Zbeg

10.07.15

Slobodan Gavrilović, za "Novosti", o romanu, o vremenu oko Drugog srpskog ustanka. Priča o stradanju dece i staraca u pećini Kađenici, i smrti 300 devojaka
NEMAMO ni jednu generaciju, bar u poslednja dva veka, da nije bila u bežaniji, bilo to u Srbiji, Hrvatskoj ili Bosni. Narod je bio u zbegovima u vreme ustanaka, balkanskih i svetskih ratova. I u ovom ratu devedesetih godina bežali su i Srbi i Hrvati i muslimani iz svojih domova, njima se najčešće ne vraćajući. Zbeg je naša istorija, možda i sudbina - kaže, za "Novosti", Slobodan Gavrilović, povodom svog romana "Zbeg", u izdanju "Službenog glasnika".
Roman o vremenu oko Drugog srpskog vojevanja u sedam slika, kako glasi podnaslov, donosi živopisnu priču o dobu Drugog srpskog ustanka, i dočarava deo srpske istorije i izabrane istorijske ličnosti. Knjiga nije istorijska, ali je zasnovana na istorijskim ličnostima i događajima. Pisac je vešto ukrstio maštu i poznavanje ljudi, događaja i predanja, a u romanu je, ipak, glavni junak narod i njegovo stradanje.
- Patnja naroda je okosnica priče, a roman je okrenut zbegovima: opisana su dva turska i dva srpska zbega. Jedan srpski zbeg je u pećini Kađenici na Ovčaru, koju je narod tako nazvao posle velike tragedije, tek posle sto godina. Tu je bio zbeg unuka i deda, koje su Turci ugušili dimom. Istinski je to događaj i tim povodom svake godine na Vidovdan se obavlja parastos tim žrtvama. Između dva rata je vladika Nikolaj izvršio antropološka istraživanja i utvrdio da su tu zaista bili ljudi stariji od 60 godina i dečaci od treće do dvanaeste godine - kaže Gavrilović.
Druga priča je, dodaje autor, dotad neviđen zbeg 300 srpskih devojaka:
- One u antičkoj tragici odlaze u legendu, jer vezavši jedna drugoj kike za kike, zagrljene, s kablarske stene uz pesmu skočiše u mutnu Moravu da spasu svoje devojaštvo nad razularenim turskim zlotvorima. Ovim romanom se klanjam njihovom herojstvu. Stradalništvo naših žena kroz vaskoliku istoriju me je i dovelo do ovog i ovakvog romana.
Zbeg je, po Gavrilovićevim rečima, i jedna kulturološka činjenica, nešto što potvrđuje naše istorijsko bivstvovanje na ovim prostorima:
Kroz svu tu tragiku, stradanje i sve ono što je nametnuto napaćenom, najčešće nevinom narodu: deci, ženama, starcima. O njima je ovde najviše reči. U osnovi roman je dug našoj istoriji i tradiciji, prema kojoj svako od nas ima i ambivalentna osećanja. S jedne strane je divljenje njihovoj hrabrosti i stradanju, a s druge je neophodno kritički prilaziti istorijskim interpretacijama, jer svaka generacija ima pravo da vidi događaje na svoj način.

BEŽANIJA
BEŽANIJA je prisutna i danas. Ljudi beže iz sebe ili beže u sebe. Beže iz zemlje, traže nešto novo. Bežanija je sada modernizovana, odvija se avionima, brodovima, vozovima, više nije na način koji je bio za vreme ustanka, ali i danas roditelji rone suze za svojim sinovima i kćerima koje ne vide godinama, sa kojima se gledaju i dopisuju preko "Fejsbuka" - kaže Gavrilović.

B. ĐORĐEVIĆ