Žena u crnom

To je zaista bila jedna tako melanholična mala ceremonija, sa tako malim brojem ljudi u hladnoj crkvi da sam još jednom zadrhtao pri pomisli kako je neopisivo tužno da kraj čitavog jednog ljudskog života, od rođenja i detinjstva, preko zrelih godina do duboke starosti, ne obeleži nijedan krvni srodnik, niti bliski prijatelj. Već samo dva čoveka koje ne povezuje ništa drugo osim posla, a od kojih je jedan jedva i video ženu za njenog života. Da ne računamo one koji su tu, nažalost, bili iz više profesionalnih razloga.

Međutim, pri kraju ceremonije, začuh iza sebe neko blago šuškanje. Okrenuo sam se diskretno i primetio još jednog ožalošćenog, neku ženu koja mora da se ušunjala u crkvu nakon što smo mi koji prisustvujemo sahrani zauzeli svoja mesta, i sela nekoliko redova iza, sasvim sama, potpuno uspravljena i mirna, bez molitvenika u rukama. Nosila je najtamniju crninu, onakvu kakva se nekada nosila u vreme najveće žalosti, ali danas više ne, izuzev, pretpostavljam, u dvorskim krugovima, i to u najformalnijim prilikama. Očigledno je bila iskopana iz neke stare škrinje ili ormara jer je njena crna boja bila pomalo izbledela. Imala je šešir koji joj je skrivao lice, ali iako nisam zurio, jedan brz pogled na nju bio je dovoljan da zaključim da pati od neke užasne, razarajuće bolesti. Jer, nije bila samo krajnje bleda, čak i više nego što je bio zaslužan kontrast sa crninom odeće, već su joj i koža i, čini se, samo najtanji sloj mesa, bili čvrsto razvučeni i zategnuti preko kostiju, tako da je sijala nekim čudnim, plavobelim sjajem, dok su joj oči izgledale upalo. Ruke koje je spustila na klupu ispred sebe bile su u sličnom stanju, kao da je žrtva izgladnjivanja. Mada nisam neki stručnjak za medicinu, ipak sam čuo za izvesne bolesti koje prouzrokuju ovakvo užasno razjedanje organizma, ovakvo razaranje mesa, i znao sam da se, generalno, smatraju neizlečivim. Bilo je bolno videti kako se jedna žena koja, verovatno, i sama nije daleko od smrti, dovukla na sahranu druge. Nije, čak, izgledala ni staro. Zbog bolesti je bilo teško proceniti koliko ima godina, ali verovatno nije imala više od trideset. Pre nego što sam se okrenuo nazad, reših u sebi da joj se obratim nakon sahrane i pitam mogu li joj nekako pomoći, ali baš kada smo se spremali da izađemo iz crkve za sveštenikom i kovčegom, još jednom sam čuo blago šuškanje odeće i shvatio da se nepoznata žena već išunjala, i otišla u pravcu jednog otvorenog groba koji kao da ju je čekao. Stala je nekoliko metara iza, pored drugog nadgrobnog spomenika obraslog mahovinom, i blago se navalila na njega. Njena pojava, čak i na čistoj sunčevoj svetlosti i toploti dana, bila je tako potresno istrošena, tako bleda i ispijena od bolesti da je bilo gotovo neljudski zuriti u nju; jer, na njenom licu je još uvek bilo tragova, blagih nagoveštaja nekadašnje, ne beznačajne lepote, što joj je još više otežavalo sadašnje stanje, slično žrtvi variole, nekog užasnog izobličenja ili opekotina.

Ipak, pomislio sam, postoji onaj ko sve to vidi i ko će, sigurno, takvu toplinu i dobrotu, takvu hrabru i nesebičnu nameru primetiti i snažno nagraditi, ukoliko ima imalo istine u rečima koje smo upravo čuli u crkvi.

Skrenuo sam pogled sa žene na kovčeg kojeg su u tom trenutku spuštali u zemlju, sagnuo glavu i, uz nadiruću zabrinutost, pomolio se za dušu usamljene starice, kao i za blagoslov našeg setnog skupa.

09.03.05

Kada je Artur Kips otišao na sahranu, Alis Dreblou bio je nespreman za tragičnu tajnu koju krije njena kuća. Iznenadno pojavljivanje žene u crnom biće tek početak jedne strašne porodične priče koja govori o tome da se osveta nikad ne isplati, nikad ne zadovoljava i, na kraju krajeva, nikad nije dobro djelo. Ukratko, ovo je siže romana ‘Žena u crnom’, poznate engleske spisateljice Suzan Hil. Napisana stilom viktorijanske priče o duhovima, ‘Žena u crnom’ je uzbudljiv roman nabijen atmosferom iščekivanja, životnim situacijama i nijansiranom simbolikom o strahu i žrtvi. Suzan Hil je ovaj roman, koji se već svrstava u klasiku horor žanra, napisala 1983. godine. U međuvremenu je doživio brojne prevode u svijetu, televizijsku adaptaciju, a godinama je istoimena pozorišna predstava najgledanija u londonskom pozorištu na "Vest Endu". ‘Ženu u crnom’ objavila je nedavno izdavačka kuća ‘Okean’ u prevodu Emine Milošević.

Suzan Hil je rođena u Skarbrou, u Engleskoj, 1942. godine. Diplomirala je na Kraljevskom koledžu u Londonu i bavila se novinarstvom. Njena najpoznatija djela su romani: ‘Ptice noći’ (1972, Vitbred nagrada), ‘Ja sam kralj dvorca’ (1970, nagrada Somerset Mom), ‘Čudni susret’, ‘Albatros’. Piše i priče za djecu, kao i radio-drame. Na pitanja ‘Vijesti’ Suzan Hil je odgovarala iz Londona.

Vaš roman ‘Žena u crnom’ je porodična priča o duhovima. Kako je nastajao ovaj roman koga kritika već svrstava u klasike horor žanra?

- Oduvijek mi se dopadala klasična engleska priča o duhovima i osjećala sam da se u toj punoj, pravoj veličini rijetko pojavljivala. Napravila sam spisak osnovnih elemenata, na kojima počiva naracija, i zadala sam sebi da napišem tu vrstu romana, držeći se znanih pravila, pri čemu sam, naravno dodavala i druge motive.

Koliko su viktorijanske priče o duhovima uticale na Vaše pisanje?

- Veoma. U viktorijanskoj i edvardijanskoj eri u Engleskoj, prvi put su se pojavile velike priče o duhovima. Naravno, ja nijesam kopirala nijednu od njih.

Da li je u ovom romanu sve plod Vaše fikcije, ili ima i istine?

- Ne, tu nema istine.

‘Žena u crnom’ je roman o osveti, ali isto tako i o dobru i zlu u ljudskoj prirodi. Zar ne?

- Da, u pravu ste. Nadam se da je taj roman više od priče koja čitaocima utjeruje strah u kosti. Smrtnost nije manje važna od osvete. To je ono što treba, svakako, da znamo.

Kritika kaže da pokazujete izuzetan osjećaj za atmosferu i istančanost pri opisivanju okoline?

- Atmosfera i osjećaj za mjesto su veoma, veoma važni za mene, i kao ličnost i kao pisca. Mislim da mi to pomaže da oblikujem likove.

Ovom knjigom pokazujete da su ljudski strahovi i žrtve oduvijek bili isti?

- Vjerovatno je tako.

Roman ‘Žena u crnom’ je adaptiran za pozorišnu predstavu, koja se od 1988. godine sa uspjehom prikazuje u londonskom pozorištu na Vest Endu.

- Pozorišni komad ima zaista brilijantnu adaptaciju i postavku. Istina je da knjiga i dalje sama za sebe živi i kao dio teatra. Predstava je popularna i uspješna i sve ove godine je na repertoaru. Ona ledi ljude, jer je priča veoma napeta, a istovremeno pokazuje kako i teatar može biti brilijantno afektivan. Pitate me zašto je i knjiga i dalje popularna. Pretpostavljam da se čitaocima veoma dopada!

A šta je sa istoimenim TV filmom? Koliko Vam se on dopao? Da li je uhvatio duh Vaše knjige?

- Meni se taj TV film nije mnogo dopao, jer su u njemu mnoge stvari izmijenjene bez dobrog razloga. Ali, snimanje i gluma su bili veoma dobri i film je ispao zastrašujući.

Zabavna književnost

‘Žena u crnom’ je Vaš prvi roman objavljen u Srbiji i Crnoj Gori. Koliko je ovaj roman različit od Vaših ostalih knjiga?

- Napisala sam još jednu priču o duhovima. Po stilu je sličnija nekim mojim ranijim knjigama. Osjećaj za mjesto je uvijek veoma jak u mojim djelima. A, priče o duhovima su nešto posebno, zaista. Grejem Grin, moj idol, opisao je svoj lični rad, podijelio ga je između izmišljenog i zabave. I što je bitno, ‘Žena u crnom’ je napisana radi zabave, iako zbilja ima ozbiljnih djelova.

Vujica Ognjenovic