 2002.
Profesor Ljubomir Tadić je jedan od retkih autora u nas koji čvrsto stoji u okviru klasične tradicije političke filozofije. Danas se vrlo lako zaboravlja da je za bavljenje istinskom političkom filozofijom potrebno veoma široko obrazovanje, počev od poznavanja više klasičnih evropskih jezika do izuzetno dobre upućenosti u delo klasičnih autora, te posebno pojmova i misaonih problema koje su oni prenosili jedan drugom sve do današnjih dana. Tadić, obrazovan i formiran na ovaj klasičan način, i svojom novom knjigom pokazuje prednosti takvog pristupa mišljenju politike.
Njegovo novo delo predstavlja zbirku od trinaest eseja, od kojih se pet prvi put pojavljuje pred čitalačkom publikom. Ovi eseji su nastajali u periodu od trideset godina. Uprkos evidentnom postojanju zajedničke niti i opsednutosti sličnim problemima, pomalo smeta šarolikost tekstova koji su nastajali u tako širokom vremenskom opsegu (recimo tekst o prirodnonaučnom objektivizmu i "proleterskom idealizmu" još iz 1971. dosta odudara od tema i diskursa koji preovlađuju u drugim esejima).
Kratka retrospektiva
Ipak, naslućuju se tri grupe tekstova koji i hronološki i tematski čine posebne celine. Tri eseja ("Tehnika, nauka i filozofija", "O Hajdegerovoj filozofiji tehnike" i "Nekolike napomene o filozofskoj terminologiji") pokazuju autorovu okupiranost političkim problemima savremenog sveta koji proističu iz nesposobnosti čovečanstva da se na odgovarajući način nosi sa demonskim potencijalima tehnike. Na znalački način Tadić pravi kratku retrospektivu modernih stavova prema tehnici, od prosvetiteljske fascinacije do razočaranosti romantizma i filozofije života. Najboljeg sagovornika autor nalazi u Hajdegeru i pokušava zajedno s njim da promisli samu bit tehnike, odnos politike i tehnike i posebno način označavanja i definisanja filozofskih problema i termina.
Drugu grupu tekstova čine kraći eseji nastali u poslednjih desetak godina, evidentno direktno inspirisani tragičnim događajima koji su obeležili raspad jugoslovenske političke zajednice. Tu spadaju eseji "Građanski i verski ratovi", "Permanentni građanski rat", "Aktuelnost Makijavelija i naoružana nepravda", "Istina i pravda na iskušenju", "Država i društvo u procesu mondijalizacije" i "Teškoće prelaza". Aktuelne događaje Tadić koristi kao podsticaj da se neki društveni i politički procesi dublje promisle i da se nađu istorijski koreni i uzroci skorašnjih građanskih i verskih ratova. Veoma zanimljivi su autorovi pokušaji da definiše građanske ratove i da ih razdvoji od revolucije. U knjizi se može naći čitava mala istorija građanskih i verskih ratova koji su obeležili istoriju moderne Evrope. Tadić u vezi s tim iznosi i svoju provokativnu tezu da su dešavanja iz devedesetih logičan nastavak građanskog rata koji zapravo nikada nije ni prestajao na ovim prostorima, kao i da je sav taj galimatijas imao svoju formalnu pripremu sa Ustavom iz 1974. godine.
Legalnost i legitimnost
Analizirajući ove procese raspada SFRJ, pisac se velikim delom osvrće na učinak zapadnih zemalja, stavljajući njihovu jednostranu politiku prema Balkanu u kontekst ukupnih procesa globalizacije kao vladavine "oružane nepravde" i multinacionalnog kapitala. Tadić se koristi uvidima nedavno preminulog Burdijea i zajedno s njim ostaje veran kritičkom potencijalu koji je praksistička verzija marksizma razvijala prema dominantnim tendencijama kapitalizma. Ovi eseji su zbog svoje angažovanosti i aktuelnosti svakako najzanimljiviji za polemiku i dijalog kako povodom deskripcije samog procesa globalizacije tako i povodom tumačenja jugoslovenske krize.
Međutim, svakako najbolji deo knjige je središna grupacija eseja koju čine sledeći tekstovi: "O pojmu legitimnosti državne vlasti", "Legitimnost i legalnost" i "Ustavna norma i ustavna stvarnost". Prve dve studije su briljantni vodiči kroz istoriju nekoliko najfundamentalnijih pojmova političke i pravne teorije. U studiji o legitimnosti Tadić daje jednu preciznu istoriju ovog značajnog pojma u skladu sa svim pravilima analize pojmova u adornovsko-hajdegerijanskoj tradiciji: od njegove etimološke osnove, preko konstitucije, prve pojave kod Talejrana u vreme bečkog kongresa, preko tretmana ovog pojma u raznim političkim teorijama od srednjeg veka, doba apsolutizma, prosvetiteljstva, liberalizma, sve do konzervativaca poput Štala. U eseju o legalnosti i legitimnosti autor određuje legalnost kao liberalnu teoriju legitimnosti vlasti, zatim prati njenu krizu kod nemačkih liberala Kelzena i Radbruha i završava podrobnom analizom Veberovog shvatanja legitimnosti. U trećem od ovih eseja Tadić se bavi tretmanom sloboda i prava u Ustavu SFRJ i pokazuje kako široko shvaćena ustavnost, odnosno ustavna, politička stvarnost, može direktno negirati slovo Ustava i u potpunosti ga obesmisliti.
Miša ĐURKOVIĆ
