Rođen je u Sarajevu 1960. Osnovnu i srednju školu završio je u Splitu, a u novinarstvo ulazi kao student elektrotehnike. Za studentski list FESB, na čijim se stranama vide zameci potonjeg “Ferala”, Ivančić 1984. dobija nagradu Sedam sekretara SKOJ-a. Urednik je i jedan od osnivača nedeljnika “Feral Tribune”. U biblioteci “Feral Tribune” objavio je “Bilježnicu Robija K.” (četiri izdanja: 1994, 1996, 1997. i 2001), i studiju “Točka na U” (dva izdanja: 1998, 2000). Izabrane novinske tekstove objavio je 2003. u dve knjige, i to oglede o tuđmanizmu pod naslovom “Lomača za protuhrvatski blud”, a oglede o posttuđmanizmu pod naslovom “Šamaranje vjetra”. Prvi roman “Vita activa” objavio je 2005. Od 2005. “Fabrika knjiga” objavila je sledeće Ivančićeve knjige: “Robi K.” (2006), u dva toma; a onda i “Robi K. Treći juriš!” (2011); zbirke ogleda “Animal Croatica” (2007), “Zašto ne pišem i drugi eseji” (2010), “Jugoslavija živi vječno” (2011) i “Sviranje srednjem kursu” (2015, u saradnji sa “Peščanikom”); romane “Vita activa” (2005, drugo izdanje ) i “Planinski zrak” (2009), te zbirku priča “Radnici i seljaci” (2014, u saradnji sa “Peščanikom”). Godine 2018. Fabrika knjiga u pet svezaka objavljuje “Robi K. 1984-2018” (zajedno sa Peščanikom i riječkim Ex librisom). Redovno piše za tjednik Srpskog narodnog vijeća Novosti i za Peščanik. Živi u Splitu.
14.09.10
Ratna književnost je licemerna
Viktor Ivančić
Viktor Ivančić, osnivač i urednik neprikosnovenog splitskog „Feral tribjuna“ promovisao je u Beogradu svoju novu knjigu „Zašto ne pišem i drugi eseji“. Eseji koji su pisani posle gašenja „Ferala“ dubinski seciraju medijsku sliku susedne nam države, a svojom ironijom i duhovitošću prizivaju duh neprežaljenog splitskog nedeljnika koji je rat preživeo, ali mir nikako nije mogao.
Kako vam izgledaju medijske prilike u Srbiji. Ima li sličnosti sa onima u Hrvatskoj i koje su razlike?
- Sličnosti su veće nego razlike. Hrvatska je nešto „naprednija“, a medijska scena u većoj meri uniformisana i sve je manja mogućnost iznenađenja. Novine nalikuju jedne drugima kao jaje jajetu ili kao govno govnetu. Kapital ima ziceraški karakter i proizvodi obilje šarolike dosade, a sva je prilika da će se stvari i u Srbiji tako razvijati. Iz perspektive kritike vladajućeg poretka, u Srbiji još uvek postoje artikulisani „džepovi“ otpora, kao što su „e-Novine“ ili časopis „Reč“, dok se u Hrvatskoj takvo nešto danas čini nemogućim. Što se tzv. srednje struje tiče, u srbijanskim novinama još uvek nisu potpuno uništeni tradicionalni žanrovi. Rubrike kulture i dalje zauzimaju odgovarajući prostor, dok u hrvatskim dnevnim listovima one opstaju samo kroz formu spektakla.
Da li su novinari spektakl ponudili kao robu ili su izašli u susret (zamišljenim) očekivanjima publike?
- Iz vašeg pitanja proizlazi da bi mogla biti reč o nekakvom racionalnom tržištu, o odnosu ponude i potražnje. Međutim, čini mi se da „tržište“ ima gotovo religijska svojstva i da je servirano kao univerzalni alibi vladajuće ideologije. Prava svrha spektakla nije u njegovoj „tržišnosti“, nego u održavanju statusa kvo. „Tržišni“ opstanak novina uopšte ne zavisi o njihovoj prodaji, nego o oglasnoj industriji koja donosi najveći deo prihoda, tako da je besmisleno govoriti o tome što publika uistinu želi. Smisao je da se uveri kako želi to što dobija. Smisao je da je pasiviziraju kroz euforiju zadovoljavanja nametnutih želja. Marketing, čija je temeljna ideja prodaja muda za bubrege, samo je „tržišna“ varijanta nekadašnjeg agitpropa, a kad novinarstvo počne preživljavati isključivo od marketinga, tada nužno poprima njegove osobine. Jedino što je umesto direktnog političkog nametanja u trendu manipulacija; nije više cilj publici uterati strah u kosti, nego je efikasno umrtviti, i to tako što će biti ubeđena da je življa nego ikad.
Imate li želju i snage da vodite neki portal koji bi u drugačijoj tehnologiji zastupao feralovske vrednosti?
- Sama tehnologija nije bitna, ona je tek okvir u koji bi se uklopio određeni način pisanja i kritičkog mišljenja. Na stranu želja i snaga, ali u ovom trenutku nema drugih pretpostavki za bilo kakav samostalni projekt. A feralovske vrednosti, hvala vam na toj sintagmi ma šta ona značila, preživeće na drugim mestima jer držim da smo tokom godina njima otrovali dobar broj mlađih i snažnijih.
Zašto nema ozbiljne književnosti o ratu u Hrvatskoj i Srbiji?
- Zapravo je ima, ali malo. Veći je deo petparački, banalan i licemeran, kao i naš svakodnevni govor o ratu. Rat je u ovdašnjoj kolektivnoj svesti još uvek definisan parametrima sa njegovog početka. Možda će ozbiljna književnost o ratu buknuti tek kada rat između Hrvatske i Srbije ozbiljno završi.
Reditelj Rajko Grlić je nedavno rekao da je otišao iz Hrvatske da ne bi postao još jedan nezadovoljan hrvatski intelektualac. Da li ste vi nekada pomislili - e, sada je dosta, neću više!
- Moram korigovati Grlića i reći da su mi poznati i mnogi koji su otišli iz Hrvatske da bi postali „nezadovoljni hrvatski intelektualci“. Slutim da on govori o određenom stanju duha ili o određenoj intelektualnoj pozi, a ta stvar, bojim se, nije isključivo vezana s trenutnom pozicioniranošću u odnosu na granicu, barem kada je reč o „hrvatskim intelektualcima“. Što se mene tiče, ideja o odlasku stalno je prisutna, takoreći svakodnevna, zajedno s pitanjem o smislu onoga što činim.
Zašto niste deo klape „Lucić&Dežulović“ u njihovim zabavama sa pevanjem i pucanjem?
- Patim od hronične averzije prema pozornici. Uzimam neke tablete protiv toga, ali ne pomažu.
Tatjana Čanak
23.06.13 Blic
Pisanje iznad književnosti i novinarstva
Zašto ne pišem i drugi eseji, Viktor Ivančić
Što duže hodimo kroz Gutenbergovu galaksiju koju je davnih dana promovisao Maršal Makluan, vidimo da književnost kroz svoju popularizaciju (i popularizaciju same pismenosti) postaje sve manje artificijalna i sve više se obraća onima koje krajnje elitistički zovemo „običan svet“.
Sa druge strane, novine kao medij su izgubile trku sa elektronskim u tome ko će brže, atraktivnije i delotvornije preneti određene informacije, ali moć interpretacije je još uvek na njihovoj strani. Interpretacija sama po sebi zahteva kompleksniju formu i na tom se mestu književnost, kao „najviši“ oblik pisane reči, spaja sa novinarstvom u zajedničkom poslu predočavanja određene slike sveta. Splitski nedeljnik Feral Tribune je bio pravo malo carstvo u sivoj zoni između književnosti i novinarstva. Mnogi afirmisani pisci su pisali za njih, ali i mnogi novinari koji su radili u ovom listu su docnije postali književnici. Svakako, najvažniji od njih je Viktor Ivančić.
Ivančićevi eseji skupljeni u knjizi „Zašto ne pišem i drugi eseji“ seciraju medijsku zbilju Hrvatske, međutim, to nije nekakvo usko profesionalno štivo koje ispituje unutrašnju logiku funkcionisanja medija. Istini za volju, ono to nije ni moglo biti jer su mediji jedan od najvažnijih generatora stvarnosti i Ivančić ih ispravno postavlja kao svojevrsno ogledalo društva kroz koje se ocrtavaju njegove devijacije i anomalije. A hrvatsko društvo je, slično kao i srpsko, društvo koje samo menja različite brze vozove za propast, pa tako iz nacionalističkog narativa skače u neoliberalni (pritom se, suštinski, ova društva ne ratosiljavaju nacionalističke paradigme, uprkos progresivnoj inteligenciji koja bruji kako smo ušli u doba postnacionalizma).
„Kastrirano“ novinarstvo, kako ga na jednom mestu autor naziva, tek je još jedan bubanj za gromoglasno lupanje u slavu aktuelnih bogova - Ivančić tu pokazuje važnu veštinu prepoznavanja neoliberalnog boga kao možda umivenijeg, ali podjednako opasnog i svirepog poput onog nacionalističkog. Autor upozorava na galopirajući „hiperkapitalizam u svojem brutalnom izdanju, gdje se podređena klasa ima tretirati kao niža vrsta, ili u najboljem slučaju kao socijalni otpad“, ali, džaba je to u društvu u kome se na sam pojam „klase“ gleda kao nekakav fuj-relikt mračnih prošlih vremena kad su mala deca - ti jadni srpčići i hrvatčići - davljena kletim marksizmom. I interesantno je da tu poziciju ne zauzimaju samo mračni, prljavi i zli nacionalisti, nego i mnogi doterani i urbani evropejac, član bande neumornih vodiča u svetlu EU budućnost i nevidljivi sveštenik tržišta („‘tržište’ je ovdje tek ideološki umiven prostor gdje će vladati pravila legalizirane korupcije, a njega može opsluživati samo novinarstvo koje je dio istog koruptivnog saveza“).
Formalno gledano, knjiga je interesantno sastavljena. Glavnicu čine četiri velika eseja, a umesto klasičnih fusnota određena mesta u tim velikim esejima se „objašnjavaju“ Ivančićevim kolumnama u kojima preciznije analizira fenomen koji u eseju tek spominje. Tu se dešava interesantna novinarsko-književnička stvar - Ivančićevi eseji su odgovorni i kritični kao najbolje angažovano novinarstvo, a opet, njegove kolumne su stilski savršeno izvajane i zaista predstavljaju veliku književnost, te se ona pominjana granica u ovoj knjizi potpuno gubi.
Iako je koncept ove rubrike da pišem po dobrim knjigama koje čuče po policama u bibliotekama, ovaj naslov, po mom sudu, dokazuje jednu stvarno krupnu tvrdnju kakve ranije nisam običavao da iznosim - Viktor Ivančić je zaista najbolji živi pisac našeg jezika. Duboko verujem da će se jednog dana odgovornost prema ovom vremenu u kome živimo meriti zapravo našim odnosom prema delu Viktora Ivančića, kao što duboko verujem da svako ko ne pročita ovu knjigu (i neke druge njegove naslove) zaista ne zna kako izgleda najbolje pisanje na ovim prostorima.
Bojan Marjanović
