Zapečaćeno vreme

O slobodi i umetnosti
Čovek koji je istinski slobodan ne može to biti u sebičnom smislu, kao što ni pojedinačna sloboda ne može biti proizvod zajedničkog napora. Naša budućnost zavisi jedino od nas samih. Pa ipak, navikli smo da za sve plaćamo trudom drugih ljudi i tuđom patnjom - nikad svojom. Odbijamo da uzmemo u obzir prostu činjenicu da je "sve u ovom svetu povezano"; ništa ne može biti slučajno, budući da smo obdareni slobodnom voljom i pravom da biramo između dobra i zla.
Naravno, mogućnosti za potvrđivanje naše slobodne volje su ograničene voljom drugih, ali ništa manje treba reći da je neuspeh da se bude slobodan uvek proizvod unutrašnjeg kukavičluka i lenjosti, nedostatka odlučnosti u potvrđivanju volje u skladu sa glasom savesti.
U Rusiji ljudi vole da ponavljaju Koroljenkovu izreku koja glasi "čovek je rođen za sreću kao ptica za let". Čini mi se da ništa ne može biti dalje od osnova ljudskog postojanja nego što su to ove reči. Nikako ne razumem kakvo značenje ovakvo shvatanje "sreće" može imati za bilo koga od nas. Da li ono znači zadovoljstvo? Harmoniju? Ali čovek nikad nije zadovoljan, jer njegovi pogledi nisu nikad upereni na neke konačne ciljeve, nego na beskonačnost samu.
... Čak ni Crkva ne može da utaži čovekovu žeđ za apsolutnim, jer, na nesreću, ona danas postoji samo kao neka vrsta priveska koji oponaša, ili je čak karikatura, društvenih ustanova koje organizuju naš svakodnevni život. Sigurno je da u današnjem svetu, koji se tako spremno oslanja na materijalnu i tehnološku osnovu, Crkva ne pokazuje znake da je sposobna da ponovo uspostavi ravnotežu pozivanjem na duhovno buđenje.
Pri ovakvom stanju, čini mi se da je upravo umetnost pozvana da izrazi apsolutnu slobodu čovekovih duhovnih mogućnosti. Mislim da je umetnost uvek bila čovekovo oružje protiv materijalnih stvari koje su pretile da progutaju njegov duh. Nije slučajno što se tokom skoro dve hiljade godina hrišćanstva umetnost veoma dugo razvijala u kontekstu religioznih ideja i ciljeva. Samo njeno postojanje je u neskladnom čovečanstvu očuvalo ideju sklada.
Umetnost je otelovljavala ideal; ona je bila primer savršene ravnoteže između moralnih i materijalnih principa, bila je demonstracija činjenice da takva ravnoteža nije mit koji postoji jedino u kraljevstvu ideologije, već nešto što može biti ostvareno u okviru dimenzija pojavnog sveta. Umetnost izražava čovekovu potrebu za harmonijom i njegovu spremnost da se bori sam sa sobom, unutar vlastite ličnosti, da bi postigao uravnoteženje za kojim žudi.
Ako je umetnost već dato da iziražava idela i ljudsku težnju prema beskonačnom, ona ne može biti upregnuta u cilj ostvarenja potrošačkih ciljeva a da se istovremeno ne učini nasilje njenoj istinskoj prirodi... Ideal se bavi sadržajima koji ne postoje u našem svetu onakvom kakvog ga mi znamo, ali nas podseća na ono što bi trebalo da postoji na duhovnoj ravni. Umetničko delo je oblik dat ovom idealu koji bi u budućnosti morao da pripadne ljudskoj vrsti, ali u ovom trenutku on postoji samo za nekolicinu, i to na prvom mestu za genija koji je omogućio ljudskoj svesti, sa svim njenim ograničenjima, da bude u dodiru s idealom ovaploćenim u njegovoj umetnosti. U tom smislu, umetnost je po prirodi aristokratska; ona povlači razliku između dva nivoa mogućnosti, osiguravajući na taj način napredovanje sa nižeg na višu onako kako se ličnost pokreće prema duhovnom savršenstvu. Naravno, ja ne postavljam nikakvo klasno značenje kada koristim reč “aristokratska”, pre će biti suprotno: pošto duša traga za moralnim opravdanjem i za smislom postojanja, i u toku tog traganja se približava savršenstvu, svako je u istom položaju i svi su podjednako ovlašćeni da budu ubrojani u duhovne izabranike. Suštinska podela je između onih koji žele da iskoriste ovu mogućnost i onih koji je zanemaruju. Umetnost uvek iznova poziva ljude da prevrednuju sebe i svoje živote u svetlu ideala kome ona daje oblik.
Koroljenkova definicija o smislu ljudskog postojanja kao pravu na sreću podseća me na knjigu o Jovu, u kojoj je izraženo upravo suprotno viđenje: “Čovek je rođen da pati, kao što su čeda plamena (to jest iskre) rođena da lete uvis.” Drugim rečima, patnja je srasla sa našim postojanjem; i zaista, kako bismo bez nje mogli “leteti uvis”. I – šta je uopšte patnja? Odakle ona dolazi? Iz nezadovoljstva, iz ponora koji postoji između ideala i tačke na kojoj se nalazite? Osećanje “sreće” je daleko manje važno od mogućnosti da potvrdite svoju dušu u borbi za tu slobodu koja je, u prvom smislu, božanska.
Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku – nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu... Ono što čovek sanja i ono čemu se nada... Kada je neko ko ne zna da pliva bačen u vodu, nagon govori njegovom telu koji će ga pokreti spasiti. Umetnik je takođe upravljen nekom vrstom nagona, i njegovo delo produžava traganje čoveka za onim što je večno, transcedentno, božansko – traganje koje se često odvija uprkos grešnosti samog pesnika.
Šta je umetnost? Da li je dobra ili loša? Je li od Boga ili đavola? Od čovekove snage ili njegove slabosti? Može li ona biti zavet zajedništva, slika društvenog sklada? Može li to biti njena uloga? Kao izjava ljubavi: svest o našoj uzajamnoj zavisnosti. Ispovest. Nesvesni čin koji ništa manje ne održava istinski smisao života – ljubav i žrtvovanje.
Zašto, kada pogledamo unazad, vidimo stazu ljudske istorije isprekidanu propastima i polomima? Šta se stvarno dogodilo s ovim civilizacijama? Zašto im je ponestalo daha, volje za život, zbog čega su izgubile moralnu snagu? Sigurno ne možemo poverovati da se to sve desilo jednostavno zbog materijalnih oskudica? Ova pretpostavka mi izgleda groteksno. Pre sam uveren da smo i danas došli do tačke uništavanja još jedne civilizacije isključivo zbog neuspeha da obratimo pažnju na duhovnu stranu istorijskog procesa. Ne želimo samima sebi da priznamo da su mnoge nesreće koje neprestano napadaju čovečanstvo posledica toga što smo postali neoprostivo, kažnjivo, beznadežno materijalistični. Posmatrajući sebe kao zagovornike nauke, i da bismo svoju naučnu objektivnost učinili uverljivijom, raspolutili smo nedeljivi ljudski razvoj, izdajući tako onaj samotan, ali jasno vidljiv izvor, u kome smo pozvani da prepoznamo prvi uzrok svega, i iskoristimo ga ne samo da bismo objasnili greške prošlosti već i da bi iscrtali detaljan plan za budućnost. Ili možda pad minulih civilizacija znači da istorija strpljivo čeka da čovek napravi pravi izbor, posle koga istorija više neće biti dovođena u nepriliku i prisiljavana da jednog za drugim opoziva neuspele pokušaje u nadi da će neki sledeći uspeti. Ima nečeg tačnog u široko prihvaćenom mišljenju da nijedna lekcija iz istorije nikada nije naučena, i da čovečanstvo ne primećuje šta je istorija uradila. Sigurno je da svaka naredna katastrofa predstavlja dokaz da je civilizacija o kojoj je reč pogrešno zamišjena; a kada je čovek prisiljen da sve počne iznova, to možebiti samo stoga što je do tada kao svoj cilj imao nešto sasvim drugo umesto duhovnog savršenstva.
U izvesnom smislu umetnost je slika dovršenog razvitka, vrhunca; oponašanje posedovanja apsolutne istine (premda jedino u obliku slike) koje čini nepotrebnimdug – možda zaista i beskrajan – put istorije.
Postoje trenuci kada se žudi za odmorom, da se sve prepusti, da se preda, zajedno sa samim sobom, nekom sintetičnom pogledu na svet – kao što su Vede, na primer.Istok je bio bliži istini nego Zapad. Ali zapadna civilizacija je progutala Istok svojim materijalističkim zahtevima od života.
Uporedimo Istočnu i Zapadnu muziku. Zapad stalno uzvikuje: “Ovo sam ja! Pogledaj me! Čuj me kako patim, volim! Koliko sam nesrećan! Koliko sam srećan! Ja! Moje! Mene!” U Istočnoj tradiciji nikad ni reči o njima samima. Čovek je u potpunosti obujmljen Bogom, prirodom, vremenom; pronalazeći sebe u svemu, otkrivajući sve u sebi. Pomislite na taoističku muziku... Kina šest stotina godina pre Hrista... Ali u tom slučaju, zašto tako nadmoćna ideja nije pobedila; zašto je iznemogla? Zbog čega civilizacija koja je izrasla na takvim osnovama nije došla do nas u obliku istorijskog razvoja dovedenog do njegove upotrebljivosti? Mora biti da su došli u sukob sa materijalističkim svetom koji ih je okruživao. Kao što ličnost dolazi u sukob sa društvom, ta civilizacija se sukobila sa drugom. Ona je svenula ne tek zbog sukoba sa okružujućim svetom, već isto tako zbog nemoći da se odupre materijalističkom svegu “progresa” i tehnologije. Ali je ta civilizacija bila vršnom tačkom istinskom znanja, so soli sveta. A u skladu sa logikom Istočne misli, sukob bilo koje vrste je suštinski grešan.
Svi mi živimo u svetu kakvog ga zamislimo, kakvog ga stvorimo. I tako, umesto da uživamo u njegovim prednostima, mi smo žrtve njegovih kvarova.