Zidine

e ograničen samo na Smolensk: on poprima međunarodne razmere, zadire u tajne moćne sekte, uzleće do razmi­šljanja rimskog pape i misteriozne krstaške flote, spušta se u podrume krcate barutom i zlatom – što raspiruje maštu.
A rat, utkan u intrigu izdaje, prikazan je iscrpno, od Sigi­smunda III Vase do ruskih bogatira – ratnika natopljenih neprijateljskom krvlju, od razmetljivih i nadmenih neprijatelja do promišljenog rodonačelnika sovjetskog NKVD, simpto­matičnog imena i patronima, sa svetlucavim naoča­rima, od evrop­skog bordela do pravoslavnih asketa i shimnika.
Medinski oživljava u Rusiji gotovo nepoznat žanr… Tri musketara su Francuska s početka XVII veka, legenda poznata čitavom svetu. Svoj avanturistički roman Medinski je smestio baš u tu epohu. Međutim, istorija je za njega nešto drugo u odnosu na Dimu. Ako je ona za velikog francuskog romansijera ekser na koji je kačio svoju sliku, za Medinskog je to nešto potpuno suprotno: istorija je slika, a ekser i ram su ostavljeni mašti, mada ruska istorija obiluje tako fantastičnim zapletima da se zapravo ništa i ne mora izmišljati.
Ruska intriga bila je sve bliža raspletu. U Moskvi su novi saveznici već očekivali kralja. A saveznici su mu bili glupost, pohlepa i izdaja, a ponajviše – kukavičluk. Oni koji su stajali iza Sigismunda Trećeg objasnili su mu u dugim i vrlo iskrenim pismima na latinskom jeziku da je Ruse lakše pokoriti bez sile oružja. „Visoki cilj vraćanja u civilizacijsko leno ogromnih prostranstava, danas naseljenih šizmaticima, primorava nas da se oslanjamo na one najgore osobine slabog ljudskog roda, prema kojima bismo u drugačijim okolnostima pokazali prezir. Finis sanctificat media“ – pisalo je u tim pismima. U njima su bili otvoreno naznačeni kontakti: Saltikov, knez Rubec-Mosalski…
Finalni deo spletke, koja je počivala pre svega na strahu razmažene bojarske elite da će doći novi Grozni, sam od sebe se složio u pasijans, najpovoljniji mogući za Sigismunda.